Поп Василије – Вајан Ковачевић, у народу Босанске Крајине познатији под надимком поп Вајан, рођен је 7. (20.) августа 1844. године у Притоци код Бихаћа, а умро је 28. новембра 1896. године. Српску основну школу похађао је у српској задрузи попа Вида Иванчевића у Хргару крај Бихаћа. Школа у Хргару, основана 1840. године, била је прва школа у бихаћком крају у којој су се школовала српска дјеца. У школи из које су излазили први школовани свештеници из тог краја учило се читање, писање, понешто рачунање и молитва Богу. Послије њеног затварања 1850. године Василије је наставио школовање у школи у Притоци, смјештеној код његових родитеља (отац прото Филип и мајка Стеванија), затвореној након Дољанске буне 1858. године. Иста школа поново је отварана два пута: 1859. године и поново 1864. године, такође у кући његовог оца. Прото Филип Ковачевић припадао је слоју свештеника који су се лично жртвовали за народно просвјећивање. Подстицај за оснивање основних школа за српску дјецу долазио је из Србије, нарочито за вријеме владавине Михаила Обреновића, са којим су српски трговци и свештеници из Босанске Крајине већ били успоставили веома живе политичке везе. У српским школама српска историја је била основни предмет, а по примјеру из Србије, дјеца су учила војне вјежбе, тзв. „талумљење“, што је код Турака изазивало нарочит бијес. Заредивши се 1862. године за свештеника, поп Василије службовао је у родној Притоци све до одласка у устанак 1875. године. У своме завичају био је вољен и цијењен од свих без разлике на вјеру. Бринуо се о браћи Виду и Кости, које је, као и сина Стевана ишколовао у бањалучкој Богословији, па је могуће да се поп Вајан и лично познавао са њеним управником Васом Пелагићем. Василије Ковачевић, као и већина нижег православног свештенства у Босни тога времена, био је привржен српској националној идеји. Црквено-школске општине, па и она у којој је стасавао млади Василије, биле су једина жаришта за развијање и његоване српске националне свијести у Босни и Херцеговини. Ниже православно свештенство у Босни је у то доба регрутовано од српских младића, док је више постављано директно из „фанариотске“ Цариградске патријаршије.
Врло рано поп Василије повезао се са Србима из Сарајева. Изгледа да је био у вези и са Теофилом Петрановићем, који је 1863. године у Сарајеву основао Друштво за искорјењивање подгурљивог имена Влах за Србе. Он је 1863. године из Српско-православне општине у Сарајеву за цркву св. Петра и Павла у Притоци, као и за друге православне црквице у бихаћкој околини, донио црквене одежде, сасуде и књиге послане из Русије. Почетком устанка Срба 1875. године Турци су ову цркву запалили, а у њој је изгорио сав црквени мобилијар, осим неколико књига, једног дискоса и путира. Поп Василије је, са оцем протом Филипом, недјељом и празницима вршио службуни у цркви у Језеру, подигнутој 1863. године. У овој цркви, која је сматрана градском (удаљена 2 км од Бихаћа), била је једно вријеме смјештена Српска народна школа, чији је тутор и старатељ био његов отац. Књиге за школу набављане су у Србији. Као један од малобројних писммених људи у свом крају, поп Василије је 1865. године, током реновирања цркве у Језеру, пописао све српске кућне старјешине (домаћине) у Бихаћу.
