СТАКА СКЕНДЕРОВА

Подели:

стака Скендерова велика

Стака Скендерова

(Знаменити Срби сарајлије)
„Но једно је, што нам се врло даје на чудо. Усред Сарајева, где коров дивљаштва расте бујно, никла 1 учитељка, девојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу. “

Из писма Велимиру Гају у Загреб (1868. год.) О
животу и културном и социјалном раду Стаке Скендерове остало је много више података него о раду њене женске школе. Полазећи са становишта да је Стака прва жена јавни и културни радник међу Србима у Сарајеву, а њен рад простирао се и шире од Сарајева, то ћемо овом приликом у излагању о њеној школи дати и нешто више података о животу и значају Стаке Скендерове у културној историји српског народа у Босни и Херцеговини.

Школа Стаке Скендерове

Породица Стаке Скендерове доселила се од Пријепоља у Сарајево, где се око 1830. године родила Стака. Уз брата који је био ћурчија и шио за турску војску, Стака је рано научила турски језик, што јој је помогло да лакше продире са својим захтевима код турске управе. Стака је 1858. године отворила женску школу у Сарајеву. Писменост је стекла самоучки или, можда у основној школи у Сарајеву, али о томе нема података. Зна се да је много читала и да је једина жена тога времена која је певала у цркви. Руски конзул Гиљфердинг, приликом свог другог доласка у Сарајево, упознао се са стакла и од ње се подробно обавестио о стању просвјете у Сарајеву. Том приликом Стака му је предала рукопис свога Дневника Босне, који је касније Гиљфердинг објавио у својој књизи. Стака је била готово на сталној ратној нози са највиђенији Србима трговцима у Сарајеву. Иако је била врло омиљена у редовима сиромашних Срба а посебно међу српским женама у Сарајеву, ипак је српска штампа, како у Босни тако и она ван Босне, или ћутала о Стаки или јој је приговарала све до њене трагичне смрти, 26. маја 1891. године, када су је на Илиџи поред Сарајева прегазила сељачка кола. Неки су сматрали да су прећуткивање њене улоге и приговори долазили отуда што је Стака добијала помоћ за своју школу од Турака и што је чешће долазила у контакт са њима. Међутим, одговор на ово питање, по нашем мишљењу, пружа њен Љетопис Босне, у коме она изједначује један број Срба трговаца са Турцима у погледу бриге о сиротињи – раји. Ту Стака по имену наводи 6 најпознатијих Српска породица које се баве трговином називајући их најпогрднијим именима и наводећи њихове методе израбљивања обичних грађана у Сарајеву. То су породице које су имале утицај не само у црквеној општини него иу целокупним кретањима међу Србима у Сарајеву. Они су вршили утицај и на дописнике из Сарајева српских листова у Новом Саду. Стога су овим путем подирао у штампу субјективне оцене о Стакиној школи и лажи о њеном животу. Тек после смрти почели су се јављати први похвални натписи о Стаки и њеној улози.

Руски конзул Гиљфердинг, на свом путовању кроз Босну и Херцеговину, у сваком месту се интересовао о школама и просвјети православног становништва. Тако је било иу Сарајеву. За Стакина школу је поред осталог забележио: „Циљ живота Стаке Скендерове био је оснивање девојачке школе у Сарајеву, да би поставила основу образовања женског пола међу православним становницима Босне.“

Најбогатији трговци у почетку су бојкотовали школу и нису у њу слали своју женску децу. Упорним и ваљаним радом Стака је постепено превазилазила тај отпор и повећавала број деце у својој школи. Гиљфердинг је забележио да је Стака школу отворила уз помоћ неке добротворке, а касније је Алекса Поповић написао да је Стакина школу у почетку помагао владика Прокопије као и неке сарајевске газде.

Топал Осман-паша материјално је помагао ову школу и слао у њу своју женску децу . Деца богатијих родитеља, трговаца и занатлија плаћала су школарину, док је за сиромашну децу школовање било бесплатно. У ову школу уписивало се и по које дете муслиманских и јеврејских породица у Сарајеву. У Стакиној школи висио је ферман (одобрење за отварање школе) „као пола астала“, па је вероватно, и то доводило до подозрења неких људи.

Женска школа Стаке Скендерове у почетку је имала три разреда, а касније 04:00 па пет. Наиме, на свечаном испиту у школи 1870. године, госте је поздравила ученица В разреда Јефа Радовић. Из података о овој школи се види да су се учили следећи предмети: рачун, часловац, псалтир, штица, цртање, старословенски језик и ручни рад. Од школарине се куповала „вуница, свила, златни конац чак из Немачке, доносио га је трговац Јово Ћуковић“.

Међу првим ученицама Стакина школе, које су касније биле јавне раднице, спомињу се Ана Каран и Кока Ђурићева. Оне су касније биле наставнице у Стакиној школи. Више Стакиних ученица удало се у неке имућније куће у Сарајеву, а неке иу друга места у Босни и Херцеговини. У тим кућама Стакина ученице су биле покретачи просвјетног рада, почеле су набављати штампу, заједнички се читало, на сјелима су се припремали културни програми итд. Из ове школе, нешто касније и из школе Мис Ирбијеве, изашле су прве жене интелектуалке у Босни и Херцеговини . Један брок учитељица у женским основним школама школовао се у овој школи.

На крају школске године полагали су се годишњи испити. Испитима су, поред ђачких родитеља, присуствовали и представници власти и инострани конзули у Сарајеву. Први документ о одржавању испита у овој школи објавио је „Босански вјестник“ 1866. године: „Испит држат је био над децом из сва три разреда, и задовољио је свакога, те заслужује похвалу како управитељка госпа Стака тако и учитељка госпођица Драгиња ради лепога и доброга успеха деце у наукама. „Листови који су у то време излазили у Сарајеву (најпре“ Босански вјестник „, а касније“ Босна „) доносили су готово сваке године извештаје о испитима у школи Стаке Скендерове. Последњи извештај о испитима објављен је 1874. године у листу „Босна“. Ту се посебно хвале ручни радови ученица, „конзули су рекли да се ови радови могу са радовима најбољих европских школа упоредити“. На истом месту у „Босни“ се констатује: „Ова школа у стању је прибавити учитељка за сва места у овом вилајету.“ Трговци и црквени одборници бојкотовали су и ове испите као, мање или више, целокупан рад Стаке Скендерове. Дописник листа „Напредак“ из Сарајева, 1865. године приговара Гаври Вучковићу што је дао владиних пет хиљада гроша Стакиној школи и што хвали њене ученице, додајући на крају да на испиту „нико од стране општине није био“. Према

горе наведеним оценама у службеном листу „Босна“, види се да је школа Стаке Скендерове била, за своје време и нека врста учитељске школе.Године 1868, неки странац који се затекао у Сарајеву пише писмо Велимиру Гају у Загреб у коме описује стање и прилике у Сарајеву. Посебно истиче културну заосталост. Ниједан позитивно није нашао у погледу културе осим Стакина школе, за коју пише: „Но једно је, што нам се врло даје на чудо.Усред Сарајева, где коров дивљаштва расте бујно, никла 1 учитељка, девојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу. “

Из књиге („Историја српске школа у БиХ“, Митар Папић, ИП «Веселин Маслеша» – Сарајево, 1978.)
ввв.старацрква.орг

стака с1903 стака с 2