ЈОВАН ДУЧИЋ

Јован Дучић
(1872 – 1943)

Подаци о рођењу Јована Дучића су двојаки. По неким подацима рођен је 5. фебруара 1871, а по другим 5.фебруара 1874. године. Мала енциклопедија просвете, друго издање, Београд 1970, страна 439 наводи да је Јован рођен 1871. године што је узето као тачно.

Међутим, претпоставка да ли је Јован рођен 1871 или 1874. године, неће много утицати на све оно што се може рећи о овом великану писане речи. Но, недвосмислено је да је Јован рођен у сиромашној сељачкој породици, у подножју брда Леутар у селу Подгливље, у каменој кући на спрат; од те куће данас постоје само зидине и стари чемпрес испред врата …

Јованова мајка била је Јока која се први пут удала за Шћепана Глоговца са којим је имала сина Риста и кћер Соку (Ристо ће бити тај који ће свом полубрату Јовану омогућити школовање). Други пут се Јока удала за Андрију Дучића из Подгливље са којим је родила ћерку Милу и сина Јована.

После очеве смрти 1878. сва брига око деце пала је на плећа мајке Јоке. Уз макстмалне напоре и одрицања Јока је успела да децу одхрани и одгоји.

Јован расте у средини где су гусле биле и остале прво и основно образовање сваког Херцеговца па и Јована. Приче о Требињу и старој Травунији, о Дубровнику и његовој Госпостине, о Млечанима и Турцима, хајдуцима и ускоцима имале су и те какав утицај на Јованов интелектуални развој. Требиње и његову околину у срцу је носио до краја живота ао својим земљацима увек је имао најлепше мишљење. Једном приликом је написао:

«Верујем да су од свих људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтиве, најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним и умереним … »

Основну школу Јован завршава у Требињу. Због веома тешких услова за живот; Јован са мајком напушта Требиње и прелази у Мостар, где га прихвата његов полубрат Ристо Глоговац. У Требињу остаје Јованова сестра Мила која је била удата за Риста Ћеловића из села Засада. У мостару јован наставља трогодишње школовање у трговачкој школи ау слободно време помаже полубрату Ристу у трговачкој радњи. Године 1886. јавља се са првом родољубивом песмом у омладинском часопису.

Тих дана по слому српске побуне против окупаторске Аустрије, почиње културни рат против ње. На првој светосавској прослави у Мостару 1887. год Јован обучен у народну ношњу (како каже његов пријатељ Воислав Шола – сав у злату народног одела) са великим успехом рецитује пролог Суботићеве драме «Крст и Круна». Жељан

даљег школовања упућује се у учитељску школу у Сарајево где 1890/91. годину завршава прву годину учитељске школе, да би другу и трећу завршио у учитељској школи у Сомбору. Ту Јован стиче и репутацију поете. Прву песму «Самохрана мајка2 објавио је у Сомборском листу« Голуб ». Одатле покушава срећу иу Новосадском листу «Невен». Прве песме које му је «Невен» облавио дале су му полета и снаге да се његово име наредних година објављује на страницама «Босанске Виле» и «Цетињске Зоре»

Раног пролећа 1887. Јовану умире сестра Милева (Мила). Та га смрт тешко погађа и он пише песму посвећену сестри:

«Спусти се благо вече,
умукло птичији гласи,
А на твом гробу, сејо,
посљедњу с зора гаси
Па суши чисту росу
На гробу што се сеје;
Мајчине сузе то су
То бистра роса није … »

Године 1893, Јован добија диплому учитеља. За време школовања нарочито се истиче у познавању матерњег језика, историје и књижевности.Постављен је за учитеља у Српској основној школи у Бијељини, 1893 појављује се са низом националних чланака у Сарајеву, Новом Саду и Панчеву.Један је од запажених националних радника и као такав пада у очи полицији. У мају 1894. полиција је извршила претрес његовог стана, јер је већ раније био оптужен због ометања јавног реда и мира.

Тада су полицији пале у очи 2 Јованове пјесме. Прва је била «Ој Босно» са стиховима:

«Мученице света …
пркосећи бури грдних ветрова
Шта т’зимом бију чаробну груд,
Ти носиш терет ропских окова,
Ти носиш судбину и удес худ … »

Друга пјесма му је била » ОТАЏБИНА »у којој каже:

«Не трза те ужас бједе, нит’те трза ужас рана,
Мирно спаваш мила мајко, тешким санком успавана.
Зарудиће лепша зора, Љепшем добу сванут дани … »

Рјешењем Земаљске владе у Сарајеву Јовану је Забеањено вршење учитељске дужности у Српској школама на простору Босне и Херцеговине.

