РАДЕ ЛИКИЋ: КАКО СУ ХЕРЦЕГОВЦИ ОСВАЈАЛИ АМЕРИКУ

Тема је толико инспиративна, да смо на интервју добили толико одговора, да смо се двоумили да ли да правимо фељтон. Ипак, као цјелину престављамо његове одговоре, у којима ћете сазнати да су херцеговачки потомци добијали Оскаре, играли у НБА, НФЛ, учествовали у подизању привредних гиганата попут Боинга и Џилета.

Како су Херцеговци насељавали САД?

Свакако најпознатији и највећи талас исељеника из Херцеговине је онај са почетка 20. вијека, или да будем прецизнији од посљедње деценије 19. вијека до почетка Првог свјетског рата. Никада нећемо сазнати тачан број херцеговачких Срба који су се у то вријеме иселили у Сједињене Америчке Државе, али, према мени доступним изворима, ради се о броју између 9. 000 и 10.000, углавном младића, који су срећу потражили на Новом континенту.

Несумњиво, један број Херцеговаца иселио се и раније. Имамо неког Сема Праменка, исељеника из Требиња, који је 1883. године отворио салун и трговину у Анаконди, градићу у Монтани. Извјесни Иван Вучетић, Херцеговац такође, помиње се те исте године у Чикагу. Понеко је сигурно и раније био у Америци, али подаци из тог времена су врло штури и ријетки.

Неки сљедећи исељенички талас, значајно мањи, услиједио је између два свјетска рата. Тада су америчке имиграционе власти пооштрилу услове за усељавање, међутим одређен број Херцеговаца који је имао родбину у Америци доспио је тамо у то вријеме.

Послије Другог свјетског рата један број преживјелих припадника ЈВУО се из избјегличких логора по Европи, залагањем понајвише већ обогаћених америчких Херцеговаца, населио по разним америчким градовима.
Након тога креће талас економских емиграната из СФРЈ, када се један мањи број Херцеговаца удомио у Сједињеним Америчким Државама. И напокон, имамо овај посљедњи талас исељавања из деведесетих прошлог вијека, изазван ратовима на простору бивше Југославије, који још увијек на свој начин траје.

Ја се у свом истраживању бавим само оним старим емигрантима, јер они ми имају ту неку историјску вриједност, прошао је, ево, прошао пуни вијек од њихових миграција и може се сагледати та нека њихова животна прича, утицај који су оставили и друго.

Да ли су били успјешнији спортисти или глимци?

-Прво морамо нагласити да сами херцеговачки исељеници, нису оставили трага ни у спорту, а ни у кинематографији. То су учинили њихови насљедници! Рекао бих да су глумци били успјешнији. Када само помислите на оскаровца Карла Малдена, својеврсну холивудску институцију, затим Бреда Декстера – или правим именом Вељка Шошу – који је био велика холивудска звијезда педесетих и шесдесетих година минулог вијека или пак на Наталију Ногулић звијезду „Звјезданих стаза“ и филмску партнерку многих холивудских великана, намеће се закључак да су глумци ипак успјешнији. Мада, ни спортисти нису за бацити.

Владимир Валт Дропо из Мосупа у Конектикету један је од најуниверзалнијих спортиста у историји Сједињених Америчких Држава. Искрено речено, не знам да ли осим њега постоји више иједан спортиста који изабран на Драфту у чак три америчка професионална спорта!!! Могао је да игра амерички фудбал, кошарку, а на крају професионално се (и доста успјешно) бавио бејзболом. Поједини његови рекорди још нису ни достигнути ни надмашени, иако је он каријеру завршио крајем педесетих година 20. вијека. Још увијек је најбољи стријелац кошаркашке екипе Универзитета Конктикет, иако су на том универзитету касније студирали и познати олстар НБА играчи попут Реј Алена, Карон Батлера, Емека Окафора…!

