Осман Ђикић родио се 6. јануара 1879. у Мостару, од оца Авдаге и мајке Зулке, а умро од туберколозе 30. марта 1912. године. Интелектуално је стасавао у вријеме развијања српске националне мисли и борбе против аустро-угарског окупатора и његових домаћих помагача. Као ученик трећег разреда Гимназије, почео је да пише за књижевни часопис „Зора“, којег су основали Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Осман Ђикић себе је сматрао Србином исламске вјероисповјести и радио је на ширењу националне свијести међу муслиманима Босне и Херцеговине.
Своју национално-просветитељску борбу, Ђикић је почео веома рано, још у својим гимназијским данима. Тако су га, већ 1898. године, окупационе власти запазиле као једног од „најрасписанији и најраспјеванији присталица“ српске националне мисли међу муслиманима у Мостару.
Заједно са својим друговима пјесницима, Омер-бегом Сулејманпашићем и Авдом Карабеговићем, издаје књигу стихова „Побратимство“ 1900. године. Ова књига одише родољубивим стиховима посвећеним српству, слози између православних и муслимана, и сновима о слободи и јединству. Овдје ћемо издвојити најљепше родољубиве пјесме Османа Ђикића, једног од великана међу српским пјесницима, којег на жалост још увијек нема у читанкама.
ПЈЕСМИ
Уздижи се пјесмо моја,
Из пламених српских груди,
Смјело лети кроз крајеве, —
Гдје год сл’јепи гуслар гуди.
Уз гусала јасне звуке,
Гдје год чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје.
Ал’ међ’ њима ако видиш
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је
Тому Демон стопе сл’једи.
Уздижи се пјесмо моја,
Из пламених српских груди,
Смјело лети кроз крајеве, —
Гдје год сл’јепи гуслар гуди!
ХИМНА СРБА МУСЛИМАНА
Хај, нек јекне пјесма лака,
Чедо нашег срца, жарка,
Нек напуни св’јет!
Мис’о наша света чиста,
Ко прољетно сунце блиста,
Ко априлски цв’јет.
Нек одјекне, нек се ори,
Наша нам је душа збори,
Појмо сложно ој!
Света вјера нам не крати
Именом се својим звати,
Љубит’ народ свој!
Појмо пјесму, браћо мила,
Правда ј’ увјек побједила,
Правду воли Бог.
У помоћ ће Аллах бити,
Свету своју милост слити Врху праведног.
Појмо пјесму, нек се вије,
Нека братску љубав сије
Кроз наш завичај!
Српска вила ено хити,
Да нам ловор-вјенце кити,
Појмо сложно хај!
ПОЗДРАВ ДОМОВИНИ
Славна земљо, гн’јездо славно,
Љутих тића — соколоза,
Херцег-земљо, мајко моја,
Мајко мојих прадједова.
Здраво да си! Здраво били
Кланци твоји, крши твоји,
Над којима мутни облак
С’ громовима љутим стоји.
Твоју слику, мајко мила,
По сред живог срца храним,
На камену мачем оштрим
Да те чувам, да те браним;
Да те браним; на твом кршу,
Гдје се јато гуја сплеће, —
Да зажежем зв’језду сјајну,
Да заблиста зраком среће.
Од тог зрака да оживи
Твојим небом пјесма врела,
И замири цв’јетак мира
На висини твога чела …
Па гледајућ’, како слава
Из мртвог те санка буди.
Да издахнем цјеливајућ’,
Твоје чело, твоје груди.
СРПСКА ВИЛА
У румену зору, кад зв’јездице сјајне
На пучини неба плаветног се гасе,
Кад гримизом зоре небеса се красе,
Тихо лебде зраком гласи пјесме вајне.
Одаклен се крећу, ко л’ то тужно поје?
У зорицу рујну, кад све миљем гори,
Кога тако туга у грудима мори,
Да с уздахом прати гласе пјесме своје?
— Са врлетних гора, што се к небу дижу,
И ко вјечни стражар непомично стоје,
Гдје ’но сури оро вије гн’јездо своје,
Они тужни гласи одатле се нижу.
А дјевојче оно распуштених власи,
Што бескрајном тугом по ст’јењу се креће,
Свенулога лица, ко јесење цв’јеће,
А болне јој груди тргају уздаси.
То је српска вила — вила рода мога,
Она ону пјесму милотужну вије,
Што у рујну зору, сунца јарког прије,
Разљева се дверим Свемира тихога.
Она оно тужи за слободом светом,
И с болнијем срцем гледа грозне муке,
Што под тешким бичем душманове руке
Роб их сноси тужни, спутан узом клетом.
Ох, не плачи вило! Утри горке сузе!
Јер већ сунце мило и нама се рађа,
Брат се с братом мири, престануће свађа,
А Србин ће стрести опет тешке узе!
