Пуцањ у Принципа(е)

Принципов чин, невезано за тренутне политичке услове, остаће симбол отпора српског народа према тиранији и љубави према слободи.

Влaдимир Дeдиjeр, чиja je књигa „Сaрajeвo 1914“ прoглaшeнa зa књигу гoдинe 1964. у aнкeти „Њуjoрк тajмсa“, свojeврeмeнo je пророчки предвиђао кaкo ћe сe истoриja упoдoбљaвaти интeрeсимa мoћних и кaкo ћe сe oбнoвити кoнструкциje импeриjaлнe пoлитикe по којима су Србиja и Срби oдгoвoрни зa Први свeтски рaт. Oбjaшњaвao je тo пoлитикoм вeликих силa. Био је у праву.

Не каже се случајно да онај ко контролише прошлост контролише садашњост и будућност. Данас, у условима новог доба, у условима стварања новог светског поретка, примјетна је тежња за ревизијом историје Првог светског рата. Тежња која означава прелазак са политички коректног изједначавања улога победника и поражених, карактеристичног у последњих двадесетак година, ка упирању прста у Србе и Србију, као главне узрочнике Великог рата.

Сарајевски атентат, као што је историографији понављано деценијама, био је само варница која је покренула европски пожар. Повод за покретање немачке ратне машинерије с циљем прекрајања свјетске мапе.

Међутим, опет се историја уподобљава интересима моћних и опет постаје послушна фигура дневне политике. Закључци књиге професора др Кристофера Кларка „Мјесечари: Како је Европа кренула у рат 1914“, и бројних сличних дјела насталих посљедњих година, у суштини представљају такве тенденције и примјер су таквог уподобљавања. У различитим интелектуалним круговима, са фиксираним политичким интенцијама, јасно се праве паралеле између Сарајевског атентата и напада на Светски трговински центар 2001. Врши се идентификација „Младе Босне“ са терористима Ал Каиде. Ниподаштава се сама основа покрета, узор на основу којег је настао и његов назив који јасно говоре о каквом је покрету заиста ријеч – ослободилачком, националном и патриотском.

Главно питање које се намеће по питању Првог светског рата, 100 година касније, је питање повода и узрока рата. Ови појмови представљају есенцију историјске науке, који се не могу и не смеју релативизовати и мијењати зарад тренутних политичких потреба. Јасан је циљ одређених кругова да се као општи узрок рата постави атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна, а не империјалистичка политика Немачке и Аустроугарске вођена крилатицом „Drang nach Osten“ .

Апсурд је што оваква настојања имају значајну подршку у једном дијелу државе у којој живим – Босне и Херцеговине. На стогодишњицу атентата на Франца Фердинанда, на Видовдан, 28. јуна. 2014. године, у Сарајеву се одржала међународна конференција историчара из 26 земаља света, превођена историчарима из Немачке, Аустрије, Мађарске. Том приликом откривен је споменик Фрањи Фердинанду, само двадесетак година након што су уништене Принципове „стопе“ пар метара удаљенe од истог.  Покретач и творац те иницијативе је директор Института за савремену историју у Сарајеву, др Хуснија Камберовић, који атентат из 1914. сматра „великосрпском агресијом“ и основним узроком рата, пренебрегавајући чињеницу да је у припреми и реализацији атентата учествао и одређен број његових истоверника, које би данас назвао сународницима. Argumentum ad populum, приде сасвим погрешан.

У Сарајеву ће се одржати и низ манифестација с циљем да се ода почаст окупатору, и поново, као што је типично за посљедњих двадесетак година, Срби оптуже за неки рат, овог пута Први светски рат, не либећи се игнорисања историјских чињеница. Парадоксално је путешествије муслиманског народа, од устаника и највећих противника окупације од стране Аустроугарске монархије, до подизања споменика свом окупатору један вијек касније. Потомци оних који су три месеца пружали оружани отпор Аустроугарима и годинама касније се политички борили против окупације, данас истима граде споменике, газећи на најеклатантнији начин по сопственом историјском наслеђу, својим прецима, допуштајући да херојске личности и херојске борбе њихове историје падну на маргине историје, заборављени. Притом креирајући национални идентитет на бази стварања фиктивних разлика и мржњи. Колективна шизофренија националног идентитета досеже нове границе. Kрај се не наслућује.

У сложеним политичким и друштвеним приликама Босне почетком XX века, а  у складу са европским трендовима настају разне тајне организације револуционарног карактера, напајајући се идејама националних идеолога Гарибалдија, Мацинија, Масaрика. Тежи се ослобођењу и уједињењу са Србијом и Црном Гором и стварању државе јужнословенских народа.

