СПОЉНОПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ БОРБЕ СРПСКОГ НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА АУТОНОМИЈУ ОД 1850. ДО 1878. ГОДИНЕ

Аутор: Бошко М. Бранковић

Од појаве српских устанака у Босни и Херцеговини, почевши од оног Јована Јанчића, у раздобљу Првог српског устанка, преко буне Јовице Илића и устанка Луке Вукаловића у Херцеговини, до великог устанка 1875. године, у тзв. Источној кризи, Срби су непрестано постављали питање аутономије или потпуног ослобођења ових покрајина.1 Истовремено, Срби у БиХ су почели да постављају питање својих националних права пред турским властима, у њихо-вим реформским акцијама. Посебно актуелно ово питање постаје половином 19. вијека. Срби у Босни и Херцеговини тежили су ослобођењу испод турског јарма и уједињењу са Србијом и осталим српским земљама, док су на простор Босне и Херцеговине пажњу почеле обраћати и неке европске силе, прије свих Аустрија. Све до почетка српског устанка 1875. године, у Босни и Херцеговини су се преплитали различити утицаји, прије свих српски, турски, руски, аустриј-ски, мађарски, укрштале су се српска и аустријска пропаганда, српска прија-тељски а аустријска у већој мјери непријатељски, нарочито у првој половини седамдесетих година.
Однос религија у Турском царству је нарушен, што постаје основна подлога за развој криза и сукоба. Милет систем2 је формално укинут проглаше-њем Хатишерифа од Гилхане 1839. године, када су права становника Царства изједначена. Исто се десило и након проглашења Устава 1856. године, али то није донијело напредак у превазилажењу вјековне традиције, према којој су се становници Царства у основи индентификовали на вјерској припадности.3
Од половине 19. вијека о судбини Босне и Херцеговине водила су се дипломатска погађања, у којима су предњачиле Србија, Турска и Аустроугар-ска. Поред ових држава, свој интерес су покушавале да остваре Русија и Велика Британија, ова друга као савезница Турске. На маргинама, али никако безна-чајни саговорници, биле су Италија, Њемачка и Француска. Ватикан је своје интересе тражио кроз политику Француске, Аустроугарске и Италије.4
Први већи устанак Срба у Херцеговини 1852–1862. године, под коман-дом Луке Вукаловића, довео је до већег интересовања Европе за ове покрајине и почетка размишљања европских политичара у правцу да се народу додијели управа у Босни и Херцеговини, коју би у име Европе надгледала Аустрија.5 Након што су турске власти одлучиле да Михаила Спаића именују за војводу Зубаца, Крушевице, Драгачевице и Суторине, дошло је до раскола у редовима устаника и урушавања права стечених у току устанка.6
Један од првака српских либерала, Владимир Јовановић, отишао је по-четком 60-их година по налогу кнеза Михаила у Лондон, с циљем да енглеску7 јавност придобије за српске интересе у Источном питању.8 У првој расправи,објављеној 1863. године, Јовановић је покушао да упозна енглеску јавност са односом српског народа према Источном питању и да докаже његову способ-ност за уједињење са поробљеном браћом. Јовановић је у расправи посебан акценат стављао на енглеске интересе, доказујући да је преображај огромних отоманских поседа, који леже око енглеских саобраћајних веза с Индијом, у једну моћну независну и слободну хришћанску државу даје сигурнију основицу за те енглеске везе и шире поље за улагање енглеског капитала и за богатију трговину него што се може очекивати од области, опустошених под турском управом.9
Русија је почетком 60-их година изражавала стајалиште да се Босни и Херцеговини додијели аутономија, док су Андраши, министар спољних посло-ва Двојне монархије и Калај, конзул Монархије у Београду, 1867/68. године говорили српском кнезу Михаилу да ће Монархија помоћи Србији да дође до Босне и да Аустроугарска нема аспирације на Босну.10 Међутим, Калај је само декларативно подржавао идеју да се Босна и Херцеговина припоје Србији. Као конзул Монархије у Београду,11 Калај је 29. септембра 1868. године писао вла-ди у Бечу да ће Србија једнога дана играти главну улогу у решењу Источног питања, да Србија привлачи Босну: Хришћани у Босни би радо пристали са Србијом, па и сами Муслимани, али под условом да им се не дира у веру … Та стремљења нису од јуче нити је то нека тајна, народна песма чува и живи та осећања читавог народа … и било би за нас много боље да Србе задовољимо у томе. Нашом помоћи бисмо их држли под руком … Све донде докле Босна буде под турском влашћу Срби ће босанско питање сматрати као породичну ствар … Али ако осете да Босну хоће да анектира нека туђа сила, неповерење ће се подићи, а горчина ће се залећи у њима. За то најбоље средство да се Србија добије јесте да Двојна Монархија убеди да не намерава анектовати Босну.12