Наредне 1895/96. године успева да се запосли као наставник Српске православне школе у манастру Житомислићу код Мостара, али му ни ту власти не дају мира. Јован одлучује да напусти учитељски позив. Враћа се у Мостар, где са пријатељима оснива лист «МОСТАРСКА ЗОРА» (лист за забаву, поуку и књижевност). У овом листу јован се појављује као преводилац са немачког и Француског језика, постаје и уредник «ЗОРЕ» у којој објављује низ запажених чланака и расправа о књигама, сликарима, догађајима у култури и сл. У једном реаговању на тадашње књижевне прилике, Јован у « ЗОРИ »износи свој став и критикује појаву свакојаких писаца, који кроз песму и писање желе само славу, те« ЗОРА »у тим књигама не види патриотску нрго само себичну и амбициозну побуду. Они својим песмама дају фразерски и бомбастичне предговоре, јер «Пјесма нас је одржала» оваква нас песма заиста није одржала, одржала нас је много боља … »да би завршио:« Таква пјесма неће одржати ни сама себе а не нас ».

Мостарска средина, без обзира колико се у њој пријатноосјећао, спутава његове амбиције и гуши га, он одлучује да крене даље. У лето 1899. Јован одлази у Женеву на студије књижевности и филозофије. Овим се коначно испуњава његова жеља за студијама у Швајцарској, где исте године постаје председник студентског клуба «ВИЛА». У женеву

је отишао материјално незбринут. Поред скромне уштеђевине, помажу га пријатељи а касније стиже подршка и од Српске Владе из Београда. Но, највише се издржавао од својих књижевних радова и превода са Руског и Немачког за Матицу Српску у Новом Саду.

У мају 1900. год. Из Мостара му стиже тужна вијест, умрла је његова мајка Јока. Колико га је та вијест растужила најбоље се види из писма упућеног Милану Савићу секретару Матице Српске у Новом саду, почетком јуна 1900. године:

«Не одговорих Вам пре, јер за ово време ваљало је да оплакујем једну тешку несрећу. Првог маја јавише ми из мостара да сам напрасно изгубијо моју јадну мајку, коју сам бескрајно волео. Њена смрт поразила ме и оборила у постељу. Пишем вам ове ретке после неколико дана грознице.

То нека ме извини у Вас. Ако сте подносили сличне ударце, разумећете ме. Добра и племенита мајка заузима у души детета толико места да за собом остави задуго једну неутјешну пустош. Притом сам остао потпуно сам. На мој долазак, мој повратак у отаџбину сада чека само неколико убогих гробова. Ако вам додам да имам част бити син 1 поштене плебејске куће, у којој са нама заједно за половину века под истим кровом становасе несрећа и непрекидна борба, вјероваћете колико су ми ти гробови речити. А сви гробови су речити. Треба да у сваки положимо по парче срца, да их после оплакујемо са дубином бола који нас обара, а којег сам сада први пут спознао … »

У сталној је беспарици. На све стране покушава да дође до новца па каже: «… Човек да цркне не може доћи до 5. франака …»

Летње ферије проводи код рођака у Требињу и пријатеља у Дубровноку и Мостару. По проласку ферија поново се враћа у Женеву, али незадовољан машта о Паризу. 19. децембра пише Ђури Јакшићу у Париз и каже: »… Све је у реду као сат! Предамном стоји пасош у најпотпунијем реду и ја немам ништа осим да метнем ногу у узенђију и да Вам одјашем ». Са

стипендијом Српске Владе остаје у Паризу цело пролеће. Новац који је добио од Матице Српске донекле је санирао љегово материјално стање. Тих дана и Јованови пријатељи у Мостару објављују му: Јадрански сонети, Пјесме Леили, Моја пјесма, Јесеље елегије, Венецијанске вечери и Моју Отаџбину – Пјесму због које је Аустрија забранила Јовану да буде наставник у Босни и Херцеговини.

Многи критичари и историчари после ове колекције стихова написали су да се Јован одрекао «шеретских година» а Јован каже: «Од тада почињу мајсторске године».

Јована, Скерлић окива у звезде и пише: «Дучић је најбољи млади лиричар у нашој књижевности». У

јесен 1901. после школских ферија , јован се поново враћа у Париз, да би се у мају 1902. године вратио у швајцарску, да тамо како сам каже: «У тишини се одморим и спремим за љетошње и јесење испите». У Сасописа «Дело» пише есеј: 2Споменик Воислав (Илићу). »Књижевни су историчари утврдили да је тај текст, у ствари, својеврсни пјеснички програм, њен модерни манифест. У том есеју Јован отворено тврди, «Само рђави писци не подносе утицај …»

О Јовану тих дана пише Антон Густав Матош (1873-1914): «Ако Јован Дучић није до данас најбољи од младих српских лирика, може то постати. Он се развија, расте, почео је тек песнички самостално живети … »

Јован Сарађује у низу листова и часописа широм тадашње Југославије: Сарадник је Дубровачког гласа «Срђ», кога тада уређује Антон Фабрис. За «Срђ» Јован пише чланке и ситније приказе нових књига. У једном писму Фабриса моли да помогне његовој полусестри и каже:

«Молим Вас да рукопис изађе оним писмом којим Вам шаљем. Ја ћу Вам у будућности слати више латинице.

