Лука Милованов Георгијевић
(1784, Сребреница – 23. новембар 1828) Српски
књижевник и филолог. Рођен је у Босни, у нахији сребрничкој ау кнежини Осату око 1784. или идуће године. На две године по његов отац Милован је прешао са породицом у Срем, где се настанио најпре у Черевићу а потом у Винковцима.
Овде је Лука изучио гимназију, у Сегедину филозофију ау Пешти права. Још знамо да је 1810. кад је писао своје важно дело, био учитељ српске школе у Пешти. У једно га доба задеси велика несрећа.
Одлазећи често Русима у Ирму, где је подигнута капела над гробом велике руске кнегиње која је била удата за Палатина Краљевине Угарске, Лука 1 студене зимске ноћи нагло оглувим, са чим изгуби не само хонораре за давање лекција Русима него падне у очајање па се, наскоро , са свим запусти и пропије. Ц Вуком Караџићем се упознао у Будиму 1814, и Вук је настојао да Лука поново среди свој рукопис који је држао у врло бедном стању. У великој невољи Лука је писао актове адвокатима и преводио је књиге за славољубивим и ташта човека, будимског православног владику Дионисија Поповића. Најзад ослаби и телесно, стане губи вид иу страшној сиротињи премине 23. новембра 1828. У последње доба и на смрти су му се нашле 3 Српкиње, од којих се једна касније удала за песника Симу Милутиновића. Њој је Лука и оставио свој спис да га преда Вуку. Луку Вук описује да је био „раста средњега, више риђ него црномањаст, врло шаљив, и до смрти поштен човек“. У једно је доба позиван у Русију, али је он више волео прећи у Србију. Ипак није ишао ни у једну ни у другу земљу.
Научни и књижевни рад
Спис Луке Милованова Георгијевића – Опит настављења к Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодие – беше 1810. готов и цензору у Будиму поднесен. Цензор одлучи да нови правопис ваља заменити уобичајеним; Лука не хтеде то учинити, и спис, имајући чудну судбину, преживе у рукопису писца, и изиђе тек 1833. у Бечу издањем Вука Караџића. Кобан је био знак што је тако дело морало имати таку судбину. Лука није испитивао гласове физиолошки, али је читао Добровскога и маџарске радове Реваија.
израђујући спис, он је прво стао код писмена као код прве препреке. Он је у правопису желео лакост и једнакост. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и доп 
унама. Ако се – говораше Лука – међу књижевницима утврди „једнакост“ у питању о писменима, лакше ће се поћи к питању о граматици која је онда била особито потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српске или словенски. „Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати.“ Лука налази, међу тим, да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише „простим мојим материним језиком“, те зато и „у писмена дира“, верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, а може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику Српскога Језика написати. Он, дакле, тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање о писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука „дуговетним размисливањем и многим ц ученим људима о том разговарањем за правило нашао“ начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само „најпростији знаци гласова“, Луки није било тешко, по том принципу, избацити из азбуке сва она писмена чији се гласови не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. „Прекрасно и знаменито число „, вели он. Само је код звукова ииј био у недоумици, јер му се чинило да је ј половина од к те га, зато, треба и писати половином знака: и. Мало доцније је иу том погледу изишао на прави пут, иу његовим рукописима налазимо ј као потпун и засебан звук и карактер, позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште правописно, као што је и иначе у свему био од најнапреднијих Срба свога доба.
НА књижицама ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР
дјечицу младој
Играт се радој
Рад сам да знадем
Какву да дадем
Лутчицу.
дјетенце младо
Знам да све радо
Мало што прима,
Тиме да има
Игрицу.
Птичар ја нисам
Деци да бих сам
Ловом у пољу
Добио коју
Птичицу.
Воду не гацам.
Мреже не бацам,
Да им ја овим
Малу уловим
Рибицу.
Врт ја не градим,
цв’јећу не садим,
Нит је пролећа,
Да им дам цв’јећа
Китицу.
Ха! Знам сад што ћу:
Писати хоћу
Деци малену
Л’јепу, шарену
Књижицу.
1810.