НА ГРОБЉУ
Дивно и мило свануло јутро,
МИЛЕНЧЕ јасне прољетне зоре,
Сунашце јарко весело сија
И злати небо — бескрајно море.
Природа ц’јела раскошјем блиста,
Мирисни лахор тихано пири,
А мали булбул пјесмице слатке
Кроз двери зрака у небо шири.
Овога — тако прекрасног јутра,
Ка гробу пођем прадједа свога —
Да скинем, тугу и чемер љути
На хладној раци са срца свога.
У гробље дођох, — мирно је свуда,
Ни живе душе не можеш чути,
Мирисно цв’јеће свуда се шири,
Пјевица слатких пуни су кути.
Лагано ступах на зелен-трави,
Док нађох башлик прадједа свога,
И сједнем доље на траву меку,
А суза капље са ока мога!
Туде сам плак’о и низ’о јаде,
Хладноме гробу, пепелу светом,
Док санак тешки на ме се свали
И заспах, тугом обузет клетом.
Из гроба тад се уздиже сјенка,
Прилика мога прадједа мила,
У десној руци, мач јој се блиста,
А л’јеву тешким ланцем је свила.
Ево ти — рече — пробери, шта ћеш?
Слобода ј’ једно, а ропство друго,
С једним ћеш ув’јек господар бити,
А с другим вјечно зваће те: слуго!
Похитам брзо и мач јој кинем,
Ово је моје, повичем смјело,
А сјена ближе приступи к мени
И пољуб спусти на моје чело …
Ја срећан скочим са мачем голим,
Но вјетрић дуну, а санак пр’ну,
И сјенка неста — свуда је тихо,
А мени туга опет се врну.
ПРЕД ОСВИТ
Млађано се срце разиграло моје,
А ватрена душа жарким пламом гори;
У грудима више јади се не роје,
Нити чемер горки душу моју мори…
Пресахле су сузе уздаха и јада,
Радосница суза па мом оку блиста,
Моје младе груди препуне су нада, —
Ко капљица росе душа ми је чиста.
Ено, свиће зора и ко златни санци
Просипљу се зраке свјетлости и моћи,
Да и наши сури огрију се станци,
Пошље дуге таме, пошље дуге ноћи.
Разбраћена браћа љубе се и грле,
И у коло лако загрљена стижу,
То је српско коло — коло браће врле,
Што срушени бедем свете слоге дижу.
Са врлетних гора кличу српске виле,
И уз гусле пјесме слободарске вију,
Славе братство браће, једнокрвне миле,
Једнокрвне браће — вјеровања трију … !
МОЛИТВА
Мјесец жеже св’јетле муше,
А зв’јездице кандиоца,
На пр’јестоље Васионе
Сједа тиха, мајска нојца.
Са врхова зелен — гора
Повили се вихри лаки,
И са шарног, росног цв’јећа
Свуд разн’јели мирис слатки.
Са мирисне старе липе,
Севдалије булбул вије,
Драгани их својој прати,
Што с’ у грању руже крије.
На све страни чари струје,
Крас и миље свуд се љева,
Ал’ се моје срце ледно
Тим блаженством не загр’јева.
Чемерни се уздух диже,
У даљине хита сиње:
Тамо, гдје се вапај вије
Мајке моје — домовине.
А с’ мунаре у то доба
Побожан се езан вину:
— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
И одзвони кроз тишину.
— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
Ја понављах свете р’јечи;
Велик ти си свети Боже,
Од свега си ти највећи!
Куда год се поглед вине,
Величину све ти прича;
Васиона ц’јела тврди
Савршенство Твога бића!
Све, што моје око гледа,
То су дјела твоје моћи,
О, моћан си Створитељу
Б’јелог дана, црне ноћи!
У прашину црвак падам,
Надмоћности славећ’ твоје;
Дај ми искру светог плама,
У ледене груди моје!
Божанствену милост твоју,
Излиј, врх мог завичаја,
Хој, избави Српство моје,
Од вјековног, ропског ваја!
САН
У дубокој тмини полуноћи глухе,
Васиона ц’јела кад се у сан сведе,
Кад и вјетрић усне на гранчице сухе,
На небеском своду зв’јездице блиједе.
Љепша, него зора у гримизној този,
Кад прољетног јутра с истока се јави,
Злаћане се власи разасули њојзи
Полунагим т’јелом, а на њеној глави
Од румене руже, љубице плаветне
И бијеле лале в’јенац од три боје,
Крилата дјевојка, сред ливаде цв’јетне
У сну ми се јави, б’јеле руке своје
Притискујућ’ она на пребујне груди,
Као пој анђела, пуну рајског миља
Помјешану тугом пјесмицу разбуди,
И кроз поноћ н’јему дуго ју је вила.
