Један Француз пропутовавши српске крајеве и бугарске лаконски је изразио своје импресије: Срби врло паметно говоре, али Бугари врло паметно раде. И држим да та импресија није далеко од праве истине. Јер доиста ми Срби много смо вербални, више смо наклоњени критиковању, него стваралачкоме раду. Ко хоће да озбиљно ради несумњиво је, да нема довољно времена да критикује друге. Његов рад је уједно и критика. Ми тако не радимо, неминовна последица је тога стално ниподништавање свачијег рада, дакле сваког рада у опште. И ради таког душевнога стања дошли смо до тога, да све процјењујемо, лично, без племенитијих намјера, Постали смо еготисте у најгорем смислу те ријечи. Истина је да за све то не носи одговорност сама интелигенција, добар дио те одговорности треба тражити и у нашим најширим народним слојевима. Али те народне слојеве можемо да оправдамо, јер живе у полукултури, али не можемо разумити, када се т. зв. интелигенција не може еманциповати од те мане, када је још увећава. Истински културан човјек је баш онај, који зна пригушити личне страсти, који зна себи опредјелити циљ за усавршавање самога себе, као и друштва у коме се налази. Наша образована омладина то својство не показује, и то је један жалостан факт. И ако гледамо сваки дан крајњу нетрпљивост између појединаца, између појединих група друштвених и политичких, опажамо и загријавања за више идеале као: јединство Срба и Хрвата. А зар то није смјешно. Нијесмо још успјели да се ми сами Срби овдје у Босни осјећамо једно, да оставимо на страну остале српске крајеве, а наша фантазија прелази преко тога, намигује са доиста великом идејом: јединством. Мјесто да предано радимо на култивисању како омладине, тако и народних маса, али наших, заносимо се са једном широм идејом, која предпоставља оно прво, јер то јединство остаје најобичнија шупља фраза; ако Срби с једне стране не запну из све снаге, да се економски и културно подигну, једном ријечи да се духовно уједине, ако Хрвати са своје стране у своме народу, то исто не учине. Уједничавање културе произвешће нужно за собом и осјећај народнога јединства, и тај осјећај постаће садржај заједничке душе. Постаће снага. Дакле за сваки позитиван рад потребно је много више енергије и напора, него ли за најдуховитије критичке системе, а да не узимамо у обзир бесмислене и безначелне критике, које су се код нас Срба удомаћиле и које потсјећавају много на млаћење празне сламе. Наш друштвени живот брзо се развија и ми морамо корачати с духом времена, морамо се бранити од инвазије странаца, како би очували народу индивидуалност и како би наш народ подигли на степен културних народа. То се сигурно не постизава ријечима ни фразама, него радом и иницијативом, на првоме мјесту појединаца па онда група. Сваки члан нашега друштва, особито образован, мора да има своје мјесто у томе националном раду и да захтјевима, које то мјесто изискује, савјесно одговара. Онда осјећај дужности не би био код нас једна ријетка појава, — врлина, него обична особина сваког појединца. Ширењем идеје рада и дужности, нестајаће, несумњиво оних мана, или управо злочина, од којих наш народ пати; брбљавци и ћаскала играће у народу ону улогу, која им према њиховој шупљини и празноглавости припада. Јер у народу развиће се јачи смисао за то да покаже не своју „памет“ колико свој рад. Тада неће код нас рамати ни „Просвјета“ ни „Привреда“, ни Савез Земљорадничких Задруга, ни друге наше установе, које иду за тим, да се наш народ подигне културно и економски. Све те установе наће и одговарајућих људи, т. ј. успјеваће и напредоваће. А да је то већ крајње вријеме, више је него сигурно, јер није истина, да смо, како се обичаје говорити, млад народ, и да тако наше мане извињавамо; не ми смо доста стари, само се нијесмо научили још памети; из цијеле наше историје извадили смо оно што је најгоре. Вријеме је, како рекох, да се и за нас Србе, као цјелину каже, да не само врло паметно говоримо, него и паметно РАДИМО.
http://www.infobiro.ba/article/836853
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.