У устанак се укључио 6. (19.) августа 1875. године. Водио је устаничку чету (100) људи у 15 бојева против Турака. Васо Пелагић је попа Васу Ковачевића, како га је назвао, сврстао међу честите народне свештенике, који су одбацили крстове и мантије и стали уз устанике. Испочетка поп Вајан био је у чети Стевана Маринковића, која је дјеловала у мартин Броду и око манастира Рмањ, девстираног од стране турске војске на почетку устанка. Када С. Маринковић одбије покорност војводи Голубу Бабићу, поп Вајан остаје уз Г. Бабића. Име попа Вајана Ковачевића, свештеника из Босанске притоке налази се међу десет имена свештеника са подручја Кордуна и Босанске Крајине који су од Петра Мркоњића добили новац, оружје и муницију за ратовање против Турака. Према извјештају аустријског граничног натпоручника Марјановића, упућеном 14. (27) априла 1867. године Зборном заповједништву у Загребу, граничари који су се од Петрова Села до Срба добровољно јављали у устанак требало је ад се до доласка Петра Мркоњића ставе под команду Голуба Бабића и попа Вајана Ковачевића. Интересантно је да поп Вајан није међу потписницима (војводе и главари) устаничког проглашења 20. јуна (3. јули) 1876. године присаједињења Босне Србији и србијанског кнеза Милана IV Обреновића за владара Босне.
Поп Вајан био је уз пуковника Милету Деспотовића од првог дана његовог управљања устанком. Јуна 1876. пратио га је на путу за Колунић из којег су позивали петровачке Турке на предају. Почетком августа 1876. године, заједно са четама попа Ђоке Карана, Триве Амелице, Миће Тркуље и Вида Милановића, чета попа Вајана Ковачевића спалила је Босанско Грахово, али га није успјела освојити. Без дозволе пуковника Милете Деспотовића истог мјесеца запалио је, заједно са попом Ђ. Караном, Босански Петровац, а крајем мјесеца, са пуковником М. Деспотовићем, браћом Бабић, Тривуном Бундалом, Ником Буром, Мићом Тркуљом, попом Илијом Билбијом, Симом Чавком, Тривмо Амелицом, Видом Милановићем, Танасијем Смиљанићем и Стевом Маринковићем, учествовао у спаљивању Филиповића Оџака крај Гламоча. Учеснике побједе над Турцима из Оџака пуковник М. Деспотовић наградио је септембра 1876. године медаљама за храброст. Осим сребрном медаљом за храброст, поп Вајан одликован је црвеним појасом са свештеничке дужности. У вријеме примирја (зима 1876/77. године) М. Деспотовић га је, умјесто Алексе Јакшића који је отишао у Србију, распоредио на положај у Пеуљама. Поп Вајан је био у Тишковцу 4. (17) априла 1877. године међу 17 потписника проглашавања пуковника Милете Деспотовића за генерала и Главнокомандујућег босанске восјке и управитеља босанског народа, као и међу 16 аутора (војвода Г. Бабић и 15 четовођа) Изјаве оданости генералу М. Деспотовићу, писане 27. маја (9. јуна) 1877. године у Малешевцима.
Кад у априлу и марту 1877. године отпочну нове ратне операције, учесник је здруженог напада на Челебић. Средином маја 1877. године поп Вајан је, са Ђ. Караном, В. Милановићем и Станком Бабићем, учествовао у паљењу Хрустова, Језера и Доње Санице, муслиманских села у долини ријеке Сане. Прије пораза устаника у Црним Потоцима поп Вајан Ковачевић био је са станком Бабићем на Унцу. При одбрани Црних Потока 4. августа 1877. године, према Деспотовићевом распореду, држао је шанчеве на десном крилу према Далмацији, које је наводно прво попустило. Том приликом од стране Турака, који су прије напада слободно прешли на аустријску страну, задат му је ударац са леђа. Послије катастрофе у Црним Потоцима чета попа Вајана се распала, премда П.С. Иванчевић тврди да је она формално постојала све до 29. октобра (11. новембра) 1878. године. Као ђетовођа изабран је 29. септембра (10. октобра) 1877. године у босанску привремену владу предсједника Владимира Јонина и потписник је три њена прогласа („Изјава Привремене босанске народне владе“, „У славу свете и нераздјелне тројице Бога Оца, Сина и Духа свјатаго“, „Проглас народу босанском“).
