Љубински сродници краљевића Марка у причи: Трагом влаха Угарака и тајне вођенске крстаче

Вино пије Краљевићу Марко, пола пије, пола Шарцу даје…“

Баш ниједна епска пјесма о јуначким подвизима Краљевића Марка не помену његове љубињске сроднике из Крушевице и Вођена! Ипак, све оно што не опјеваше народни ствараоци епских пјесама, забиљежише пера древних дубровачих и турских хроничара, длијета охридских и љубињских клесара, кистови македонских фрескописаца и научни радови историографа 19, 20. и 21. вијека. У причи која слиједи све је почело и све има свој завршетак у Вођенима надомак Љубиња…

Прочитајте занимљив текст о Марку Краљевићу

Цвркут у гају крај Ривичњака утихну. Док су јутро раздањивали још топли зраци септембарског сунца, пој славуја тог росног пријеподнева 2009. испуњавао је, чинило се, баш сваку пољану у горњим Вођенима. Натруле гранчице крцкале су под стопалима високог човјека у маскирној јакни, који је рукама размицао грање, правећи себи и двојици у његовој пратњи, пролаз у унутрашњост гаја: “Само за мном! Сад ћемо доћ’ до крста у харему“. И заиста, ово мало и старо, потпуно зарасло гробље, становници Вођена звали су харем. Поред мноштва гробова обиљежених само обичним камењем у њему су се налазила само два споменика, један овећи и један врло мали крст.

Пазећи да му се праменови неповезане дуге косе не заплету у бодљикаво трње, Чедо Ликић је газио посљедњи. Увијек спреман да прискочи својим саплеменицима, одазвао се и овог јутра рођаку Ради Ликићу – са искреном намјером да помогне њему и његовом пријатељу Бојану Турањанину – млађахном професору историје. Када су дубоко загазили у унутрашњост, дочекао их је влажни мирис маховине и проходни шумарак од тананих стабала.

–  Ево га! – изусти предводник, бришући ознојено чело рукавима мокрим од росе. Камени крст лежао је оборен испред гроба, озиданог и поплочаног комадима клесаника, које је вријеме размакнуло и дијелом разбацало наоколо.

–  Чедо, пробали смо га малоприје подић’ сами, али нисмо могли… – настави свестрани братић вођенског домаћина Вукашина Ликића, који је овај надгробник пронашао још давно, док је као дјечак тумарао уздуж и попријеко упознавајући село својих прадједова – само нам је мало недостајало да га подигнемо – додаде. Опет се двије велике руке, и овога пута четири мање, спустише на камену крстачу. Требало је неколико минута заједничке борбе са тешким каменим спомеником, док га некако не усправише на бок. У том тренутку, када им се погледи сусретоше са симболом уклесаним на лицу крстаче, која је можда и више од пола миленијума лежала оборена на обали вођенског потока Ривичњака, професор Турањанин и његов пријатељ и сарадник Раде Ликић изненађено и спонтано углас ускликнуше: „Санковићи!!!“. – Који Станковићи??? – радознало изусти Чедо Ликић, зачуђено покушавајући да схвати шта се то одједном дешава пред њим.

Крстача је имала облик типичан за средњовјековне споменике, равних линија и без такозваних „јабучица“, карактеристичних за каснији период. Ивице њених крстастих површина украшавала је тордирана врпца – трака у виду уплетеног ужета. Бочне површине кракова крста биле су исписане длијетом, са два велика ћирилична слова: “Ж” и “Х”. На средини предње стране, међу четири уклесане кружнице, стајао је тај веома необичан и специфичан знак, који је много наликовао на хералдички симбол средњовјековне властелинске породице Санковићи, из које су израсле генерације жупана Хума. И заиста, у цјелокупној хералдици средњовјековне властеле Србије и Босне том симболу није било сличног. Историчари су двојили и око његовог значења, али некако најприличније је било оно које је овај симбол тумачило као монограм ријечи Хум – земље којом су генерације Санковића владале готово цијели 14. вијек, све до 1404. године и трагичне смрти посљедњег обласног хумског господара из њихове лозе – војводе Радича Санковића.

