Спољнополитички значај Херцеговачког устанка у светлу Велике источне кризе 1875-1878

1.Увод

 

Херцеговачки устанак је догађај који је отпочео Велику источну кризу.  Она је представљала последњи акт у вишевековном Источном питању , које је обухватало питање опстанка и статуса Отоманског царства у Европи. Традиционално, сматра се да је Источно питање започело након друге неуспешне Турске опсаде Беча 1683.г. , а већи значај добија тек након завршетка руско-турског рата 1774. године и мира у Кучук-Кајнарџију. Од онда, Отоманско царство убрзано слаби и са правом носи назив „болесника на Босфору“ , јер су о његовој судбини у Европи, у наредним деценијама и вековима, одлучивале више велике европске силе и новостворене балканске државе, него оно само. У складу са тим, Велика источна криза је умногоме смањила утицај и присуство Турске на Балкану, јер је она из ње , након Берлинског конгреса 1878. , изашла са знатно мањим територијама и изгубљеним утицајем над својим дојучерашњим аутономним кнежевинама, које су сада постале независне и међународно признате државе. Коначни ударац Турској на Балкану, доћи ће тек 34 године касније , Првим балканским ратом и победом удружене коалиције балканских држава.

 

 

2. Невесињска пушка

 

Као што је већ речено, догађај који је започео Велику источну кризу био је Херцеговачки устанак српског народа у Херцеговини , а он је изазван догађајем од 5.јула 1875.г., тј. нападом хајдука Пере Тунгуза на турски караван , на Цетњој Пољани на планини Бишини, у околини Невесиња   ( „Невесињска пушка“ ) . Колики је био значај овог догађаја , потврђује историчар Милорад Екмечић : „Не само да је недостатак друге европске кризе тих година омогућио да се интерес и европских сила и европских јавних мишљења концентрише око догађаја на Истоку, него је свакодневна заинтересованост малог човјека и у западноевропским земљама и у Русији , први пут била толико интензивна да је и то само од себе подстицало савремену публицистику да даје описе догађаја из прве руке. Тада се први пут у нашој историји дешава да велики европски листови шаљу своје дописнике на Балкан са искључивом намјером да покривају збивања о овом устанку и на овим просторима.“[1] Исто потврђује и допуњује историчар Станоје Станојевић  речима : „Невесињска пушка је дала повод да се почне расплет оног силног комплекса најразноврснијих проблема , често супротних, невероватних, неразумљивих и необјашњивих, који су готово од када постоји историја човечанства на ближем Истоку били на дневном реду, који су стално гонили народе и државе да газе у крви, и који су увек задавали велику бригу онима који су носили одговорност за политички и државни живот у Европи. Невесињска пушка је дала повод да се још једним насилним путем, јер друкчије није било ни онда, ни пре ни после тога, могуће решити српско – турски спор , балкански проблем и Источно питање.“ [2]

 

 

3. Политички значај устанка за простор Балкана

 

1.Унутрашње прилике у Херцеговини пред устанак:

Прилике у Херцеговини које су довеле до устанка , јасно су видљиве кроз 2 извештаја државне аустријске архиве из Беча , упућена грофу Андрашију, аустро-угарском министру иностраних дела. Први извештај је упућен из Сарајева 14.јануара 1874.године , под бројем 2, од генералног аустријског конзула Теодоровића, у којем он наводи да породица Ризванбеговића ( потомака чувеног Али-Паше Ризванбеговића , херцеговачког везира у периоду 1833-1851.г. ) , више нема никаквога утицаја у овим крајевима и да домаћи муслимани то знају те стога увиђају да једини начин да одрже надмоћ над бројнијим хришћанима, јесте уз помоћ Турске, којој су стога верни.[3] Други извештај из Мостара шаље аустријски конзул Реглије 12.јуна 1874.г. , под бројем 57. , у којем говори да је то доба страшно за хришћане у Херцеговини, који негодују због постављања Дервиш-паше на место гувернера Босне, што муслимани, јасно је, усхићено дочекују. Даље се изражава незадовољство хришћана пореским системом , бедом, великом глађу која је харала Херцеговином током целе 1874.г. Православци су подељени у више странака, у завади са католицима и за ослобођење гледају ка Црној Гори. Католици своје ослобођење очекују од Аустрије.[4] Устанак , који је недуго затим уследио, су подигли и водили искључиво православни Херцеговци. Муслимани су били на страни Турака, а католици, иако су се први побунили око Габеле , убрзо су доживели слом свог устанка и до краја остали неутрални посматрачи.[5]