И сигурно би Дропо у кошарци направио импозантну каријеру, јер је изабран као четврти на драфту, али, ето, изабрао је бејзбол! Врло је занимљив случај Лажетића из Монтане. Са једне фарме крава у беспућима Монтане потекла су три професионална америчка фудбалера. Фарму је подигао Петар Лажетић из Гацка. Петров син Милан је својевремено, тамо послије Другог свјетског рата, био најбољи амерички одбрамбени фудбалер. Други син Вељко је такође имао успјешну играчку и тренерску каријеру. А и Вељков син Петар био је фудбалски професионалац.

У почецима НБА лиге учествовало је још херцеговачких потомака. Рецимо, Мило Комненић био је велика колеџ – звијезда, играо је и међу професионалцима. Затим Бато Говедарица из Чикага. Такође на десетине херцеговачких потомака повезано је са америчким фудбалом. Одузело би ми много простора да их сада све набрајам.

Како се губила веза са старим крајем, са са српском традицијом, а који су занимљиви примјери онога што остаје и након толико деценија?

-Та веза са родним крајем, а поготово са традицијом, ни данас се, ма како то чудно звучало, није изгубила. Од времена раних емиграната прошло је више од вијека и њихови потомци више немају тако блиске рођаке у Херцеговини, па су и контакти смањени. У времену СФРЈ постојао је тај комунистички фактор, а херцрговачки исељеници били су у већином љути антикомунисти, па је и то доста утицало на контакте и посјете. Међутим, у посљедње вријеме у Америци је у тренду тражење породичних коријена, а савремене информатичке техонологије знатно га олакшавају. Ја сам практично већ затрпан њиховим захтјевима за проналажењем породични података из старих црквених књига.

Прошле јесени Љубиње је посјетила моја далека рођака из Сан Франциска. Њен покојни отац је шкотског поријекла, али она је тамо – на сјеверу Калифорније – одрасла у српској заједници. Да се разумијемо, она не говори српски језик, али зна на стотине српских ријечи, а што ми је посебно било симпатично изговара их архаично, како се некада говорило у Херцеговини. Такође, зна безброј српских пјесама, одлично игра фолклор и као неку своју главну породичну традицију сматра тоа српско поријекло, иако јој је веза са Србима – баба по мајчиној страни! Морам истаћи да је за тај повратак коријенима јако заслужан тенисер Новак Ђоковић. Ми нисмо свјесни колика је он звијезда у свјетским оквирима. Он је доста допринио да се наши Американци поносе својим српским поријеклом. Ова рођака из Сан Франциска упознала је ове године Новака у Палм Спрингсу и једноставно се расплакала приликом руковања с њим.

Има и случајева да су они неког посрбили?

Врло је интересантно, а то је случај у јачим српским заједницама, рецимо у Чикагу, а посебно у Лос Анђелесу, да се брак склапа у српској цркви без обзира на то јесу ли млада или младожења српског поријекла. А онда ти „конвертити„ постају неријетко најактивнији у српској заједници. Један овакав српски зет постао је чак и инструктор фолклора у Лос Анђелесу. А то се дешава из сљедећег разлога. Лос Анђелес су, тамо почетком прошлог вијека, населили претежно Срби из југоисточне Херцеговине и Боке Которске. Многи од њих су се познавали и у старом крају. У далекој Америци још више се зближили, породично повезали, скумили, тако да су и данас чврсто повезани.

У вријеме њиховог досељења у Калифорнију, Лос Анђелес је био, можемо комотно рећи, провинција. Још није било Холивуда, још није била доведена вода из Стјеновитих планина, она ће касније од Калифорније направити пољопривредни рај. Град је са ширим подручјем имао највише 50.000 становника, од тога 2.000 – 3 000 Срба. Они су се силно обогатили, Срби су практично изградили Лос Анђелес.