И још нешто и преко моје воље. Слушајте, драги господине Фабрис, па макар се одмах одрекли мога пријатељства.

Има у Требињу једна жена, чија је ћерка била некада удата за некадашњег начелника Ћеловића, која је била некада срећна, а која је данас јадна. Она је моја родбина. Ја сам је видео када сам пре две године био тамо, и обећао сам да ћу је помагати колико моу у њене жалосне старе дане. И ја сам до сада плаћао њену кирију за стан, да је добри хришћани неби избацили на улицу. Ових дана требало би да јој пошаљем 20-30 франака; она то чека дан и ноћ од мене.

Слушајте, дакле, драги господине и пријатељу. Ја Вам шаљем све ове рукописе с молбом, ако можете из Срђа да одвадите и да јој пошаљете и то на моје име. Ја засе верујте ни у ком случају неби ништа тражио од Срђа, али за ову јадницу није ме ни мало стид да вам затражим … То је једна сиротица која са једном племенитом гордошћу и немом тугом подноси своју мизерију чију судбину нико не зна колико ја … »

Јануара 1903. поново је у новчаним недаћама. Обраћа се Гргуру Јакшићу у Париз и каже:

«Драги мој сатрапе, немам никакво добро да вам јавим овом приликом. Ја сам без пребијене паре, презадужен, … Ви који сте једини још Алхемичар и који сте знали од свачега да направите жежено злато, знаћете шта, у тренутку кад умирем 24 пута дневно, ваља да чиним да изнесем живу главу … Ако изађем то је да шчепам кога за кредит. »

Године 1903. још је на студијама у Женеви иу преписци са Јакшићем због новчане кризе. У преписци је и са матицом Српске у Новом Саду интересујући се за судбину Пушкинових превода. Један је од најревноснијих сарадника «Српског књижевног гласника». У новембарској свесци 1903. године објављује «Јадранске сонете».

Почетком лета 1904. године, стиже у београд и састаје се са раније познатим друштвом: Скериц, Станковић и Ракићем.

У «Српском књижевном гласнику» објављује своје пјесме «Дубровачки пастели» и « Дубровачки Полкисар ».

Септембра 1904. године, на сцени Народног позоришта у Београду изведена је премијера Јованове драме «Крунисање Душаново». У Берлину тих дана објављен је циклус Јованових песама на немачком језику. Јован завршава есеј о Бори Станковићу који објављује у «Српски речи» 1905. године. Од Београда путује до Требиња, да би у децембру поново био у Женеви.

Концем 1904. године, по други пут се заљубљује. Од 1905/01/01 године води дневник у који највише бележи о својој љубави. Занемарује студије и тако до краја марта 1905. када се гасе његове љубавне авантуре. Окреће се свакодневном послу, учењу и испитима, али у беспарици, сналази се како зна и умије. Углавном пише пјесме које шаље разним књижевним часописима и тражи помоћ.

При крају је студија које су се отегле. Стипендија му је укинута 7 месеци пре краја студија. Поново стара болест-беспарица. Матица српска из Новог Сада шаље му хонорар за преводе Пушкинове што га извлачи из кризе и уписује наредни семестар који је био дошао у питање због 50 динара.Почетком 1906. године, планира да напише књигу есеја о нашим писцима. Из Женеве обраћа се по тим питањима Петру Кочићу.

«Ја спремам, колико ми је могуће у положају коме сам (ни на небу ни на земљи, него у Женеви), ја спремам једну кљигу Књижевне импресије … У њој ће изаћи есеји о 1. Бори Станковићу, 2. Иви Ципико, 3. Петру Кочићу, 4. Иви Кнезу Војновићу, 5. Милану Ракићу. Можда и један напис о Светозару Ћоровићу, Ав. Стефановићу и сличним писцима о којима ваља неко да рече једна без лажи која нигде није одвратнија него у књижевности и нигде виче акредитована него у нашој књижевности где се нико не зове својим правим именом ». У јулу 1906. јавља се Алекси Шантићу и поред осталог каже: »Ја сам постао озбиљан човек, драги мој Алекса и говорим само о моралу и пијем само сифон …»

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/knjizevnici/85-jovan-ducic