Савин стрико Хари Лак

У вакат моје младости међу већином млађег нараштаја, сматрало се неморалним бити полицајац. Вођен таквим мишљењем “скинух се из полиције” почетком љета 1996. године. А у Специјалну јединицу МУП-а РС мобилисан сам био пред сами крај рата као регрут и то не својом вољом. Могао сам обити позив, али бијах сујетан, те ми је тај позив дизао его до неслућених висина. Ни данас не знам начиних ли грешку? Можда бих данас био високи полицијски функционер, са великом платом и другим бенефицијама, или би прије. познавајући себе и своју нехајну безбрижност, одавно био децертификован. После демобилизације, своје младалачке дане проводих највише свирајући у дипле, пасионирано читајући класике свјетске и домаће књижевности те радећи повремено свакакве послове, од копања канала, преко истовара камиона до повремених анажмана по љубињским угоститељским објектима. Тадашње кафане и кафићи нису много личили на данашње. Газде су били велики импровизатори. О неким луксузним рјешењима није било говора. Ивентар би редовно био склепан са конца и конопца. Продавала су се пића која вјероватно према данашњим стандардима не би била дозвољена за људску употребу. Лед се трошио немилице а о издавању рачуна није било ни говора. За разлику од данашњег времена, тада је редовна појава била да се неко велико друштво током дана напије и запјева. Кафанске туче су биле редовне а казне за изгреде симболичне. Ако би се који полицајац појавио на разбојишту он би бојбаше крвавих глава покушавао помирити, најчешће говорећи : “ Попите пиће весели били” или “ Хајде се фино изљубите и помирите.” Такође у свако доба ама баш сваког дана по чаршији си могао видјети барем неколико алкохоличарских ориђинала давно скренулих са путева нормалног живота. Представљали су велики терет за угоститељско особље. Више неликвидни но ликвидни, обавезно поганог језика и непредвидљивих реакција, доста су јада задавали конобарима и власницима кафана. Све сам их познавао добро и можда сам ја од свих тадашњих угоститељских радника имао најмање проблема са њима. Не бих се са њима шегачио и поштовао сам их и трпио више него што су заслуживали. Било ме је срамота одбити да их услужим, нисам знао разлоге њихове животне странпутице а да им не успем пиће, не бих им помогао, они би до пића дошли на други начин.

Међу њима посебно бијаше интересантан покојни Саво Шошо. Повремено би дошао из Драчева у Поповом Пољу и неколико дана тумарао по Љубињу. Сув, испијеног лика, болесно жуте боје лица и погужваног изгледа, са чудним фацијалним експресијама, изазивао је саблазан гдје се код тако унезвијерен појави. Због поганог језика често би добивао батине, спавао би по улицама или код неких сажаљивих домаћина а кући би га, назад у Драчево, одвела полиција или неко од осјећајнијих Љубињаца. О Сави су кружиле приче да он није одувијек такав био. Наводно је био угледни дубровачки економиста, породичан човјек за узор, којег је временом алкохол потпуно обузео и одвео у пакао. Породица га је напустила, остао је без службе и као уништена олупина од човјека напустио град под Срђом и вратио се у своје сиромашно родно село под кршевитом ,голом и врлетном Бјелашницом. Приповједали су такође да је Саво свакоме а нарочито земљацима излазио у сусрет, несебично их помажући да се привикну и снађу у Дубровнику.

Зачудо, Саво мене није вријеђао и нападао, вјероватно збо мога покојнога оца с којим је провео неколико година у требињском ђачком конвикту. Једва би ушао у кафану, јавио би ми се неком мимиком. Ја бих му донио лозу, он би климнуо главом и почео нешто нејасно да мрља себи у браду, трзајући чудну главом у свим правцима истовремено колачећи очи. Повремено, истина врло ријетко, Саву би ухватили тренуци луцидности па сам пар пута с њим и попричао.