Данас су тамо те старе емигрантске породице старосједиоци и елита и на један начин мисионаре Американце. Рецимо, један потомак италијанских емиграната, звао се Џорџ Белоти, играо је мало професионални фудбал и упознао преко својих пријатеља Срба једну српску дјевојку и заљубио се у њу. Наравно, вјенчао се у српској цркви и прешао на православље. Када је умро, сахрањен је на српском гробљу а породица му је подигла споменик! Споменик је, наравно, исписан енглеским језиком, осим тамо гдје се набраја ко је подигао споменик, па стоји „Беловед хусбанд, фадер анд ђедо“. Замислите, унучад су свога дједа италијанског поријекла, звали „по херцеговачки“ –ђедо. Ја се нашалим, па кажем да га нису само превели на православље, већ га и посрбили.

Поменух српско гробље… У Лос Анђелесу је српско гробље најстарије активно гробље у ширем градском подручју и примјерно се одржава. Наравно, Америка је својеврсни котао за претапање народа и наши исељеници су прије свега Американци, али доста су везани за српску традицију и одржавају неке традиционалне обичаје који су овамо изгубљени.

Појасни нам феномен невјеста које оду; како су оне долазиле до Америке, због чега је била та потреба?

То ми је једна од најдражих тема у истраживању. Међу нашим исељеницима у Америци готово да и није било наших дјевојка. Тек покоја. Када се подизала црква Светог Саве, најстарија од четири српске цркве у Лос Анђелесу, међу 1. 000 момака који су је зидали била је само једна дјевојка – Цвијета Кисић из Билеће. Може се само замислити колико је имала брачних понуда, а била је врло привлачна. Када се црква свештавала 1910, она је спремала приганице за ту свечаност… Цвијетина унука је на стогодишњици цркве донијела тигањ у којем је баба пржила приганице прије пуног једног вијека, као вриједан предмет српске историје у Америци.

Мало сам се удаљио од вашег питања… Када би се неко од наших емиграната нећу рећи обогатио, али почео мало боље да живи, ријешио би да се жени. Емигрантске заједнице у то вријеме биле су поприлично затворене. Непознавање језика било је велика препрека у упознавању, па различита вјерска припадност, културолошке специфичности, све су то били разлози да се дјевојке траже у старом крају. И наравно, том мало боље стојећем Србину у Америци неко од његових другара емиграната препоручио би своју сестру, родицу, куму, комшиницу из старог краја. Размијениле би се фотографије и ако би се будућим младенцима свидио партнер, момак из Америке плаћао би будућој невјести путовање у Нови свијет и нови живот.

Најчешће су ти бракови били јако успјешни. Премда, било је и смјешних ситуација и неспоразума. Рецимо, не може вам свака фотографија баш одистински посвједочити како младожења у стварности изгледа. Једна дјевојка, стасита и лијепа из љубињског краја отишла је тако у Америку. Познавала браћу од тог момка, двојицу кршних и вриједних горштака и мислила да је тај момак лијеп попут своје браће. Кад оно, испало је да је несуђени младожења послао слику стару петнестак година, а при том био за главу мањи од тек пристигле дјевојке. И наравно, као и све младе дјевојке које сањају о љубави и принчевима на бијелом коњу, није пристала да се уда за њега. А то је било вријеме неке друштвене и националне одговорности. Та дјевојка је неко вријеме становала код свог несуђеног изабраника док јој он није нашао бољу прилику и удао је из своје куће као рођену сестру!

Највише Херцеговаца обогатило се на грађевини. Гдје су још радили?

Да, на грађевинским пословима су се значајно обогатили Херцеговци у Калифорнији. О њима владика Николај Велимировић у писму Михајлу Дучићу наводи:“… Иде прича о њима да имају толико блага колико њихова Херцеговина камена!“ Када би емигранти стизали у Америку, прва им је станица био Њујорк. Ту је живјела једна мала, врло активна и значајна заједница Херцеговаца, која је и купила знамениту српску цркву на Менхетну. Било је ту пар агената за емигранте. Значи, оних који су организовали долазак својих земљака. Најпознатији је био извјесни Никола Лакић из Попова поља. Онда, мали пансион држао је Милан Дутина из Љубиња, који је био барјактар првог одреда добровољаца који су пристигли у Солун да се боре у Српској војсци.

