Пећник, јако њихово упориште. Седми је јули. Око 21,30 ч. Био се већ ухватио мрак, прича Вукашин Сувајац, командир вода, српских бораца са Требаве, који су учествовали у операцији званој „Коридор“. И наставља, десно од нас су били Банијци, а лијево мјештани из села Ботајица. Тог дана нам је био погинуо борац Мирко Миљановић из Брђана. А дан раније је био рањен борац Драго Старчевић.
Кота коју смо запосиједали била је доста тучена, од њихове артиљерије. Наш положај је био мало више истурен… Обишао сам и закључио да морамо правити још боља утврђења од оних која смо имали… Земља је била тврда, каменита… Ипак, снашли смо се за пијукове и пријонули на посао. То поподне били су мало застали артиљеријски дуели. И једни и други су се били доста испуцали. Сада су, ваљда, смишљали како да коригују свако своју ватру… Сво то вријеме, прича Сувајац, био сам присутан међу борцима. Упорно смо копали те ровове. Примијетио сам да су то исто радили и Банијци, из јединице Вељке Мићуновића, звани „Вукови“… Причало се за њих да су се добро држали али и да су имали жртава. И баш они су заузели Добор кулу, јако усташко упориште… Изнад нас је било упориште Бећировац, и требало је да ускоро падне у наше руке… Приводили смо крају посао око укопавања. По двојица бораца су копали а један је стражарио да нас не би изненада напали и угрозили нас. Тако је било до вечере. Послије вечере сам поново обилазио, провјеравао то што смо урадили, и разговарао са борцима. Закључили смо заједно да је све добро урађено… Устанем и кренем из једног рова. Пређем десетак корака, и одједном ми се учини испред рова нека сумњива сјенка. У трену сам то примијетио. Једва сам ту нешто наслутио.
И то је било оно што ме је спасло. А вјероватно и још неколицину мојих бораца. Прво помислим да је то неко наш, али се одмах упитам, откуд испред рова наш борац, кад му ту није мјесто. Надвирим се над шуму, у тај полумрак, и спазим усташу. Није било двоумљења. Разабрао сам јасно тромблон на његовој пушци… Он је сигурно мене примијетио, али је, вјероватно, рачунао да сам већ био прошао. Разабрао сам још једног усташу на тридесетак метара од нашег рова… Отворио сам ватру по овом првом. Бацио се на земљу, и довикнуо, што сам јаче могао, „усташе, браните се”. И ја сам био изненађен, а поготово моји борци… Испуцао сам све метке, и вратио се у ров, узео нови оквир… Отворила се жестока паљба, и са једне и са друге стране. Радило се о њиховој повећој диверзантској групи, која нам се била јако близу привукла… Кренуо сам, стално пуцајући, да обилазим наше ровове, плашећи се да не провале нашу линију. И, одједном осјетим да ме нешто оштро запара по руци. Осјетим како тече крв. Али никоме нисам говорио да сам рањен… Када сам обишао шест седам ровова, уочио сам да је све у реду. Наши не попуштају. Ни један наш борац није узмакао. Утом, дођем до наших пушкомитраљезаца, браће Петровић, Димше Драге и Јована… Десно од њих су била још два наша митраљеза, чујем их да дејствују… Довикујем им, да има муниције доста и да само ударају… Говорим им да по један изађу из рова и туку из заклона. Тако ће бити боље… Паљба је са њихове стране почела да јењава. Дођем у ров код Горана Стевановића и Живка Милошевића, и кажем им да сам рањен. Горан ми је напунио још два оквира. Пуцам, и успут говорим им да не причају борцима да сам рањен… Поново обилазим ровове, и у једном рову Тодор Петровић, звани „Сивац” примијети како тече крв из моје руке и рече „изгледа да те закачило”. Тада кренем до санитета са намјером да се поново вратим у борбу… Битка је трајала још око пола сата. Усташе су били уништени и одбачени… Тог дана је била освојена Добор Кула. Био, је отворен пут за Оџак… Мој вод је добро обавио свој „посао”, закључује своју причу са Пећника Вукашин Сувајац.
ИЗВОР: Глас Требаве, бр. 2, Требава, 10.октобар 1992. године.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.