Говорио ми је о своме животу, за своју пропаст попут других алкохоличара, ракију није кривио. Прави разлог његове пропасти, говорио је Саво, биле су жене. А за његов потпуни слом наводно је, како ми је казивао, била одговорна једна велика екс-југословенска филмска љепотица са којом је био у страсној вези.
Једном се Саво појавио у кафани са сто америчких долара, навалећи да ме богато част јер га ја увијек испоштујем иако ми ништа у животу није учинио, за разлику од неких других, који избјегавају да га сретну иако су доста његових ручака у животу појели. Покушавао сам да одбијем ту нуђену част али Саво је био неумољив. Усуо сам нам по ракију, и у празној кафани сјео са Савом за сто. Упитах га одакле му тих сто долара, више да га сметнем са његових добро ми познатих залудних бесједа. Саво ми рече да има стрица, односно очевог рођака у Лос Анђелесу који му повремено пошаље нешто новца и да је тај стриц велики холивудски глумац. Смијао сам се, мислећи да ми Саво опет прича неку своју уобразиљу. Саво се на моју невјерицу мрштио и љутито ми говорио да је све то истина и да је његов стриц глумио у десетине најбољих филмова и да му је Мерлин Монро била љубавница а Френк Синатра најбољи пријатељ. И даље сам се смијао и одмахивао руком, не знајући да ћу се петнаестак година касније, горко кајати због те невјерице.

Престао сам давно радити по кафанама, у наредним годинама Саву би повремено срео, јавио бих му се, он као да ме није препознавао. Прошло је још пар година и ја се пасионирано готово на граници са опсједнутошћу, почех интересовати за херцеговачке исељенике у Америци. Некада почетком двадесетог вијека хиљаде херцеговачких младића употило се на Нови континент у потрази за срећом и бјежећи од служења аустроугарске војске. Било је ту десетине филмских биографија а готово да у мом ближем окружењу није било породице која није имала своју америчку причу. Многи од њих су погинули по рудницима и градилиштима, многи су нестајали без трага и свједочанства о њиховим судбинама. Неки су се силно обогатили и остварили Амерички сан а неки попут мога прадједа Владе Будинчића вратили у стари крај. Причало се како су се изнад Херцеговине оборени савезнички пилоти, нису могли чудом исчудити, колико стараца по селима у која су се склонили од Нијемаца, зна енглески језик.
Правећи спискове емиграната, истражујући њихове биограије, наилазио сам на праве бисере локалне историје у далекој Америци. Једног дана склопише ми се коцкице и најеном се сјетих Саве Шоше. Видјех да ме није лагао, иако се све његове тврдње не могу провјерити.Налетих негдје на интернету на информацију да је Бред Декстер, Хари Лак, један од Седморице величанствених из истоименог култног филма српског поријекла. О његовом правом, односно српском имену из почетка нисам могао наћи неки поуздани траг. Именовали су га као Ричарда или Бориса Милановића, негдје као Бориса Мајкла Сосу. Први траг о Бредовом правом имену нађох код доста непоузданог истраживача српске емиграције Марка Лопушине. Он је негдје написао да се Бред Декстер зове заправо, Вељко Шошо. Кренући за том инормацијом открих једну занимљиву животну причу.

Бред Декстер се родио 1917. године у Голдфилду у Невади, од оца Марка Шоше из Драчева у Котару Љубиње и мајке Милице Самарџић из Зовог Дола код Невесиња. Било је то вријеме измака познате Златне грознице, па већ исте године видимо да се породица Шошо преселила у Лос Анђелес, гдје је у цркви Светог Саве, Бред Декстер крштен као Вељко Шошо. Није толико интересантно за причу али сазнадох да су Бредови дјед и баба по оцу били Томо Шошо и Стана, рођена Курилић, а по мајци дјед му бијаше Јован Самарџић и Мара, рођена Салатић.