Прелиставао сам стара издања „Српске ријечи“, листа некада издаваног у Сарајеву, и нашао нешто шта ме је силно фасцинирало код херцеговачке заједнице у Њујорку. Они су сакупили доста новца за српске школе у Херцеговини, за обнову и изградњу цркава, за „Просвјету“. И редовно међу приложницима налазим Михајла Пупина. Значи, другим ријечима, имали сте једва писмене херцеговачке младиће, а то су заиста били младићи, једва да је неко био старији од 30 година, који се друже са Михајлом Пупином – и који се, рекох, увијек са високим новчаним прилозима одазива њиховим хуманитарним акцијама. То свједочи о њиховом карактеру и њиховим људским особинама: када један Михајло Пупин, један од најутицајних Американаца уопште, има повјерење у њих.

Да не дужим више о њујоршким Херцеговцима, прећи ћу на друге. Једна група емиграната населила су у Новој Енглеској, у држави Конектикет, гдје су се запослили у текстилној индустрији. Ту је рођен Валт Дропо, спортиста којег сам раније помињао. Он се касније обогатио у производњи пиротехнички средстава. Херцеговце, па донекле и Црногорце, за разлику од осталих српских регионалних заједница, красила је покретљивост. Бокељи су обично насељавали Западну обалу, А Личани, Далматинци, Банијци Источну. Док Црногораца, а још више Херцеговаца, имате широм Америке. Налазимо тако велику колонију Херцеговаца у Мисурију, гдје раде у индустрији челика у Сент Луису. Па у Охају, у мјесту Соут Сент Пол, раде у клаоницама. У Чикагу раде такође у клаоницама, али их има и у трговини. Тамо у Чикагу рођен је Вилијем Вељко Салатић, који је постао предсједник компаније Жилет. Практично он је од те фирме створио бренд.

Иначе Клејборн авенију, један велики дио источног Чикага, звали су Мала Србија. Ту су већином били Херцеговци и ту су основали прву српску цркву Христовог Васкрсења, која је данас саборна црква Средњезападне Америчке Епархије СПЦ. Недалеко од Чикага је град Гери, гдје је своједобно живјела трећина Срба, махом Херцеговаца који су радили у највећој челичани на свијету. Ту, у Герију, обогатио се Требињац Михајло Дучић; био је власник највеће мљекаре у држави Индијани, уз то био је и велики српски добротвор и национални радник. Велики број Херцеговаца живио је у Монтани; радили су у рудницима бакра у близини града Бјута. Налазимо их и у Минесоту, у Билингсу и Дулуту, тамо такође већином Херцеговци и Црногорци раде у рудницима жељеза.

Сјећате ли се оне изјаве Боба Дилана од прије пар година како Србин увијек може да нањуши Хрвата, а црнац расисту или тако некако? Е, па то је зато што се Боб Дилан из младости сјећа сукоба Срба и Хрвата у градићу Билингсу, гдје је одрастао и видимо да је више нагињао Србима. Посебна прича је злато. Тражили су га Херцеговци и у митском Дедвуду, крај којег су Бик Који Сједи и Луди Коњ са својим Сијуксима измасакрирали генерала Кастера и Седми коњички пук, гдје је убијен Дивљи Бил Хикок, гдје је шериф једно вријеме био Вајат Ерп, гдје се паралелно проституисала и скитала Каламити Џејн. Вјероватно су Херцеговци познавали неке од ових икона Дивљег запада.

