Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 1791 – Београд, 1847)
Пјесник, драмски писац, историчар, преводилац; школовао се у Београду, Земуну, Сегедину. Учествовао у Првом српском устанку, путовао и лутао по Европи, у Црној Гори био секретар владике Петра I и учитељ његовог синовца Петра II Петровића Његоша, а послије живио у Србији. Важнија дјела су му: Неколике пјеснице (Лајпциг, 1826), Сербијанка (Лајпциг, 1826), Пјеванија црногорска и херцеговачка (Будим, 1833, и Лајпциг,1837), Дика црногорска (Цетиње, 1835), Историја Црне Горе (Београд, 1835), Историја Србије (Лајпциг, 1837), Трагедија Обилић (Лајпциг, 1837), Србослов (Будим, 1839), Троесестарство (Лајпциг, 1837), Троебратство (Београд, 1844).
Ријеч војводе сербскога Милована Гербовића обична к’ војсци пред бој
Чујте, браћо Серби!
Свак шк’грушни зуби!
Турско је халакат’,
С’рпско побјеждават’;
Оштро сваки завјерај,
Свак у месо смјерај,
Пушку хитро пуни,
Рану тек’ одухни;
Није ту јунака,
Ког’ надичи с’ мајка
С’рцем и мишицом,
Ол’ јуначком смрцом.
Чујте, браћо С’рби!
Планина се разби
Гди је вјешти главар,
Лав је вазда ратар,
Слатка ј’ сваком’ војност,
Гнусна турска холост
Умом бистрим глава
Вјерно размјерава,
Руке вољу верше,
Слогом врага ск’рше;
Слуша ли се глава,
Ето вјечна слава!
Чујте, браћо Серби!
Дједов’ наших герби
Свједоче нам’ јавно,
Царство наше давно
Било и пропало,
Ал’ сјеме остало
Сербскога јунаштва,
Збиљостна навлаштва,
Сродно нам’ је пити,
А насљедно бити:
Удри, дакле, брате,
Наср’тшега на те!
Из збирке Неколике пјеснице, старе, нове, преведене и сочињене (Лајпциг, 1826).
Преузето из: Младенко Саџак, ПРЕГЛЕД СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВИЈЕКУ, Бањалука 2010.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.