Јован Ристић у разговору са Калајем 2. октобра 1868. године није пори-цао да је стратешки циљ Србије да у будућности Босну и Херцеговину прикљу-чи у своју државну заједницу, али да то жели мирним путем постићи. Ово није било први пут да Калај слуша овакав став Ристића. Он је врло често у разгово-рима са њим и са Миливојем Блазнавцем расправљао о овом питању. Калај је у овим разговорима давао подршку оваквој политици Србије, али његов главни задатак је био да заустави било какав покушај војне интервенције Србије у Босни и Херцеговини.13 Ипак, аустроугарски утицај на Србе у БиХ био је јакомали, што потврђују и подаци до којих је дошао Франц Маурер, њемачки про-тестант. Путујући Босном 1870. године он је примијетио да је у покрајинама већ била оформљена српска национална свијест, а да је утицај Аустроугарске био врло слаб,14 што се косило са подацима других њемачких и аустроугарских путописаца тог времена.
Филип Христић, српски посланик у Цариграду, јавио је 4. септембра 1870. године Ристићу да му је руски амбасадор Игњатијев рекао да је боље да Србија не потеже питање статуса Босне и Херцеговине, већ да сачека повољни-је вријеме за такву акцију.15 У разговору са британским амбасадором у Цари-граду Џоном Елиотом 22. септембра, Христић је сазнао да се Велика Британија противи идеји да се Србији дозволи администрирање управом у Босни и Хер-цеговини.16 Покушаји Христића у априлу сљедеће године да увјери амбасадора Елиота да Велика Британија промијени своје мишљење завршили су неуспјеш-но. Приликом разговора, 13. априла, Христић је Елиоту рекао:
Није ли у интересу саме Царевине, кад Срби на сва уста говоре: немој-мо одмах сабљом тражити од Порте да се са браћом нашом сјединимо, но пошто је она у интересу мира и уступивши нам градове, и пошто је видјела како је оваква политика добре последице имала, обратимо се опет њој на леп начин, и докажимо јој, да би и по нас тако исто корисно било, кад би и остале српске земље са Србијом спојила, па да под скиптром Султановим сви Срби једна права и једне дужности имају … У Босни и Херцеговини нема Турака, све су то овејани Срби, само што је један део од њих мухамеданског и католичког закона. Но и сами Бошњаци мухамеданскога закона не говоре друкчије него српски; њима је турски језик исто тако стран као и Србима који усред кнеже-вине живе. Што се њих тиче, они би тако исто задовољни били као и остала њихова браћа другог закона, само кад би видели да се закон њихов не дира, а Ваша Екселенција зна да на Истоку нема толерантнијег народа, него што је српски.17
Словенски комитет у Москви у првој половини 70-их година почео је активније да се залаже да Србија добије управу у Босни и Херцеговини. Јан Вацлик, чешки новинар и панслависта, интервенисао је код Владе у Београду да се одупре све јачем уплитању Аустроугарске у рјешавање статуса Босне и Херцеговине, који никако не би ишао у прилог Србији.18
Непосредно пред рат, у другој половини 70-их година, велике европске силе ушле су у низ билатералних разговора о рјешавању питања турских покрајинâ Босне и Херцеговине. Енглеска је била против свих реформи које би ишле на штету Турске, или би представљале мијешање у њено унутрашње државно уређење. На јавној трибини првака енглеских либерала Гледстона и првака конзервативаца Дизраелија видјела се политичка подијељеност енглеских по-литичара око босанскохерцеговачког питања. Док је Дизраели заговарао поли-тику подршке Турској, Гледстон је био на страни угњетаваних турских пода-ника.19
Србија је, да би се избјегао рат, предлагала да се управа над Босном и Херцеговином додијели њој, уз обавезу да плаћа годишњи данак турској царе-вини. Велике европске силе нису много мариле за приједлоге Србије. Андраши је послао поруку Србији:20 Ако будете ратовали ви нећете више имати право на гаранцију Сила заштитница коју сте стекли по Парискоме Уговору од 1856, док је Дизраели ишао корак даље, поручивши: …оправдано би било да Турци поврате под своју власт Београд. Истовремено, Дизраели је тајно пре-говарао са Петроградом, који је био близу идеји да окрене леђа Србији уколи-ко она, Србија, уђе у рат са Турском. У тим разговорима Дизраели је мазао очи руском државном врху, с циљем да разбије коалицију Москва–Беч–Берлин. На тајним састанцима Дизраели је говорио:
Нисам ја противу руске политике, него противу онаквих државника какви су Игњатијев у Цариграду и Андраши у Бечу. То су изазивачи, ми се мо-жемо споразумети у погледу хришћана у Турској (Бугара у Румелији и Срба на западу Балкана), ако хришћани успех постигну, онда ћемо регистровати свр-шене ствари. Ако пак Турска буде победила, умешаћемо се да много не удаве своје поданике.21
Након што је српски народ у Босни и Херцеговини подигао устанак против турских власти 1875. године, велике силе су почеле разматрати питање подјеле Босне и Херцеговине тако што би Херцеговина припала Црној Гори, а Босна Србији. Идеји да се подјела овако изврши енергично се супротстављао предсједник заједничке владе Аустроугарске. Андраши, не само да се противио идеји да се Босна и Херцеговина подијеле између Србије и Црне Горе, већ је одбијао и идеју да покрајине добију аутономију. Одбацивање свих устаничких захтјева Андраши је правдао могућношћу да би то у будућности водило уједи-њењу ових провинција са Србијом и Црном Гором. Канцелар Русије Горчаков је био спреман да прихвати став Андрашија, за разлику од амбасадора Игњатије-ва, који се није мирио са могућношћу да Аустроугарска добије мандат за оку-пацију Босне и Херцеговине.22