 

2. Реакције Србије и Црне Горе на избијање устанка:

Књаз Никола се обратио за савет Русији и Србији, не знајући како адекватно да се постави према овом догађају. Са обе стране му је стигао негативан одговор, да не сме ући у рат против Турске као 1862.г. Другачије мишљење излаже историчар Владимир Ћоровић речима: „Херцеговачки устанак од 1875.г. кренут је, као и Вукаловићеви устанци 1857. и 1861. , са знањем Црне Горе. Ма колико да су у истину били тешки турски финансијски намети, аграрни неуређени односи и административни зулуми, ипак је ван сваке сумње да устанак не би плануо, да су вође херцеговачке добиле с Цетиња изричну и неувијену опомену, да томе није време.“[6]

 

Што се тиче одговора из Србије , њега је описао Слободан Јовановић у првој књизи „Влада Милана Обреновића“ , по извештају од 2.септембра 1875.г. српског посланика у Цариграду, упућеног влади у Београду: „У јулу плануо је херцеговачки устанак. Тај догађај од европског значаја , који ће имати за нас судбоносних последица, затекао нас је усред изборне борбе , са једном слабом пословном владом. Припреман из раније од црногорских, а како изгледа и од аустријских подстрекача, херцеговачки устанак имао је за непосредан повод зулуме које су чинили закупци пореза и њихови пандури. Врење у народу осећало се још од 1874.г. али до оружаног сукоба дошло је тек почетком јула 1875.г. Тада на путу Мостар – Невесиње једна хајдучка чета побила је Турке кириџије и опљачкала њихове товаре.“[7]

 

3. Реакција Порте : Испрва, управа у Цариграду је , недовољно обавештена о догађајима са терена, сматрала да је устанак локалног карактера и стога позвала све устанике да положе оружје уз гарантовану амнестију свима који се разоружају. Убрзо, након комплетирања слике о догађајима из Херцеговине, Порта наступа много агресивније и шаље наређење Селим-паши и његовим кнезовима да почну са применом силе против устаника.[8]

4.Реакција Аустро-Угарске : Деловање аустро-угарске управе по питању Херцеговачког устанка, се може сумирати у две главне тачке; „У тренутку кад је , с једне стране , јавно водила дипломатску акцију са савезничким владама руском и немачком, за умирење устанка у Босни и Херцеговини , аустрогарска влада је са друге стране , тајно покушала да припреми насилни упад својих трупа у Босну и Херцеговину. Један од највиших аустро-угарских чиновника , војних и цивилних, који је , у исто време, био и један од најбољих познавалаца балканских прилика, уверен је био у августу 1875. , да монархија ( изузев препада у самом почетку устанка ) не може извршити окупацију Босне и Херцеговине без претходног споразума с Црном Гором и Србијом, да би, у противном случају, изгубила симпатије, не само свих хришћана на Балкану, него и оних Југословена у својим границама, и да би то могло имати недогледних последица по њу. А то је врло важно за разумевање доцнијих догађаја.“[9] У складу са овим мишљењем је и посета цара Фрање Јосифа Далмацији , априла месеца 1875.г. , дакле пар месеци пред устанак, о којој Владимир Ћоровић пише : „У војним круговима дунавске монархије одавно се тражило залеђе за Далмацију; од 1871.године , од прогласа Немачког царства, када је постало јасно да је Аустрија коначно истиснута из Немачке, бечка влада је била упућена само на исток.“[10]

 

4. Европа и Херцеговачки устанак

 

