Ово је дио сјећања Меше Селимовића на његов долазак у Братунац са групом партизана 1943. године:
Ваљда истог дана кад смо стигли у Братунац, и смјестили се по кућама, док се управа духанске станице, са безброј соба и просторија, не оспособи за становање, са супротне стране, преко Дрине, из Љубовије проломила се громогласна пуцњава из четничког оружја. А Дрина се могла прегазити, толико је била пресушила.
- Често пуцају тако. Четнички корпус – рече ми један млађи човјек у лијепој партизанској униформи, наоружан. Рече ми да је повјереник ОЗНЕ. Па кад је дошао Прије!
- Имаш ли кога са собом – упитах с надом.
- Немам. Сам сам.
Ми смо у посљедњем тренутку добили вод од осамнаест бораца као обезбеђење, и надали смо се да ћемо бити прилично сигурни кад будемо сви становали у управи масивне духанске станице. Вечерас, и још неку ноћ, спаваћемо одвојено, по кућама.
Фазлија Аликалфић и ја смјештени смо у кући хоџе Ђозића, паметног и поштеног човјека, који нас је дочекао заиста домаћински, од свег срца. Зачудо, није се много тужио на поступке четника, само је рекао, сасвим оправдано и паметно: – Драго нам је што сте дошли у Братунац. Али ви сте као вјетар, гдје заноћите ту не осванете. А шта ће онда бити од нас, наричито ако се привежемо уз вас.
Нешто смо му одговорили, али нисам био задовољан одговором, јер је заиста имао право: ишли смо за својим путевима, и нисмо могли да водимо рачуна о онима које смо остављали.
ИЗВОР: Meša Selimović, Sjećanja memoarska proza, Beograd 1990.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.