Породични симбол Санковића очувао се само нацртан на повељи жупана и казнаца Санка Милтеновића из 1369. и на отисцима печатних прстенова његових синова Радича и Бјељака Санковића, па се питање наметало само: „откуд хералдички симбол невјероватне сличности њиховом на средњовјековној крстачи у Вођенима?

Требало је неколико мјесеци проучавања научно-историјских радова да се дође на корак ближе одговору. Вођенска крстача и фрагменти историографских података творили су цјеловиту слику, откривајући и оно што раније није било познато из давне прошлости Љубиња.

Из заборава је искрснула једна цијела историјска епизода која је хумске господаре Санковиће и њихове вазале влахе Угарке из љубињског краја везивала за српску династију Мрњавчевића.

Уздизање Санковића у хумске господаре трајало још од почетка 14. виjека, када је Хум био дио средњовјековне државеНемањића. Иако је двадесетих година 14. вијека босански бан успио да својој држави прикључи ову спорну област, ње се није одрицао ни српски владар. Отац Бјељака иРадича Санковића – Санко Милтеновић и његов отац жупан Милтен Драживојевићповремено су признавали врховну власт српског краља Душана, а повремено босанског бана Стефана II Котроманића. Када је 1333. српски краљ Душан продао Дубровнику Стонски рат – Пељешац са Стоном, Санковићима је преостала свега десетина имања којег су тамо имали. “Иако није јасно како су били организовани остаци српске цркве након што су некадашњи захумски епископи своје сједиште из Стона премјестили у манастир Светог Петра и Павла на Лиму, поуздано је да су у 14. вијеку православне биле породице жупана Милтена Драживојевића, његовог сина казнаца Санка и његових унука жупана Бјељака и војводе Радича Санковића” – биљежи у “Историји Срба” Константин Јиричек.

Чувајући посједе, наставили су дипломатски градити односе са владарима обје државе, прилагођавајући при том своју оријентацију – тако су, на примјер, 1335. сматрани за „људе босанског бана“, а већ сљедеће, 1336, поново су били „људи српског краља Душана“. Разлог и тачно вријеме њихове политичке преоријентације нису познати, сем да од 1348. то колебање престаје, када жупан Санко Милтеновић остаје „човјек босанског бана“.

Новембра 1366. међу Санком Милтеновићем и тада још босанским баном Твртком I бујају размирице, које трају до друге половине 1367. године. Већ од октобра 1368, како су то истицали Дубровчани, „Санко се опет одметнуо од свог господара босанског бана“ и прешао на странужупана Николе Алтомановића у његовом сукобу са баном Твртком I и Дубровником.

У прољеће 1371. године припреман је здружени војни поход српског краља Вукашина Мрњавчевића и његовог зета Ђурађа I Балшића, господара Зете, против жупана Николе Алтомановића. Јула те године, Вукашин Мрњавчевић и његов син Марко (као Краљевић Марко најопјеванија личност у српским епским пјесмама), логоровали су са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу. Сасвим је извјесно да су Санковићи ове године већ били у веома блиском сродству са Балшићима и српском краљевском породицом Мрњавчевића. Вјероватно под њиховим утицајем, Санко Милтеновић изненадно напушта пријатељство са жупаном Николом Алтомановићем, постаје му противник и у једном сукобу са њим гине у Требињу (управо негдје у овом периоду, који се оквирно подудара са временом између јула 1370, када се са сигурношћу зна да је био жив, и јула 1372. када архивски извори о њему пишу као мртвом човјеку); дубровачки хроничари записаше да је погинуо „због своје непажње“. До здруженог војног напада Мрњавчевића и Балшића ипак не долази, јер су Османлије запријетиле господару Сера, млађем краљевом брату – деспоту Јовану Угљеши, који је владао источном Македонијом, па су војне снаге Мрњавчевића брзо преусмјерене ка истоку. Након Маричке битке септембра 1371. (и погибије деспота Јована Угљеше и краља Вукашина Мрњавчевића), господар Зете, Ђурађ I Балшић, одгони своју женуОливеру (краљеву кћер). Један ранији, непотпун податак из 1358. говори да је ове године жупанСанко Милтеновић женио сина. Како је склапање бракова са “изданцима” владарских династија било средство дипломатије, а женидбено-удадбене везе начин да један владар око себе окупи своје моћне сусједе, судећи по свему, испоставља се да је брак Радича Санковића саГоисавом, кћерком Ђурађа I Балшића и Оливере Мрњавчевић, био склопљен прије те 1371. године (на њеном надгробном натпису стоји да је дошла у кућу казнаца Санка, који је ово звање понио већ у љето 1366. године; као и свака велика област у средњовјековној Босни и Хум је имао свог казнаца – најистакнутијег представника државне управе који поред убирања владаревих прихода, обављао и друге дужности).