1. Слободно се може рећи да је Херцеговачки устанак , као иницијална каписла за све будуће историјске догађаје, сукобе и мировне конференције , привукао пажњу и интересовање свих европских сила и да је свака, у складу са својом спољном политиком, имала визију другачијег уређења Босне и Херцеговине након окончања устанка. Главна спорења су била између Русије и Аустро-Угарске. Иако су ове две царевине од 1873.г. биле у Тројецарском споразуму са Немачком , ипак је на Балкану дошло до сукоба интереса. Русија је, у периоду 1870. – 1878.г. , мислећи да је осигурана овим споразумом, покушала да реши питање турских поседа на Балкану у своју корист стварањем своје што шире интересне зоне у виду Велике Бугарске. Тиме је напуштен политички курс који је постојао за време конзула Михаилова, који је гласио да Србија треба да постане стожер за окупљање балканских Словена у једну велику државу.Ово су подржавали славенофилски кругови, панславистички комитети и руски дипломатски представници у Турској и суседним државама, те калуђери, свештеници , трговци и ретки школовани људи међу Србима у Турској. Ово начело је ипак напуштено у корист Бугарске. Русија се залагала за широку аутономију Босне и Херцеговине, што је наишло на повољан одзив у европској јавности , али не и у Аустро-Угарској, која се плашила и радила против велике Словенске државе на Балкану, која би јој као таква, као сусед, била велика претња и подстрек свим Словенским поданицима двојне Монархије да се изборе за национално ослобођење. Гроф Андраши, који је на позицији министра спољних послова заменио Бајста, почео је одмах борбу против идеје о аутономији Босне и Херцеговине и сузбијао је руску идеју о решавању ове кризе. Хтео је да покаже европским званичницима да једино двојна Монархија може да реши питање БиХ , а то је образложено у тзв. Андрашијевој ноти од 30.децембра 1875.г. , која је дошла као одговор турском предлогу унутрашњих реформи на територији читавог царства , које је објављено ферманом Порте од 12.децембра исте године. Став треће чланице Тројецарског савеза, Немачке , је био у складу са Бизмарковом главном спољнополитичком водиљом – равнотежом сила у Европи. Када је осетио да Русија жели да води самосталнију политику мимо Немачке и да тражи споразум са Француском ( старим ривалом Немачке ) о источном питању, Бизмарк се приближио Енглеској и изразио је мисао да БиХ треба да буде у саставу Аустро-Угарске, Бесарабија као надокнада да оде Русији а Енглеска да има одрешене руке у Египту, чиме би се у будућности неминовно сукобила са Француском. Иста та Енглеска је променила мишљење о питању БиХ у току рата. Док још Србија и Црна Гора нису ушле у рат на страни устаника ( Србија помажући босанске, а Црна Гора херцеговачке устанике ) , са симпатијама се гледало у Лондону на руски предлог о аутономији БиХ. Међутим , уласком ове две српске државе у рат на страни својих сународника у БиХ , енглески интерес прелази на страну Аустро-Угарске. Извештавајући влади у Лондону са терена о приликама у Херцеговини, енглески конзул Холмс подвлачи да народ у Херцеговини не жели нити тражи аутономију , што му намећу српски агитатори по његовим речима. Такође, сматра да је све оно што је довело до избијања устанка, више изговор, него узрок, за његово избијање. Не тако давно поражена Француска се држала по страни кад је реч о овом питању, а млада Краљевина Италија је била сувише спољнополитички слаба да би њен глас имао какав одлучнији утицај у решавању ове, сада већ, међународне кризе.
2. Што се тиче пријема европских изасланика код устаника, руски, француски и енглески конзул нису могли ни да виде ниједног од главних устаничких старешина , а аустријски, немачки и италијански су се састали са вођама устанка у близини Требиња. Из меморандума од 17.септембра 1875.г. , који су устаници предали изасланицима европских сила, наводе се сви турски зулуми који су неспорно довели до дизања устанка и тражи се аутономија за Босну и Херцеговину са страним хришћанским кнезом на челу, или бар војна посада неке стране силе и представници сила у главним меџлисима као судије.[11]
3. Комисија за пацификацију: Посредовањем чланица Тројецарског савеза ( којима се касније прикључују и представници Енглеске, Француске и Италије ) , ствара се Комисија за пацификацију са циљем да се Херцеговина умири а ратна дејства прекину, пошто је сукоб од почетка ескалирао и претио да заузме још веће размере. Уз неизбежна колебања, рад Комисије подржава и Велики везир из Цариграда. Због неусаглашавања захтева устаника са захтевима представника великих сила ( који су у преговорима увек водили са собом и Сервер-пашу , ком Херцеговци због ранијих неверстава нису хтели ни сад да верују ) , рад Комисије остаје без успеха.[12]

 

 