За златом су ишли и на сјевер Калифорније, гдје су оставили значајан траг. У Џексону, градићу на сјеверу Калифорније, српска традиција је главно обиљежје историје тог мјеста. У потрази за златом стизали су и до Аљаске. Кружи прича да се у потрази за златом нико није обогатио… Сви ови грађевинари из Лос Анђелеса прво су тражили злато, а онда су се увидјевши да ту нема среће, прихватили зидања – и стекли милионе америчких долара.

У калифорниској Силицијумској долини, (сада је ту центар информатичке индустрије), покрај Саратоге и Купертина једна група Херцеговаца купила је хектаре и хектаре земље за мале, готово безначајне своте. Е, потом је ту доведена вода, изграђени иригациони системи, и цијена тог земљишта скочила је више од хиљаду пута! Након тога су ти Херцеговци засновали пољопривредна имања, па зарадили на производњи воћа и поврћа милионе. Ту је рођен Вељко Гашић, можда и најбољи амерички авио-дизајнер и некадашњи потпредсједник Авио- компаније Боинг.

Једну врло жилаву херцеговачку заједницу имамо и у Галвестону, на обалама Мексичког залива, у Тексасу. Ту су Херцеговци били прави каубоји или лучки радници. У Галвестону је покојни Саво Сем Поповић, син херцеговачких емиграната, стекао култни статус: 48 година био је окружни шериф, борио се против мафије, практички протјерао је мафију која је од Галвестона била направила коцкарску Меку у Лас Вегас. А тамо, опет, у Лас Вегасу Гашо Кнежевић из Требиња подигао је чувени хотел и касино Хумболт. Требало би много више простора од овог разговора да кажем нешто о свима оним Херцеговцима који су се обогатили у Америци.

Како долазиш до података, да ли си у фази да ти се људи сами јављају?

До података долазим свакако. Ту је на првом мјесту интернет. Фејсбук преко којег контактирам. Онда ти људи из Америке јако су срдачни. Послали су ми велики број српских књига штампаних тамо. Морам прије свега поменути Мим Бижић, професорку историје из Питсбурга која ми много помаже. Њен отац Милан био је дугогодишњи новинар и фотограф „Србобрана“, најстаријег српског листа у Америци, који још излази. Она има огромну архиву и често ми шаље податке које пронађе.

Затим пријатељи из Џексона у сјеверној Калифорнији, Лана Вуковић и њен сестрић Бо Гилман, послали су ми значајну литературу. Бо Гилман је онај момак ког сте гледали на снимцима (Ју тјуб) о божићном прангијању. Недавно се оженио дјевојком српског поријекла и званично прешао у православље, иако је од дјетињства долазио на српске литургије. Узео је српско име Богдан. Његов прадјед по мајци је из Невесиња.

Комуницирам и са својим даљим рођацима у Лос Анђелесу. На почетку сам углавном ја тражио контакт, међутим сад ми се људи полако и сами јављају. Карл Котларчик из Охаја, написао је животопис свога дједа Лазе Ћоровића из Љубиња који је живио у Америци. То ми је послао, а онда сам ја њему заузврат фотографисао породичне податке из старих црквених књига, што га је одушевило. Углавном, коме год сам се обраћао, нико ме није игнорисао и свако је понешто послао.

Колико можемо очекивати од дијаспоре, као неке врсте развојне шансе, који су ту главни разлози што се та шанса није искористила?

Ко је рекао да није? Бар ми у Херцеговини развојно смо се окористили од Американаца. Прво, ти повратници из Америке донијели су нове напредније животне навике. Њиховим повратком у Херцеговину култура живљења је јако порасла. Требиње је данас лијеп град понајвише због тог што су повратници из Америке својим новцем сазидали онако лијепе куће. То је случај и са осталим градовима у Херцеговине.

Разлози зашто данас не постоји сарадња на неком вишем нивоу, стратешке су природе. Са наше стране не постоји стратегија, односно начин како да комуницирамо са нашим емигрантима. Они нису шкрти, чак штавише дарежљиви су, али они хоће да знају гдје се њихов новац троши. А њих су деведесетих година прошлог вијека разноразни емисари под кринком српства изварали за значајан новац и захваљујући том искуству са резервом гледају на било какву врсту помоћи, осим оне коју шаљу породици.