За свог живота жупан Санко Милтеновић држао је пространу област од горње Неретве, преко Невесињског, Трусинског и Дабарског поља, Попова, у чијем је саставу било Љубиње, па све до мора. На том су подручју биле настањене бројне сточарске заједнице, које су му, као феудалном господару, биле потчињене. Власи, сточарско становништво које их је насељавало, имали су и обвезу ратовања за господара, а живјели су у катунима којима су управљали кнезови предводници – катунари. Вазалским односом са Санковићима били су повезани и власиУгарчићи, које документи Дубровачког архива називају и власима Угарцима (Ugarcich, Ugarzi, Ugarci, Ugarce…). Осим што се помињу у Невесињу, извјесно је да су у 14. и 15. вијеку настањивали Љубомир и Љубиње – налазимо их као становнике Крушевице, а вјероватно им је припадало и подручје данашњег Крајпоља, које се тек много касније од крушевичког селишта развило у село. Посебно је занимљиво то што су им припадали и Вођени, којима је назив, у овом садашњем облику, формиран већ у 15. вијеку, па се јавља ново питање: “по коме је вођи село добило име и да ли тај вођа влаха Угарака почива под крстачом у Вођенима?“ Изнова ћемо се покушати приближити одговорима, које је потребно потражити у сажетом наставку историјске епизоде о Санковићима, посвећене њиховој посљедњој генерацији, у којој се, као људи војводеРадича Санковића, појављују власи Уграци.                                                   ‘

Далеко од свог завичаја, у далекој Македонији, а надомак Охридског језера, вјечно почивалиште нашао је 1379. и један захумски влах Угарак, властелинског статуса. Гроб му се и данас налази у православној цркви Светог Климента У Охриду. На гробу стоји натпис, а изнад …. гроба фреска на зиду – приказује га у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Фреска представља младоликог, рано преминулог властелина Остоју Рајаковића; натпис са гроба открива његово сродство са краљем Марком, сином српског краља Вукашина Мрнавчевића:

ПРЕСТАВИ СЕ РАБ БОЖИЈИ ОСТОЈА РАЈАКОВИЋ,

ПОГУСЛОМ УГАРЧИЋ,

И СУРОДНИК КРАЉА МАРКА,

ЗЕТ ЖУПАНА ГРОПЕ, ЛЕТО

(1379) МЕСЕЦА ОКТОМВРИЈА ДЕСЕТОГА, ИНДИКТА ТРЕЋЕГ.

А ВАС МОЛИМ БРАТИЈО МОЈА ЉУБИМАЈА, КОЈИ ЧИТАТЕ,

ПРОСТИТЕ РАБА БОЖИЈА,

ПОШТО ВИ МОЖЕТЕ БИТИ КАО ЈА, А ЈА ПАК КАО ВИ НИКАДА.

припадници властелинске породице Мрњавчевић (а потом и династије у Македонији), браћаВукашин и Угљеша, још за цара Душана били утицајни људи: Угљеша се 1346. године помиње као његов намјесник у Требињу, а Вукашин 1350. као жупан у Прилепу. Мада натпис открива сродничку везу овог властелина из рода Угарака са Мрњавчевићима, историографија не нуди одговоре о каквом се сродству ради.