Устанак 1875. године по први пут је дао за право Србима у Босни и Херцеговини да од великих европских сила траже могућност да се припоје Србији и Црној Гори. Ова година чини прекретницу у сарадњи националног троугла Београд – Цетиње – Срби у Босни и Хереговини. Подијељени ставови великих сила нису поколебали став Србије да се Босна и Херцеговина ослободе од турског јарма и ставе под њену управу. Министарски савет Србије донио је 20. августа 1875. године одлуку да се српски устанак у Босни помаже тајно.23
Поред Аустроугарске, највећи противник босанскохерцеговачке аутоно-мије била је влада Велике Британије. Дизраели је, упоређујући питање аутоно-мије Босне и Херцеговине са аутономијом Ирске, 1. октобра 1875. године ре-као: Замислите аутономију за Босну, са тако шароликим становништвом. Ау-тономија за Ирску била би мање апсурдна.24
Андраши је крајем децембра 1875. године од великих сила затражио реформе за Босну и Херцеговину и цијелу Турску. У његовом захтјеву је стајало да би се реформама требала ријешити питања вјерске равноправности, аграрних проблема, буџета, судства, администрације. На крају ноте Андраши је навео да би потпуна контрола спровођења реформи била у рукама европских сила.
Главни заговорник реформи у европској Турској, али и уопште у Тур-ској, била је Велика Британија. Конзул Велике Британије у Сарајеву је крајем 1875. године послао извјештај свом амбасадору у Цариград, у којем је за уста-нак окривио српске агитаторе. Холмс је амбасадору написао да ником у Босни и Херцеговини не пада на памет уједињење са Србијом, а још мање са Аустроу-гарском, и да је све што траже Босансци и Херцеговци … да буду султанови поданици и да буду са муслиманима равноправни.25
Почетком 1876. године у политици Русије према српском устанку у Бос-ни и Херцеговини дошло је до заокрета, првенствено под утицајем политичке струје која је заговарала рат са Турском. Премијер Горчаков је у мају изашао са приједлогом да Херцеговина добије аутономију под надзором Црне Горе.26
На Берлинском састанку су велике силе половином маја почеле да раз-матрају могућности како да умире побуњени српски народ у Босни и Херцего-вини. Игњатијев је Горчакову предложио два модела рјешавања кризе. Први модел је предвиђао да се Херцеговини додијели аутономија под управом Црне Горе, док је други предвиђао да се побуњени херцеговачки крајеви из 1861. године припоје Црној Гори, а остатак Босне и Херцеговине добије широку ау-тономију. Други модел такође је предвиђао да Србија добије Мали Зворник. Њемачки канцелар Бизмарк није био против идеје аутономије, али под условом да Аустроугарска добије право да је надгледа или, у крајњој линији, изврши окупацију цјелокупних покрајина. Бизмарк и Андраши су били против било ка-кве могућности да Србија и Црна Гора добију територијалне уступке. Састанак је завршио без договора, јер Велика Британија није прихватала закључење било каквог меморандума.27
Крајем маја Србија и Црна Гора су закључиле тајни споразум, који је предвиђао помоћ братском народу под Турцима у Старој Србији, Херцеговини, Босни, Бугарској и Албанији.28
Дизраели није хтио да чује да се босанскохерцеговачким Србима дозволе било какви уступци, чак и по цијену турског пораза. Иако се енглеска краљица Викторија и опозиција нису слагали са ставовима премијера, он је био чврст у својим одлукама везаним за питање Босне и Херцеговине.29