Према народној пјесми, поп Вајан носио је током устанка скерлетну доламу („У Вајана скерлетна долама“) посмрљених копчи („Па се веже смрали копчама“). За појасом носио је пиштољ („За појасом му љута гуја спава“), а јахао је коња („Под њим ђого зечки поиграва“). Без оружја ни у цркву није ишао („Без пусата ни у цркву неће“), а носио је дугу пушку („Дуга пушка погоцима гађа“), а од хладног оружја ханџар („А ханџаром пресјеца дрвеће“).
Након аустроугарске окупација Босне и Херцеговине поп Вајан Ковачевић добио је 1879. године дозволу од аустријског намјесника и генерала Цаха да цркву из Језера пренесе у градске бедеме Бихаћа. Касније је изграђена нова црква у којој је поп Вајан службовао до смрти. Бившем устаничком вођи Пери Креци саопштио је да му је аустријски окружник Мане Жакула наредио да након устанка, као локални свештеник, личним ауторитетом поврати одбјегли српски народ у Хргар. Са попом Вајаном срео се 1880. године у Бихаћу Владимир Красић („…састанем се са својим пријатељем и познатим из срп. босанског устанка устанка храбрим вођем В….“), писац прве историје о устанку. Василиије Ковачевић је након аустрисјке окупације био надзиратељ Бихаћког протопрезвитеријата и парох за град Бихаћ са 8 села (Притока, Заложје, Злопољац, Лохово, Рачић, Дољани, Липа, Голубић). Након смрти пароха Симеона Иванчевића 2. (15) фебруара 1882. године, осим у Бихаћу и околним селима служио је и у Хргару. Његов брат Коста био му је помоћник у надзиратељству протопрезвитеријатом и у вођењу парохије Бихаћ и Хргар (црква Св. Тројице, брвнара од дрвета). Василијев син Стефан (рођен 1863. године у Бихаћу) био је 1882/83. године питомац IV разреда православног богословског завода у Рељеву, а касније парох у Бихаћу све до смрти 1925. године, чиме се стара свештеничка лоза Ковачевића у Босанској Крајини угасила.
Свједочанство попа Василија Ковачевића датира из 15. (28) октобра 1876. године и писано је у Босанском Грахову. Ријеч је о архивском документу, саставном дијелу корпуса музеалија о устанку у Босни (1875-1878), прикупљаних тридесетих година ХХ вијека за Музеј Врбавске бановине. На првој поставци музеја (1935-1941), смјештеног у Дому краља Петра Великог Ослободиоца, била је изложена грађа о устанку прикупљана измешу 1930. и 1935. године. На изложби „Српски устанак у Босни 1875-1878“., реализованој 2006. године, документ је уз фотографију попа Вајана Ковачевића, која се такође чува у Музеју Републике Српске, био изложен у посебној витрини. Свједочанство је из времена након добијања одликовања од стране пуковника М. Деспотовића. Значај документа огледа се у томе што свједочи да је поп Вајан током устанка био стотинар, као и да се пуковник М. Деспотовић и прије проглађења за генерала потписивао, осим као Главни командир устаничке војске, и као Управник босанког (српског) народа. У једној молби обровачког одбора, упућеној српском генералу Тихомиљу Николићу, титулисан је као „полковник Деспотовић као намјесник Босанки његове свјетлости књаза Милана“, а кад се самопрогласио за генерала потписаивао се као „Главнокомандујући босанским четама генерал“, „Врховни управитељ босанским народом и главнокомандујући босанском восјком генерал Деспотовић“, „Неограничени генерал усташке виоске Босанксе“ или латиницом у писмима упућеним католицима пролошке чете: „Vaš glavni Komandir Bosanke vojske Pukovnik Despotovich“. Перо Крецо га у свом дневнику назива „Главнокомандујући господин генерал“. Документ је највјероватније својеручно потписао пуковник М. Деспотовић у Босанском Грахову (село Стожице), гдје је био главни устанички стан (штаб) све до јануара 1877. године када се пресели у Црне Потоке.
Аутор: Братислав Теиновић
(Текст у цјелини преузет из „Гласника удружења архивских радника РС“, Бања Лука број 1, 2009. г. стр 443-448)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.