4.Добровољци : О учешћу Словена добровољаца у устанку сведочанство је оставио командант „словенске легије“ , добровољац В. Јановскиј у изјави за 24.број руске „Правде“ за 1875.г. ; „ …мој одред има 80 војника. Одред се назива Интернационално братство; иако је бројно мален, у њему има много народности : Украјинаца, Чеха, Словенаца, Хрвата, Срба, Босанаца, Црногораца, Грка и један Турчин. Други је италијански, трећи француски.“ [13]

Највећи херој уједињења Италије, Ђузепе Гарибалди, узео је активног учешћа у устанку кроз преписку са устаничким старешинама и слањем добровољаца у Херцеговину, од којих су сви били његови војници из борби за уједињење Италије.[14]

 

5. Закључак

„Чињеница да се Невесињска пушка десила у срцу Херцеговине у Војводству Светога Саве, није никаква историјска случајност…Управо на простору Старе Херцеговине, како истиче академик Дејан Медаковић, „рађа се и прва јасније сагледана мисао о обнови српске државе“, захваљујући, поред осталог, манастиру Милешеви и снази култа Светога Саве, обновљеној Пећкој патријаршији (1557), црквеним штампаријама у Горажду и Милешеви у 16. веку, бројним манастирима од Тврдоша и Житомислића до Довоље и Свете Тројице пљеваљске, јакој усменој народној традицији….“ [15]

Иако често, ако не и увек, када се говори о Херцеговачком устанку 1875-1878. , већина људи њега сагледава само у локалном карактеру и не придаје му претерано шири и већи спољнополитички значај. Управо ту непознаницу и велику заблуду сам покушао да демантујем и прикажем истину у правом светлу, те се искрено надам, да сам донекле томе и успео. Завршио бих речима историчара Душана Берића : „Moже се , слободно рећи да у целој историји света нема примера да се мањи број људи борио дуже време под тежим околностима против већег броја непријатеља него што је то био случај у овом устанку. Он има континуитет војних акција, јединство.Као такав, он је мајка свих устанака из доба Велике источне кризе и узор будућим устанцима.“ [16]

 

Аутор: Никола Јовић

 

 

[1] Предговор књиге „Славно доба Херцеговине“ , „Свет књиге“ , Београд, 2005. , стр. 5

[2]  Исто, стр. 6

[3]  Данило Тунгуз-Перовић, „Црна Гора и Херцеговина“ , Котор, 1935. , стр. 53.

[4]  Исто, стр. 54.

[5]  Исто, стр. 55.

[6]  Владимир Ћоровић , „Херцеговачки устанак 1875.године, Споменица о Херцеговачком устанку ,

Београд, 1928.г. , стр. 7.

[7] Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“ , прва књига, издавачко и књижарско предузеће „Геца Кон  А.Д.“ , Београд, 1934.г. , стр. 242.

[8] Данило Тунгуз-Перовић, „Црна Гора и Херцеговина“ , Котор, 1935 , стр.54

[9] Гргур Јакшић , „Херцеговачки устанак 1875. И Аустро-Угарска“ , Политика, 38/1941 , број 11710 , 9.јануар 1941. , стр. 2.

[10]  Владимир Ћоровић , „Херцеговачки устанак 1875.године, Споменица о Херцеговачком устанку , Београд, 1928.г. , стр. 12.

[11] Информације за овај одељак преузете из : Васиљ Поповић , „Европа и Херцеговачки устанак од 1875“ , Гласник Југословенског професионалног друштва, Београд, 1937. , стр. 906-912 .

[12] Божо Маџар , „Покушај пацификације устанка 1875. Посредовањем представника европских држава“, Гласник архива и Друштва архивских радника БиХ , Сарајево, 1974-75 , стр. 117-129.

[13] Јован Јовановић , „Учешће руских добровољаца у Херцеговачком устанку 1875-1878 , Међународни научни скуп поводом 100-годишњице устанака у Босни и Херцеговини, другим балканским земљама и Источној кризи 1875-1878, Сарајево-Илиџа, 1-3 октобра 1975. , том III , Сарајево, 1977. , стр 167-186.

[14]  Грга Новак, „Два Пијемонта“ , Југославенска њива, Загреб , 11/1925 , стр. 386-389.

[15] http://www.nevesinje.fuzija.rs/nevesinjska-puska-1875-godine/

[16] http://slobodnahercegovina.com/istoricari-slozni-nevesinjska-puska-je-zapravo-treci-srpski-ustanak/

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.