Након што су крајем јуна Србија и Црна Гора објавиле рат Турској, по-чело је комешање међу великим силама, првенствено између Русије, Аустроу-гарске и Велике Британије. Андраши је по објави рата сазвао састанак аустриј-ског и мађарског министра спољних послова. На састанку је договорено да, ако Србија буде победила и присајединила Босну, па остане под сизеренством Порте, признати, ради тога да се не прекида пријатељство са Русијом. Али ако Србија буде победилац, па хтедне независност, противстати војском то-ме, па макар дошло и до рата са Русијом.30 Енглеска је била против било каквог страног мијешања у овај рат, док је Француска била на страни Аустроу-гарске. Русија је отворено стала на страну Србије. Министар Гирс је поручио, што је Сазонов поновио 1914. године: …не можемо пустити да Србију згазе.31 Руски цар Александар II генерално је био против рата, али је под притиском царице, сина Александра и словенофилских кругова у Москви, отворено стао на страну Србије и српских устаника у Босни и Херцеговини, мада у првим мо-ментима рата није послао значајнију помоћ на Балкан.32
Гледстон је изазвао Дизраелија у Доњем дому енглеског парламента, након злочина Черкеза над Србима у Србији и Бугарској. Том приликом Дизра-ели је рекао: Срби! … траже Босну и Херцеговину, а немају на што да се жале противу Турске … Какви Черкези, какве свирепости!33 Иако је био више него љут и видно нерасположен јер је губио у дебати, Дизраели је признао либера-лима да је лоше прошао у овој дебати и да су чињенице биле јаче од његовог негирања свирепих злочина. Побједа је дала Гледстону вјетар у леђа да јавноговори против политике енглеске владе везане за Босну и Херцеговину и пише брошуре у којима тражи аутономију за ове ратом захваћене турске покрајине. Након пораза у Доњем дому, притиска од стране либерала и уопште енглеске јавности, Дизраели је кориговао политику према Балкану и почео да заговара идеју да се Босни и Херцеговини додијели аутономија у облику султанове вазалне државе.
У цијелој причи Аустроугарска је тражила своју корист. С обзиром на то да се није мирила са идејом да Босна и Херцеговина припадну Србији и Црној Гори, дошло је до преговора са Русима. Разговори су се водили у смјеру посље-ратне судбине Босне и Херцеговине.
Осмог јула 1876. године у Рајхштату су се састали цареви Фрањо Јосиф I и Александар II. На састанку је договорено да, у случају побједе Србије и Црне Горе, Босна и Херцеговина припадну Аустроугарској, док би Црна Гора и Србија добиле заједничку границу на Дрини и Лиму, мања проширења Црна Гора би добила у Херцеговини, док би Русија добила Бесарабију и мањи дио околних територија. Грчка би добила Тесалију и Крит, Албанија, Бугарска и Источна Румелија аутономију, а Цариград би постао слободна зона. На састан-ку је договорено да би уговор био ништаван у случају побједе Турске.34
Пораз Србије и примирје из септембра 1876. године навели су велике силе да покушају са новим преговорима, посебно јер је Русија била спремна за рат са Турском.Велика Британија је 4. октобра 1876. године предложила одржавање мировне конференције у Цариграду. Конференција је као прелиминарна трајала од 11. до 23. децембра 1876. године, а као пленарна до 20. јануара 1877. године. Руски представник Игњатијев и енглески Солзбери на првом састанку 6. децембра нису се успјели договорити око статуса Босне и Херцеговине, па је конференција настављена низом састанака представника великих европских сила. На посљедњем прелиминарном састанку договорено је да се Босна и Хер-цеговина уједине у једну покрајину, у којој би била уведена локална ауто-номија, на основу самоуправе, широка колико то буде могуће у условима при-лагођеним у новоформираној покрајини. Турска је одбила овај приједлог.35
Док је конференција у Цариграду покушавала да ријеши питање Босне и Херцеговине, Русија и Аустроугарска су тајно преговарале о судбини ових покрајина. Преговори су довели до закључивања тајног Будимпештанског угово-ра 15. јануара 1877. године, који је предвиђао аутономни режим за Босну и Херцеговину и широку аутономију за Бугарску. Уговор је омогућио Русији да, без бојазни од Аустроугарске, објави рат Турској.36