Рекао си да планираш књигу, колико си времена себи дао да је напишеш?

-Нисам себи дао неки рок. Још откривам и налазим приче које ме очаравју, па ми жао да их не уврстим у књигу. Мораћу једном пресјећи, ставити тачку, јер у супротном, сигурно је не бих никад завршио. Имам постављене неке контуре, имам већ доста написаног материјала. Размишљам о једном обимном дјелу, гдје бих покушао направити појединачни списак Срба из Херцеговине у Америци, гдје бих описао најзначајније заједнице, гдје бих описао исељавање, биографски обрадио најистакнутије личности… Мислим да је идеја добра, али захтјевна; видјећемо да ли ћу успјети на прави начин дс је реализујем.

У Украјини данас постоји ријека д имрном Неретва, градићи Гацко и Невесиње. Гдје све има Херцеговаца, да ли се неко бавио истраживањем њихових судбина?

Херцеговаца има свуда по свијету. Посљедњих дана неке информације су ме одвеле до западне Аустралије. У исто вријеме када су Херцеговци одлазили у Америку, походили су и западну Аустралију у потрази за златом. Први Србин у Перту је био Томо Марић из Требиња, који је доселио тамо 1895.. Коју годину за њим, тамо је стигао и рођак му Никола Марић.

Никола је био добровољац у аустралијским јединицама током Првог свјетског рата – борио се на Галипољу. Послије рата је био почасни конзул Краљевине Југославије у Перту. Интересантне су ми и ове унутрашње емиграције током протеклих вијекова. Херцеговци су населили и градове по Босни и Крајини. Отац чувеног бањаолучког музиколога Владе Милошевића доселио је у Бању Луку из Љубиња у другој половини 19. вијека. И већина осталих старих српских трговачких породица у Бањој Луци је поријеклом из Херцеговине.

Чиме се све бавиш у Љубињу? Радили сте на откривању цркве, испричај нам о томе.

Да јако сам поносан на та истраживања у Цркви Рођења Пресвете Богородице. Заиста, ту су археолози Музеја Херцеговине Требиње, уз асистенцију Завода за заштиту споменика из Бање Луке, одрадили фантастичан посао и хајдемо рећи, без лажне скромности, исписали нову историју Љубиња. Нас неколико волонтера, на челу са Сашом Којовићем парохом љубињским, давали смо логистичку подршку. Мало нам је Општина Љубиње помогла.

А оно што могу рећи и што је импресија свих који обиђу локалитет је једнан несвакидашњи историјски континуитет. Данашња црква подигнута је 1867. године, а археолошка истраживања показала су, односно открила, још три старије сакралне грађевине. Оне се просто наслањају једна на другу. Имате остатке средњовјековне цркве, који су подигнути на темељима још старије црквене грађевине, која опет лежи на касноантичкој гробници што потиче из 4. до 6. вијека нове ере. Тек који метар одатле су остаци и треће – можда ранохришћанске цркве! А све то је чак и лаику простим оком видљиво. Завршени су унутрашњи археолошки радови и сада смо у фази припрема за конзервацију локалитета и у фази потраге за новцем, којим би финансирали археолошка истраживања изван цркве.

Наравно, уз археологе из Требиња и ми смо нешто научили, па сада знамо да препознамо локалитете којих је Љубиње препуно. Мислим да Љубиње има развојну шансу и мислим да културно – историјска баштина овог краја може постати један од ослонаца развоја. Јер, овдје је готово сваки камен историја. У Љубињу се налазе можда и најљепши стећци уопште, али не видим да се нешто претјерано води брига о баштини, а поред тога ми смо склони и самопотцјењивању, па оно што је наше и што је заиста вриједно омаловажавамо.

Текст преузет са одресе: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=50570