Мостарске „Гусле“ и сарајевска „Слога“ на првом окупљању у Сарајеву 1896. године
Плиме и осјеке српскe православне заједнице у Сарајеву знаковито се могу ишчитавати још у историјским дубинама позног средњег вијека. Међутим, парадокс нашег бивствовања на простору овог града огледа се у необичнoм раскораку злехуде народне судбине с једне стране, и културног и умјетничког прегалаштва сарајевских православних Срба с друге. Тако почетком тешког 16. вијека презвитер Вук у мјесту Врхбосни, које се већ тада назива и Сарајево, преписујући једну књигу, биљежи како је у то вријеме по овим нашим крајевима православних хришћана све мање. Међутим, истовремено се уочава како културна дјелатност православне провенијенције тог периода не прати бројчано десетковање становништва. Управо поменути свештеник у Сарајеву преписује једну богослужбену књигу, што је за то вријеме свједочанство јаке културне дјелатности у граду на Миљацки. У старим записима проналазимо да је у овом раздобљу љубав за културно-просвјетним напретком својих сународника исказала својим доброчинством и извјесна Пава, која се постарала да се обезбиједи простор гдје ће се Јеванђељу подучавати хришћанска дјеца. И током друге половини 16. вијека, у вријеме када је и даље присутно масовно, како презвитер Вук каже, умањењије православних хришћана, у кући угледне сарајевске породице Дјесисалића извјесни преписивач завршава један патерник. Све су прилике да нас ово заједничко народно искуство тешког 16. вијека учи да је културни и духовни напредак најбоља противтежа бројчаном раслабљивању сваке заједнице.
Кроз 17. и 18. вијек српскоправославна заједница у Сарајеву ће, не без изазова и падова, бројчано, материјално и духовно узрастати, што ће се и те како одразити на њену духовну и умјетничку баштину. Међутим, сваки културни подухват захтијевао је наднаравна одрицања. Руку под руку са израдом, куповином и откупом дјела сакралне умјетности, обнављањем цркве, финансијском потпором разним манастирима, формирањем школа и монашких ћилија, ишло је и откупљивање робља, подмићивање разноразних моћника, скупљање новца за сиротињу и скидање мученика објешених о црквена врата. Све су то, уз свештенике и културно-просвјетне прегаоце, изнијеле породице Хумковића, Бурназа, Коприва, Арнаутовића, Јовића, Чичеклијћа, Ивановића, Будимлијћа, Бесаровића, Милетића, Селака, трговаца и хаџија, богаташа и потоњих калуђера.
Током славног, али и политички сложеног 19. вијека, културни дјелатници, уз помоћ богатих и угледних породица (Сршкића, Пајовића-Скарића, Деспића, Хаџиристића, Јелића, Јефтановића и других), нарочито обогаћују слику српског културног идентитета Сарајева. Оснивају се просвјетне, културне и духовне институције, објављују часописи и публикације, а све то одвија се у сложеним политичким околностима новог система. Тако се 1888. појављује и СПД Слога, као круна српског културног и духовног узрастања у овом граду. Поред музике, Слога се, својом разноврсним активностима, умјетничким секцијама, забавама и познатим именима која су водила хор или били његови чланови, позиционирала као једна од најугледнијих институција овог града. И док је прва половина 20. вијека била вријеме узлета и свеколике афирмације овог хора, у другој половини тог бурног стољећа Слога је била приморана радити готово тајно, разбаштињена, преименована и скрајнута са културне сцене града. Ипак, Слога у нови, 21. вијек улази вративши своје име и статус, а све више, лаганим али сигурним корацима, враћа и своје старо мјесто на културној сцени Сарајева. Један од великих корака у том смјеру јесу и Дани Слоге, којe су се почеле одржавати од 2016.г.
Присјетимо се на крају још једном жртве, напора и воље српских културних дјелатника из претходних вијекова и поучимо се поуком предака. Данас, када са болом и жаљењем констатујемо да jе српскоправославна заједница у Сарајеву сведена на остатке остатака своје некадашње пуноће, култура и духовност остају оно што не да да се сакрије град што на гори стоји. Дјелујмо, дарујмо и стварајмо, као што су стварали и наши стари и будимо со овом граду и овој земљи. На таквим начелима и са таквим жељама пред нама данас стоји сарајевска Слога, чији чланови и руководитељи својим пожртвовањем представљају један од малобројних угаоних каменова на којима се тренутно одржава траг српског идентитет овог града. О њиховој улози више ће рећи деценије које долазе, неголи мутна и недефинисана прозаичност наших дана.
Борјан Митровић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.