Русија је објавила рат Турској у априлу 1877. године. Рат се водио на два фронта, на Балкану и у Јерменији. Осокољени руским побједама, српски устаници у Тишковцу су се хра-бро држали у борби са Турцима. Тако су војводе Вид Милановић и Перо Крецо на Богојављење 1878. године писали српском митрополиту Михаилу да им по-шаље помоћ у одјећи, која им је била пријеко потребна ради наставка четова-ња у зимским условима. Војводе су информисале митрополита да са доласком топлијих дана очекују већи број нових четника.37
Након побједе Русије у рату са Турском, дошло је до закључења мира у Сан Стефану 3. марта 1878. године.38 У одлукама уговора стајало је:
– Србија, Црна Гора и Румунија независне државе (Румунија добија сјеверну Добруџу);
– Русија добија Бесарабију;
– стварање Велике Бугарске, од Дунава на сјеверу до Егејског мора на југу и од Охрида на западу до Црног мора на истоку (формално би била вазал турског султана, док би стварну контролу имала Русија);
– Босна и Херцеговина добија аутономију под надзором Русије и Аус-троугарске.
Србија39 је била незадовољна одлукама Санстефанског мира, посебно јер је створена Велика Бугарска. На српске протесте је са руске стране одго-ворено да у првом реду стоје руски, па бугарски интереси, а да су интереси Србије посљедњи.40 Аустроугарска и Велика Британија такође се нису сложиле са одлукама Санстефанског мира, што је значило обарање уговора и сазивање Берлинског конгреса,41 који је трајао од 13. јуна до 13. јула.
На Конгресу је брзо дошло до уједињења ставова Велике Британије и Њемачке, које су подржавале Аустроугарску наспрам Русије, која је покушала да одбрани уговор из Сан Стефана. Горчаков није имао шансе против Бизмар-ка, Биконфилда и Андрашија.
Приједлог Енглеске да Аустроугарска изврши окупацију Босне и Херце-говине подржале су Њемачка, Италија и Француска, док је Русија симболично имала мање примједбе везане за Новопазарски санџак. Андрашијеви апетити у Босни и Херцеговини драстично су се промијенили од 1867. године.42
Након што је добила право на окупацију Босне и Херцеговине, Аустроу-гарска је војнички ушла у покрајине. Улазак аустроугарских војних трупа зна-чио је крај сваког унутрашњег покрета за аутономију, али не и спољног.
Послије окупације, велики проблем за православне Србе била је тенден-ција муслиманског и римокатоличког елемента да се прикажу као аутохтоно становништво, док су православци приказивани као досељеници. Један од заго-ворника ове тезе у тадашњој европској научној заједници био је Адолф Штра-ус.43 Међутим, у својој тези он није превиђао стварност конфесионалних одно-са у окупираним покрајинама.44
На крају, не треба заборавити чињеницу да ја Аустроугарска одлукама Берлинског конгреса, поред права да окупира Босну и Херцеговину, била опуномоћена да прати понашање Русије на Балкану, али и да спријечи ширење њеног утицаја међу балканским Словенима.45