Ипак, то сродство Остоје Рајаковића и краља Марка, о којем говори натпис из 1379. могло би се односити на оно исто, које су са Мрњавчевићима имали и Санковићи преко Радичеве супругеГоисаве, којој је краљ Марко био рођени ујак. Тиме би се онда испоставило да су, поред вазалства, и власи Угарци неким непознатим сродством повезани и са хумском владарском породицом  Санковића. О томе не говоре оскудни историографски подаци. О поријеклуСанковића даље од њиховог најстаријег познатог претка Драживоја Богопанеца не зна се ништа. Иако је познато да се, као и власи Угарци, појављују у невесињском крају, из кога се сматра да и потичу, остало је нејасно из кога су рода изникли. Нису утврђене ни породичне везе које су њихови мушки потомци остваривали женидбом, јер су идентитети супруга Драживоја Богопанеца, Милтена Драживојевића, браће Градоја и Санка Милтеновића, као и његовог синаБјељака Санковића, остали обавијени мистериозним велом тајне, што је случај и са супругом војводе Радича Санковића из његовог другог брака. За преостале мушке припаднике лозе Санковића – Будељу и Санчина – који се сматрају синовима Санковог брата Градоја, нема података који говоре о њиховој женидби. Извори о Бељаковој и Радичевој мајци Радосави и сестри Драгој такође не знају да нам кажу ништа осим њихових имена. Тако је остала непознаница са којим су се породицама и властелинским родовима, овим сродничким линијама,Санковићи повезали, па је тиме, могло остати и потпуно скривено њихово могуће сродство саУгарцима.

О сродничким везама посредством бракова племенитих властелинки из рода Санковића познато је само сродство са властелинском породицом Чихорић из Попова. Гроб Радаче, сестре жупанаСанка Милтеновића, монашког имена Полихранија, и данас чува велики стећак са натписом, код православне цркве у Величанима:

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА,

ОВДЈЕ ПОЧИВА СЛУЖАВКА БОЖЈА ПОЛИХРАНИЈА, СВЈЕТОВНИМ ИМЕНОМ РАДАЧА, СУПРУГА ЖУПАНА НЕНЦА ЧИХОРИЋА А НЕВЈЕСТА ЖУПАНА ВЛАТКА И СЛУГЕ БОЖИЈЕГ ДАБИЖИВА И ТЕПЧИЈЕ СТИПКА, КЋЕРКА ЖУПАНА МИЛТЕНА ДРАЖИВОЈЕВИЋА, И СЕСТРА КАЗНАЦА САНКА.

ОВАЈ БИЉЕГ ПОСТАВИ ЊЕН СИН ДАБИЖИВ С ПОМОЋУ БОЖЈОМ И СА СВОЈИМ ЉУДИМА ЗА ВЛАДЕ КРАЉА ТВРТКА I

Поред Радачиног сина Дабижива ни четворица браће – његов отац и стричеви: Ненац, Вратко, Дабижив и Стјепко Чихорић, који се помињу у овом натпису нису непознате личности. Чихорићису у 14. вијеку били једна од знаменитијих породица у предјелима између Неретве и которског залива. „Слуга Дабижив“ помиње се од 1334. до 1349. године, а био је чиновник српског краља у Требињу. Он се у повељи српског владара Душана, издатој у октобру 1345. под Сером, помиње као свједок, а тепчија Стипко Чихорић 1334. као Душанов посланик.

Већ помињани Константин Јиричек биљежи да “православни бјеху и ови дубровачки сусједи”, као и да Радача “на својој надгробној плочи у Величанима има чисто источњачко манастирско име Полихранија”.

Стећак Радаче Чихорић и цио комплекс некрополе са црквом у Величанима проглашен је националним спомеником, а како стоји у одлуци Комисије за очување националних споменика ВиХ “научници који су правилно прочитали овај натпис се слажу да је писар био врстан мајстор и да је његово писање било под утицајем црквених писарских канцеларија Рашке и Зете с којима су чланови породице Чихорића и Санковића имали политичке и вјерске везе у вријеме владавинецара Душана, и послије, краља Твртка I”.