Поред легалних омладинских културно-просвјетних организација кроз чију се дјелатност форсира национално освјешћење народа, утврђује културни и национални идентитет, рађају се нове, револуционарне, који пропагирају борбу и жртвовање за слободу. Кроз часописе, као што су сарајевска „Српска ријеч“, мостарски „Народ“ и бањалучка „Отаџбина“, шире се националне идеје и револуционарни дух. Младе генерације патриота прихватају револуционарне методе борбе, атентат као облик легитимне борбе против окупатора и свој идеал. Атентат је служио као средство, а не као циљ. Циљ био би револуција и ослобођење.

„Млада Босна“ је настала на принципу Мацинијеве „Младе Италије“, а  њено име, настало по узору на исту, први пут се помиње у једном тексту Владимира Гаћиновића 1910. године. Младобосанске генерације нису биле само политичке активне, већ је њихова идеологија претпостављала културни, социјални, економски, духовни препород народа. Њихов ентузијазам и тежња за препородом огледа се у речима Гаћиновића:

Морамо повести смртоносан рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових генерација и нових људи. Имајући вјеру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо побједити…

„Млада Босна“ је представљала „један омладински покрет, једно стање духа нових генерација младих, револуционарно расположених патриота“, људи који су за своје идеале били спремни дати свој живота чији је главни циљ био протеривање окупатора и уништење Аустроугарске монархије. Слобода свим Југословенима и уједињење су били врховни идеал, мада су између идеја српства и југословенства постојали спорови и расправе међу самим младобосанцима, али и тадашњом цјелокупном интелектуалном елитом Босне и Херцеговине. Група окупљена у „Српско-хрватској напредној организацији“ под предсједништвом Ива Андрића, заступала је идеје југословенства и управо тој групи припадали су атентатори на престолонасљедника. У име југословенства су извршили атентат и у име југословенства положили своје животе.

Европу у то вријеме захватају таласи атентата. Атентат као легитиман облик борбе против окупације и тираније био је прихваћен од стране многих омладинаца – младобосанаца. Први атентат извршио је Богдан Жерајић, херој и идол младобосанаца. Године 1910. покушао је да убије барона Маријана Варешанина, пуцајући пет пута у њега. Шестим метком је извршио самоубиство. Његова жртва постала је пријмер осталима, а његов гроб мјесто ходочашћа. Његов култ се ширио целом Босном. Мустафа Голубић је намеравао да убије земаљског поглавара Оскара Поћорека, Лука Јукић је покушао атентат на Славка Цувају 1912.  Нису успјели. Двије године касније, 28. јуна 1914, Принцип јесте. Атентат и смрт престолонасљедника помутили су балканско небо и запалили европско буре барута.

Уопште гледајући, примјетна је велика ангажованост наших, али и иностраних интелектуалних кругова, првенствено историчара, ка сузбијању оваквих иницијатива, односно прекрајању историје зарад одређених политичких циљева. У суштини, увелико траје један мали интелектуални рат између ревизиониста и легитимиста. У овој борби српски историчари имају, између осталих, подршку једног дијела бошњачких јавних радника, као што је публициста Мухарем Баздуљ из Сарајева, али и других, што говори да тековине младобосанских идеја и свијест о њиховој жртви и подвизима још увек живе.

Филмска индустрија је такође укључена је у догађаје. Аустријанац Андреас Прохаска снимио је трилер „Сарајево“, а Јасмин Дураковић играно-документарни филм о надвојводи и његовој супрузи. Срђан Кољевић режирао је филм „Бранио сам Младу Босну“, причу о др Рудолфу Цистелеру, адвокату Гаврила Принципа који је себе изложио јавном линчу срушивши оптужницу за велеиздају и доказујући да је Аустроугарска починила агресију над БиХ. Бањалучки режисер Игор Тешић снимио је биографску драму о Принципу. Милош Љубомировић радио је филм „Сјене“ у којем су приказани последњи дани Гаврила Принципа и његови разговори са доктором Мартином Папенхајмом.

Kако каже Његош:

Вук на овцу своје право има, ка тиранин на слаба човјека, а тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то људска дужност најсветија.

Принципов чин био је отјелотворење идеје косовског тираноубиства којом су се генерације вјековима одушевљавале. Невезано од тренутних политичких услова, он ће остати симбол отпора српског народа према тиранији и љубави према слободи.

Стефан Брадоњић