Према неким подацима Бред или Вељко до поласку у школу, попут друге емигрантске дјеце говорио је само матерњи језик. Иначе Шоше су живјеле у равницама источног Лос Анђелеса на Бојл Хејтсу уз друге српске породице углавном херцеговачког и бокељског поријекла. Духовни и друштвени живот српске заједнице одвијао се углавном на Булајићу, плацу Српског добротворног друштва Јединство, гдје је 1910 подигнута црква Светог Саве и гдје се налази српско гробље, данас најстарије активно гробље у Лос Анђелесу. Назив Булајић то култно мјесто јужнокалиорнијских Срба добило је у спомен на првог сахрањеног у том гробљу.
Чиме се бавио Марко Шошо, није ми познато. Милена Шотра Гаћиновић у својим сјећањима пише доста о Марку Шоши, помиње и његовог сина, али погрешно, као Џона Декстера. Милена, иначе сестра револуционара и сликара Бранка Шотре и супруга свештеника Војислава Гаћиновића, иначе брата револуционара Владимира Гаћиновића, заједно са супругом становала је код Шоша док је њен муж био парох у Лос Анђелесу. Марка описује као изузетно поштеног човјека али без већих амбиција. У то вријеме затемељане су велике грађевинске компаније херцеговачких емиграната које су дале највећи допринос у градњи и урбанизацији јужне Калиорније. Марка нема међу тим великим предузимачима али има га међу предсједницима црквене општине што вјероватно свједочи о његовом угледу. Мали Вељко Шошо, потоњи глумац игром случаја своју прву улогу одиграо је у представи “Балканска царица” коју је припремила и организовала управо попадија Милена Шотра Гаћиновић, иначе опет не толико важно за причу, сестра од стрица режисера Здравка Шотре, поводом неког црквеног празника. Одрастајући Вељко је похађао неке глумачке школе, играо неке мање филмске и позоришне улоге, радио свакакве послове, мање више успјешно се бавио и боксом. Све тако до другог свјетског рата, када је мобилисан у војску. Није му било суђено да ратује, Америци је служио у армијској позоришној трупи гдје је упознао свог земљака и будућег великог глумца, Карка Малдена. ( Постоји снимак са почетка двадесет првог вијека у ком Карл Малден и Бред Декстер у друштву Мире Адање Полак пјевају сасвим пристојно пјесму “ Црвен фесић нано” и причај коректним херцеговачким архаичним дијалектом) Бредова каријера је била богата, мада, кажу многи, могао је много више. Глумио је најчешће ликове грубијана и гангстера због своје робусне физиономије. Склон проводу и раскалашном животу био је звјезда булеварске штампе, нарочити за вријеме бурног брака са пјевачицом Пеги Ли. После развода друговао је са Френком Синатром коме је на Хавајима спасио живот. Зашто се Бред посвађао са Френком дуго је била велика мистерија у Холивуд док Бред у старости није открио да Френк није волио ником ништа да дугује а да је иницијална капсула за распад њиховог пријатељства била та што је Бред замјери Френку љубавну везу са Миом Фароу, која је била млађа од Френкове кћери Ненси. Бред је то сматрао неприличним. И поред гламурозног живота и сјаја Холивуда који га је окруживао, Бред је у души био патријархални Херцеговац. Врхунац његове холивудске филмске каријере је било појављивање у култнум вестерну Седморица Величанствених. Тај римејк Куросавиног класика Седам Самураја снимљен је 1960. у режији Џона Струџса, а радња је смјештена у Мексико, гдје становници осиромашеног села ангажују малобројну групу америчких револвераша да их обране од велике банде разбојника. Ово остварење које је у глумачкој постави окуплио неке од највећих холивудских звијезда свог доба, постало је један од најпопуларнијих вестерна свих времена и класични примјер жанра. Томе је допринос дала и популарна музичка тема Елмера Бернштајна , касније кориштена у рекламама за Марлборо цигарете а кориштена је и у популарној домаћој дјечијој серији Смоговци. Бред Декстер глуми једног од седморице ангажованих плаћеника, Хари Лака. Остаће упамћен по оној клишеизираној сцени и реплици „Сви сте изгубили разум!“ само да би се вратио да на вријеме спасе живот Јулу Бринеру и умре онако лијепо и феноменално глумљено, верујући и даље у илузију о неком скривеном благу.

Југословени који су походили Холивуд су причали да је Бред сваког земљака лијепо угостио, почастио и насавјетовао те и финансијски помогао. У земљу предака први пут дошао је седамдесетих година са другом супругом Мери Богдановић, ћерком чувеног америчког произвођача конзервиране рибе из Сан Педра Мартина Богдановића, иначе рођеног на отоку Вису и познатог по великом југословенском родољубљу. Мартину није био важан режим који управља његовом отаџбином, него отаџбина, па је тако издашно финансирао и Краљевину Србију, Избјегличку владу у Лондону а касније и Титове партизане.
Бред је причао новинарима да се расплакао као мало дијете, када су преко разгласа у авиону јавили, да су управо ушли у југословенски ваздушни простор, Сусрео се са Титом и извинио му се због тога што говори као сељак, јер је тако научио од родитеља.

Бред је умро 2002. у Калифорнији, његов сродник Саво десетак година касније у Драчеву заборављен готово од свих, осим од рођака у далекој Америци.Сада Сави вјерујем и за романсу са оном познатом глумицом, нећу вам рећи са којом..

Аутор: Раде Ликић