Иако су казнац Санко и војвода Радич најзначајнији представници породице Санковића, не може се занемарити улога жупана Бјељака, који је послије очеве смрти одржао и стабилизовао породичне посједе, нормализовао односе са централном влашћу у Босни и наставио политику пријатељства према Дубровнику. Послије његове болести, када му је Дубровачка Република крајем маја 1391. слала свог љекара, он се више не појављује у изворима (због ових податка претпоставља се да децембра 1391. није био жив).

Након смрти босанског краља Твртка I, браћа Санковићи Дубровнику                                                                   продају Конавле и Витаљину, који су им као обласним господарима припадали. У повељи о продаји ових посједа, од 15. априла 1391, браћа се десет мјесеци прије заклињу у своје крсно име: “…општини дубровачкој ми, Бјељак и Радич, са свим вишеименованим, на Свето писмо, Христова еванђеља – са добром вољом и са правим срцем јесмо присегли – нашом вјером и душом нашега оца и родитеља наших, Светим Ђурђем и Арханђелом Михаилом – крсним именима, да створимо и свршимо и тврдимо све писано у својој повељи…“. Због ове повеље и оне од 15. маја 1391, којом Радич Санковић Дубровчанима даје слободу трговине у својим областима, поменута “крсна имена“ тумаче се као њихове славе: Свети Ђурађ, као Бјељакова, и Свети Арханђел Михаило, као Радичева крсна слава:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Да је знано Богом и Светим Михаилом Арханђелом… како даје вјеру војвода Радич, свога оца казнаца Санка и госпође Радосаве, и своју Радичеву и своје госпође Гоисаве… да сваки Дубровчанин иде с робом и без робе слободно по цијелој мојој области… ја војвода Радич с мојом властелом заклесмо се… Светим Духом и четворицом еванђелиста и дванаесторицом апостола и седамдесеторицом изабраних… “.

Владавина војводе Радича Санковића од 1391. до 1404. године била је бурна. Већ у децембру 1391. услиједило је заузимање Конавала у нападу Влатка Вуковића и Павла Раденовића, којом приликом је војвода Радич заробљен. За вријеме његовог заточеништва код Влатковог братићаСандаља Хранића, које је трајало све до краја маја 1398, његова супруга Гоисава морала се склонити у Дубровник, што упућује на закључак да је њена безбједност била угрожена. Сматра се да је ове године или наредне 1399. и умрла (када се Радич други пут оженио), иза себе оставивши, у породичној некрополи у селу Бискупу код Коњица, једини надгробни натпис који су иза себе Санковићи оставили:

ОВДЈЕ ЛЕЖИ ГОСПОДА ГОИСАВА, КЋЕР ЂУРЂА БАЛШИЋА И ЖЕНА РАДИЧА КОЈА СЕ УДАЛА У КУЋУ КАЗНАЦА САНКА И ЖУПАНА БЈЕЉАКА. СА ЧАШЋУ ПОШТУЈЕ СВОЈУ ВЈЕРУ И ВИШЊУ СЛАВУ

Непознаница је шта је све, изузев Конавала, Санковићима било отето од стране Сандаља и кнезаПавла у том периоду, али знамо да је након ослобађања војвода Радич, поред губитка територија у Конавлима и Приморју, које су Дубровчани добили од босанског краља Остоје 1399. прије децембра 1391. па чак и да их прошири.

18. јуна 1403. године, по наредби босанског краља Остоје, војска предвођена војводом Радичем Санковићем напала је дубровачке „нове земље“, које су раније припадале босанском краљевству, и војводи као обласном господару. У вријеме примирја овог рата босанског краља Остоје са Дубровником, један дубровачки документ, настао само девет мјесеци прије посљедњег помена војводе Радича као живог, говори о власима Угарцима и Пилатовцима – људима војводе Радича Санковића – који су 3. септембра 1403. покушали да од Дубровника добију дозволу за куповину соли. Захтјев им је тог дана одбијен, али је већ наредног дана, 4. септембра 1403, одобрен.

