Послије изласка из штампе „Дервиша и смрти“ имао сам занимљив разговор са Абдулахом Шкаљићем, чланом Улема-меџлиса и оријенталистом, познатим писцем „Ријечника турцизама“. Био је то добар и племенит човјек, образован, деликатан, толерантан. Увијек смо се међусобно поштовали, али откако сам га одбранио од ружних инсинуација и преузео на себе сву одговорност за штампање његових „Турцизама“, у чему су појединци покушавали да га спријече, био је дирнут, мада сувише велики господин да би о томе говорио. Једноставно је захвалио, и никад то више нисмо поменули али је наш однос постао готово пријатељски. Дошао ми је поводом „Дервиша“, (И Реис-улема зна за ову посјету), рекао је:
- Имате ли нешто да ми приговорите? – упитао сам, спреман на сваки дијалог с овим човјеком.
- Не, напротив – одговорио је тихим гласом, на свој карактеристичан начин.
- Ми (схватио сам да то значи: руководство Исламске вјерске заједнице), ми смо врло задовољни и од срца смо вам захвални. Нико у нашој литератури, говорим о правој литератури, није с толико поштовања и с толико суштинског познавања говорио о муслиманском свијету.
- И ја сам Муслиман.
- Знам. То се по свему види.
- Рекао је тада неколико интелигентних и битних ствари о „Дервишу“, ставио је само један приговор:
- Једино мислим (застао је, тражи ријеч) да се можда могла наћи нека друга ријеч умјесто отпадништво, звучи незгодно.
- Мислим да је ријеч тачна: отпадник, конвертит, човјек који је промјенио вјеру. Били смо хришћани, па смо оставили стару вјеру и узели нову, окупаторову. Зар то није отпадништво?
- Не можемо бити сигурни да смо преузели само хришћанство. Постојале су разне муслиманске секте блиске хришћанима, или, тачније – паганима, као што су биле бекташије. А зар и тадашњи млади хришћани, мислим: историјски млади, нису били више пагани него хришћани? Шта је њима било важно у којој ће их вјери неко угњетавати? Тражили су свој економски интерес. Осим тога, са становишта вјерника-муслимана узимање ислама није отпадништво, већ прави пут и права вјера.
- Заиста не можете од мене захтијевати ни такав начин изражавања. Ја сам муслиман по рођењу, мајка ми је клањала пет ваката намаза дневно све до смрти. Волим тај свијет из којег сам потекао, али ја сам комуниста и атеиста. Не желим ни једном ријечју да повредим муслимане, јер бих повриједио сам себе, али ми је немогуће да говорим као вјерник.
- Имате право, сигурно.
- Предлажете ли неку погоднију ријеч умјесто отпадништво?
- Можда: промјена вјере.
- То није исто.
- И јесте и није, како хоћете.
- Размислићу.
Растали смо се као пријатељи, али нисам успио да нађем погоднију ријеч.
ИЗВОР: Meša Selimović, Sjećanja memoarska proza, Beograd 1990.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.