1 За више информација погледати: Ђорђе Микић, “Аутономија као категорички императив српске самоодбране“, Република Српска – двадесет година развоја – достигнућа, изазови и перспективе, Научни скупови, књ. XXIII, Одјељење друштвених наука, књ. 27, АНУРС, Бања Лука 2012, стр. 521–539.

2Mileti khamsé
3 Васиљ Поповић, Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Београд 1996, стр. 11.
4 Đoko Slijepčević, Pitanje Bosne i Hercegovine u XIX veku, Keln 1981, str. 27.
5 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 523; Душан Берић, Устанак у Херцеговини 1852–1862, Београд – Нови Сад 1994, стр. 33.
6 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 523; Душан Берић, наведено дјело, стр. 909–910.
7 Лорд Палмерстон је у првој половини 19. вијека формулисао циљеве британске политике, која је имала сталне интересе, али не и сталне савезнике. Сумња да су Срби и Србија предстража Русије на Балкану одредила је негативно држање тадашње британске владе. Васиљ Поповић, наведено дјело, стр. 15.
8 “У науци још нема пуне сагласности о опсегу Источног питања (питања Ближега истока). Постоји највише схватање, које све борбе за власт на европском југоистоку и предњоазијском западу, у целој историји или бар од средњег века надаље, обухватају тим именом, а има их који то питање ограничавају на дипломатску борбу Русије и европских великих сила о османлијскубаштину после Кучук-каинарџијског мира од 1774. године.“ Васиљ Поповић, наведено дјело, стр. 27.
9 Васиљ Поповић, наведено дјело, стр. 182.
10 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 524; Васа Чубриловић, Босански устанак 1875–1878, Београд 1930, стр. 174–175, 179.
11 Био је конзул од 1868. до 1875. године.
12 Јов. М. Јовановић, Босна у међународној политици, Преглед, св. 102–103, 1931, стр. 297.
13 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 30–32.

14 Isto, str. 14.
15 Интересантно је да је руска званична политика имала дволичну улогу према Србима у Босни и Херцеговини почетком 70-их година, за разлику од словенофилских кругова, који су били наклоњени српским националним интересима.
16 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 524; Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 28.
17 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 28–29.
18 Isto, str. 36–37.

19 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна 1875–1878, I, Преглед, св. 142, 1935, стр. 514.
20 Дизраели је подржавао овакав став.
21 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна …, св.142, стр. 515.
22 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 525; Милош Ковић, Дизраели и Источно питање, Београд 2007, стр. 149–150.

23 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 40.
24 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 526; Милош Ковић, наведено дјело, стр. 142.
25 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна …, св. 142, стр. 513.
26 Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875–1878, Sarajevo 1960, str. 222.

27 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 526–527; Milorad Ekmečić, Ustanak u …, str. 204; Васа Чубриловић, наведено дјело, стр. 160–165.
28 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 41.
29 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна …, св.142, стр. 514.
30 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 42.
31 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна …, св.142, стр. 513–514.
32 Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна 1875–1878, II, Преглед, св. 143–144, 1935, стр. 579.
33 Исто, стр. 579–580.

34 Јов. М. Јовановић, Босна у …, стр. 298; Јов. М. Јовановић, Енглеска и Босна …, св. 143–144, стр. 579.
35 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 529–530.
36 Ђорђе Микић, наведени рад, стр. 530; Васа Чубриловић, наведено дјело, стр. 254–259.

37 Архив Српске православне цркве у Београду, Фонд митрополита Михаила, Писмо војвода Вида Милановића и Пере Креце из Тишковца српском митрополиту Михаилу у Београду, несређена грађа
38 Претходило му је примирје у Једрену 31. јануара 1878. године.
39 Србија је послије смрти кнеза Михаила остала без значајније подршке званичне Русије. Јачање демократије и преовлађивање унутрашње слободоумније струје у Србији навели су руски аутократски режим да тежиште своје подршке усмјери ка Црној Гори, док је тежиште балканске политике усмјерено на јачање Бугарске, која је била у ближој сфери руских инте-реса. Васиљ Поповић, наведено дјело, стр. 186.
40 Васиљ Поповић, наведено дјело, стр. 193.
41 Берлински конгрес је за циљ имао да ограничи намјере Русије у погледу поретка на Балкану.

42 Наполеон III је Фрањи Јосифу нудио Босну и Херцеговину на састанку у Салцбургу, али је Андраши одбио понуду бојећи се јачања словенског елемента у Монархији.
43 Adolf Strausz, Bosnien, Land und Leute, Historisch – ethnographische Geopolitische Schilderung, Bd I, Wien 1882.
44 Đoko Slijepčević, navedeno djelo, str. 15.
45 Фјодор И. Успенски, Источно питање, Београд–Подгорица 2003, стр. 179–180.

Текст преузет из „Гласника архивских радника РС“, бр. 7, Бањалука 2015. 36-45 стр