Као и друга влашка племена нашег краја, Угарци су племенско име добили по једном од својих кнезова имена (или надимка) Угарак. Њихов катунар 1368. био је Борак Угарчић, а у овим годинама почетка 15. вијека извјесно је да је то био један од његових синова, патронимичког презимена Боројевић (могуће и Обрад Боројевић, који се помиње у каснијем периоду или неко од његове браће).

Друга половина маја 1404. носи промјену на пријестолу у Босни, са којом је повезана Радичевасмрт и потпуно уништење Санковића. Користећи борбу против присталица краља Остоје,Сандаљ Хранић је напао војводу Радича, заробио га, а његове области присвојио и прикључио својима. Дубровчани су већ крајем маја исте године тражили од Сандаља „да свог угледног заробљеника, због веће сигурности пребаци на Дрину“. Када је у јесен 1404. године Дубровачка Република понудила Сандаљу Хранићу кућу у Дубровнику, која је некада припадала браћиСанковићима, као и парцелу земље коју су они имали у „новим земљама“ био је то најбољи знак смрти војводе Радича и дефинитивне пропасти хумске властелинске породице Санковића. Проучени дубровачки извори од јесени те 1404. не помињу више никога из рода Санковића. Околности у којима је изгубио живот биле су драматичне – тако да можда и није било никог од његова ближег рода да га сахрани у породичну некрополу недалеко од невесињских Заборана.

Гдје је и како окончао свој живот Радич Санковић, у кругу научне јавности, није познато. Али, могло се то догодити баш овдје, у Љубињу, на земљи његових влаха Угарака, у селу које је можда баш по мјесту војводиног посљедњег почивалишта и добило име Вођени. Покрај сеоског пута и вођенског Ривичњака, окружен старим гробовима обиљеженим само обичним камењем, као свједочанство неког одавно прошлог времена остаће да и даље стоји мистериозни гроб од фино клесаног камена, уз камени крст са симболом посљедњих владара Хума.

Чак и након 15 година од смрти војводе Радича, нови владар влаха Угарака, велики војводаСандаљ Хранић, није успио довољно добро дисциплиновати своје поданике. Те 1419. војводаСандаљ је од својих вазала, катунара Угарака, Обрада Боројевића, и Бурмаза, Ненка Крајсалића, тражио да му у ћирилској канцеларији Руска Христифоровића у Дубровнику, у присуству његовог опуномоћеника Теодора Проданелића, написмено дају „обавезу на вјерност“, која је подразумијевала чак и високе новчане казнене мјере, у случају кршења овог договора. Колико су Угарци поштовали договор говори податак од свега пар година касније, када су 1421. удружени влашки катунари (и међу њима катунар Угарака Обрад Боројевић) у дубровачком селу Осојнику опљачкали дубровачког властелина Теодора Проданелића, овог истог Сандаљевогзаступника.

О животу Угарака постоје и трагови из каснијег периода. Насљедна линија њихових катунара да се сасвим лијепо пратити кроз вријеме: од поменутих Борака Угарчића и Обрада Боројевића, преко Грубача Обрадовића, па до Радоње Грубачевића. Низ њихових патронимичких презимена (тада је син презиме добивао по очевом имену) наводе да је звање катунара Угарака, прелазило са оца на сина. Непознато је да ли је баш овај Грубач Обрадовић повезан са старим народним предањем, што и данас живи у Вођенима и Љубињу, а које малу хумку са два стећка, између Вођена и насеља Грабља, назива „Гребачев греб“ и „Грубачев камен“…

Прошао је скоро један цијели вијек од августа 1388. када је Радич Санковић са својим људима у Билећи одбио моћног освајача са кућног прага на стотину година… Војводе Радича више одавно није било, а те посљедње године пред пад под Турке, у Вођенима и Крушевици, дочекали су потомци његових влаха Угарака са својим катунаром Радоњом Грубачевићем…

ИЗВОР: Љубињска ријеч, фебруар 2014. број 10 (стр. 17-20). Аутор: Митар Л. Ђурица.

На блог преузето са адресе: http://www.poreklo.rs/2015/12/26/ljubinski-srodnici-kraljevica-marka-u-prici-tragom-vlaha-ugaraka-i-tajne-vodjenske-krstace/