Сваки сусрет са командантом Главног штаба ВРС, генералом Ратком Младићем, било то на линији, директно у борби, позадини или након неког састанка „на врху”, остаје трајно урезан. Генерал Младић поседује неки редак флуид који плени не само оне који га поштују и воле, него и оне који га сматрају својим противником.
Тако је по свим проведеним анкетама генерал Младић најпопуларнија личност у Републици Српској, ипак ретко даје интервјуе.
Многи ово садашње стање оцењују као стање примирја. Те оцене долазе углавном са запада. Но, границе РС се нападају не само од стране муслимана и ХВО него и регуларне хрватске војске. Каква је, генерале, Ваша оцена садашњег тренутка?
– Хрватска је још од 1992. године у рату. На просторима бивше БиХ је у континуитету присутна са својим снагама у већој или мањој мери. Циљ њихових дејстава на овом простору је да створе боље оперативне позиције према РСК како би у неком евентуалном конфликту на којег рачунају, а којег њихови војни и политички фактори наглашавају у последње време, војно решили зацртане циљеве. Они оружаном силом не могу, међутим, ништа решити, као што то нису могли ни раније. Напад на РСК био би напад на целокупан српски народ и на то морају рачунати. Офанзиву војске Хрватске на граховско-купрешком делу оправдали су пред читавим светом потребом да помогну хрватско-муслиманску коалицију. Иза тога се крије једна хрватска подвала јер ће учинити све како би муслимане искористили за своје циљеве. Простор бивше БиХ у целини треба посматрати врло сложеним јер су на овај део Балкана многи дошли да оперу свој образ, новац или руке. Присуство регуларне хрватске војске само даље компликује ствари на терену. Туђман и његови поданици изгледа нису извукли никакве поуке из зиме ’92. и то им се може гадно осветити. Што се муслиманско-хрватских снага тиче, мислим на снаге ХВО, они и даље воде парцијално дејство са циљем да створе боље позиције за каснији међусобни обрачун. Хрвати све чине како би избегли сукоб са муслиманима, међутим, ми располажемо са свим поузданим подацима о њиховим сукобима. Међу њима постоје многи нерешени проблеми који се не потежу само захваљујући притиску пре свега Немачке и САД, а онда и присуству УНПРОФОР-а на овом подручју.
На херцеговачком ратишту хрватско оружје стационирано је наспрам муслиманског?
– Не бих ја да анализирам сада неке ствари, али тек ће се дешавати нешто у централној Босни, уколико не буде мирног решења. Знате, испреплитани су они. Могу Хрвати и муслимани глумити пред светом колико хоће. Поштен је био генерал Роуз рекавши да би након три дана по одласку УНПРОФОР-а са ових простора избио крвав рат између Хрвата и муслимана. Они су, дакле због њих, а не због нас. Да је УНПРОФОР овде због нас онда би помагао српски народ као и његове противнике.
Како коментаришете поново избегле из Купреса?
– Купрес би требао бити велика поука нашем народу. Најбољи одговор дале су оне избегле жене које по трећи пут беже пред ножем. Треба рећи да смо ми 1993. године, када је хрватском народу било у централној Босни најтеже, преко Купреса пребацили и прихватили преко 6.000 њихових, што цивила што војника. Скренуо бих овом приликом пажњу на чињеницу да су многи појединци из наших редова сматрали да је рат са Хрватима завршен. Неки су давали прогнозе у то време, да ће се рат завршити за 5-10 дана. Ја сам и тада говорио, а и сада тврдим, да завршетак рата најмање зависи од страна у сукобу. То зависи од оних који су рат покренули. У питању су њихови, а не наши интереси. Купрес је то најбоље показао. Хрвати су свесни да немају довољно снага. Ови из Херцег-Босне када би све своје трупе сакупили не би могли организовати ваљану линију одбране од Дрине до Радуше. Они се сада еуфорично понашају и шепуре по Купресу, а ја им кажем и поручујем – били су они на Купресу и 1992. године. Нека се много тамо не рекламирају. Искористили су авијацију НАТО пакта и њене ефекте, али нека се сете какве смо им поразе нанели раније. Нека се не уздају у оне из Вараждина и Копривнице, јер су на Ливну бежали као зечеви. Биће и убудуће бежаније уколико се ми одлучимо на радикалније потезе, а ми ћемо предузети уколико се не нађе политичко решење. Хрватска исто тако мисли да може нешто војнички урадити на овим просторима. Они знају колико су танки и познато им је да ја то знам перфектно. Знају то сви моји официри и нека се не заваравају. Ми, међутим морамо извући поуку из Купреса, јер су се неки наши појединци утркивали да се сликају и посећују Ливно и Челебиће. Неки су нас чак убеђивали како на Палама треба шетати њихове политичаре па чак и официре…
Ја морам рећи да нису постојали војнички разлози да се напусти Купрес нити било које место. Друге су неке игре и мутне ствари у питању. Сада се много шта жели импутирати Војсци. ВРС то није заслужила, нити је то заслужио њен народ. Ми честито и поштено бранимо сваку стопу своје земље. Имамо и од кога. Нисмо ми нападнути само од Хрвата и муслимана. Много су шири интереси на овим просторима, и много су опасније друге снаге које су нас напале. Телевизија веома мало говори у својим прилозима о плаћеницима, о мафији која се шаље да ратује за рачун муслимана и Хрвата и тако се чине матичне земље, пре свега земље западне Европе. На почетку су зарад муслимана ратовали Шиптари и јављали се преко радио уређаја мислећи да ми не знамо њихов језик. Купрес је дакле велика поука јер су се појединци утркивали на разним нивоима да покажу како је између нас и Хрвата готово. Многе ствари још нису готове.
Какав развој догађаја предвиђате ове зиме?
– Ја сам од оних који не воли да предвиђа, поготово не овако јавно. Многи су се на бившем југословенском небу појавили као прогнозери у разним сферама. Потпуно сам свестан ситуације и чињенице да се наш народ мора заштитити по сваку цену. Многи наши људи су за одбрану нашег народа жртвовали све. Многи су жртвовали и породице за спас српског народа и његов опстанак на овим просторима. Нема никаквог разлога да и даље не будемо на бранику.
ИЗВОР: Штит – Лист источнобосанског корпуса ВРС, број 19, Бијељина, фебруар-март 1995.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.