У времена тамна, када је опасно по живот било звати се именом Србин, они су били пркосно сунце Поткозарја. Успостављањем Независне државе Хрватске започео је геноцид над Србима. Сви муслимани у њеним оквирима проглашени су за Хрвате. Већина муслимана се повиновала тој одлуци, и била је лојална усташкој држави. Ипак, један мањи дио муслимана остао је достојан ријечи мостарскког ефендије Мехмеда Спахића. Ефендија је још 1892. године у листу „Дубровник“, којег су уређивали Срби римокатолици, поручивао „браћо Срби, особито мухамеданци, не будите кукавице, већ тражите право своје, нек се види Србин што је.“
Пет дана прије велике усташко-домобранско-нацистичке офанзиве на Козару, у Загребу је у Министарству унутрашњих послова НДХ сачињен документ за Министарство хрватског домобранства, Главни Стожар о положају „у Бањој Луци након пада Приједора и какове су прилике владале у Приједору до његовог пада у руке партизана“ , у којем, између осталог, пише да има муслимана у Приједору који су према Србима „непријатељски нерасположени“. У истом документу, у којем се налази и цитирана језичка вратоломија, пише да се „признају као Срби“: „Софтић Мухарем чин. Шипада, управитељ вакуфског повјеренства; Садиковић, судац кот. Суда и његов отац; Фиркинадић Фуад, чин. жељ. постаје, Ситница Смајо, жељ. Чиновник, проф. Мунагић, инг. Хрустановић и други.“
Тај документ настао је на основу усташко-домобранских извјештаја након пада Приједора. Најпотпунији од тих извјештаја био је онај др Петра Гвоздића (27. мај 1942), тадашњег великог жупана жупе Лука и Сана, Андрији Артуковићу. У том извјештају срећемо помен Срба муслимана и њихове дјелатности:
„Ову свађу (између римокатолика и муслимана око превођења Срба на римокатоличанство и ислам –Б.Р.) искоришћују људи несклони данашњем поретку и држави, као на примјер Мухарем Софтић, чиновник Шипада, а сада и управник вакуфског повјеренства, који наговара имама Бибића да поведе промиџбу међу хоџама, да је политички интерес муслимана, да се држе Срба.
У томе га помажу Срби муслимани, као судац котарског суда Садиковић и његов отац, затим Фуад Фиркинадић, чиновник жељезничке станице, Смајо Ситница, жељ. чиновник, проф. Мунагић, инг. Хрустановић и многи други.“
Мухарем Софтић је страдао 1945. године. О овим људима, а вјерујем да је сличних било широм Босне и Херцеговине, не зна се скоро ништа. Сматрамо да би требали више посветити проучавању историје Срба исламске вјероисповјести, и не дозволити прекрајање историје на овим просторима О Србима муслиманима се не учи у школама, у читанкама нема стихова пјесника Срба муслимана. Зато овај текст завршавамо стиховима бритким попут сабље, из пера споменутог мостарског ефендије Спахића:
Што помињеш прошлост мени,
та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло,
праотаца, дједа моји!
И ја чујем гласе, што их,
с њина гроба вјетар вине:
Србин буди чедо наше,
или проклет био сине!
АУТОР: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.