Појала је славу пређа мојих давни’,
И моћ Србинову Душанова доба,
Појала је храброст бориоца славни’
С’ Косова крвава, — Србинова гроба.
А кад туга веља помути јој очи,
Из очију када горка суза лину,
А из грудих њени кроз тишину ноћи
Пун чемера уздах кад се к небу вину,
— Тад запоја раздор браће једнокрвне,
Што рад вјерске мржње крвнички се клаше,
Тад појаше дјева оне дане црне,
Кад брат брата клетим душманином зваше.
И умуче пјесма, изумр’јеше гласи,
Сред ливаде шарне, као мрамор сињи,
Гледах дјеву бајну, вихор са уздаси,
С’ грудих јој се вије зрака по пучини!
И за тренут она стајала је тако,
К’о статуа ледна без животног знака,
Док јој око опет заблиста се жарко,
И на лицу засја пуна наде зрака.
Тад јој поглед благи на менека паде,
И лагано своја разви б’јела крила,
И кад мени стиже, покрај мене стаде
И рече ми: ја сам твога рода вила!
— Трновита ј’ стаза, којом ти се крећеш,
Ал’ пут к правди ув’јек препун је тешкоће,
Устрајно ступај, срећно њега прећеш,
А будућност љепша, пуна среће доће.
Устрај, не очајај, света ј’ стаза ова,
Аллах вјечни даће и браћа тровјерна
Вјером разбраћена, збратиће се с’ нова,
И винуће српским колом загрљена.
А с’ истока рујна заблистаће зора,
Чиста, као чедо кад на свијет пане,
А слободе поклич про поља и гора
Напуњаће миљем све Србинске стране. —
То изрече вила, па у облак пр’ну,
А с’ очију мојих сан се тешки диже;
Звјездице се сјајне по небесим трну,
Славуј зори химне милогласне ниже.
ЦРНОЈ ГОРИ
Црна Горо — кршевито ст’јење,
Кршно ст’јење, врлетно камење,
Гн’јездо славно тића — соколова,
Станче љутих лава и дивова!
На твом кршу, што се к’ небу вије,
Луч слободе ув’јек јасно сије,
Љута бура петстољетног мрака,
Угасит јој не би кадра зрака.
На твом кршу, крвљу пошкропљену,
Српско цв’јеће нигде не увену,
Српска слава на камену твоме
Вјечно сјаше роду србињскоме.
Са твог крша, са високог кама,
Вјечно брује струне на гуслама,
С’ твојих хриди пјесма слободарка
Весело се диже пут облака.
Здраво да си гн’јездо соколово,
Црна Горо, сунце Србиново,
Здраво твоји неприступни кланци,
Што их сиви скривају облаци!
Здраво да си храбри Црногорче,
Српска дико, несвладљиви борче,
Штитиоче српскога имена,
Сјајна зв’јездо српскога племена!
Здраво рода узданицо свога,
Љути змају крила огњенога,
Див-јуначе, српска славо стара,
Храбри синче, храбра Господара!
ДУШМАНИМА
Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепит’, нит се молит вама,
Нећете препаст’ очи соколове
Овога св’јета најжешћим мукама!
Јуначка крв му још кроз жиле тече,
У грудма још му храбро срце бије,
Душмани клети, никад Србин неће
Пред вашим ногама да с’ кукавно вије!
Он ће да сноси трпељиво узе,
И муке тешке мирно ће да гледа,
Ал’ никад цигле из ока му сузе
Да кане, Србин опазит’ вам не да!
Ал’ тешко вама, кад трубе бојне
Забрује зраком чило, са свих страна,
И поклич врео ријечи убојне
Заори: У бој! у бој на душмана!
ИСПОВИЈЕД
Не зови ме тако, брате,
Јер то није име моје.
Турчин нисам нит ћу бити.
Исто мене перје кити,
Ко и твоје, брате, што је!
Ево руку, пруж’ ми своју,
Погледај ме, у очима
Прочитаћеш душе жеље,
Упознаћеш наде вреле
Што их носим у прсима.
Хеј, Србин сам, Србин, брате,
То је моје право име,
Које не бих, за све дао,
А све за њ’ бих жртвовао
Поносно се китим њиме!
Хеј, Србин сам, српско име
Над све ми је драго, мило,
Ислам ми је вјера света
Ал ми она ништ’ не смета
Да ми куца српско било.
Да за српство срце бије,
За њ’ да дише душа млада,
Да идеал свет ми буде,
Хај, слобода српске груде
Што вјековим’ трпи, страда!
Пјесме су преузете из књуге: „Осман Ђикић Сабрана дјела – пјесме и драме“ Сарајево 1971; уредник: Ристо Трифковић.
ПРИРЕДИО ЗА САЈТ: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.