Срби из Босне и Херцеговине у вртлогу Првог свјетског рата

У расправама о Гаврилу Принципу, карактеру Младе Босне и улози Србије у избијању Великог рата, судбина Срба у Босни и Херцеговини за време Првог светског рата остаје заборављена.

Ми слободни грађани, којима је зајамчена била лична слобода установом, нашли смо се као преко ноћи лишени свију људских права, понижени више него животиње, у праху, мемли и мраку, који није био намјењен да даје скровиште људима, него акрепима и змијама.

– Интернирци Земаљској влади у Сарајеву

Данас, на прагу обиљежавања стогодишњице избијања Првог свјетског рата, духови прошлости поново лебде над нама. У публицистичким круговима и научној заједници широм Европе све су чешће расправе о карактеру организације Млада Босна, као и о узроку избијања Првог свјетског рата. Док се у Србији изнова пребројавају жртве и припремају научни радови, Срби у Босни и Херцеговини остају на маргинама збивања. Из тог разлога у невеликом тексту, подсјетићемо се на патње и страдања Срба из Босне и Херцеговине у вртлогу Првог свјетског рата.

Одмах након сарајевског атентата почело је хапшење и процесуирање Срба широм Босне и Херцеговине. Разјарена руља „лојалиста“, инструисана од власти, рушила је све што је имало везе са Србима. Цијели један народ је оптужен за велеиздају и са њим се требало обрачунати. Многи Срби су тих дана штитећи своју имовину изгубили животе. У сљедећим данима, пред објаву ултиматума краљевини Србији, аустроугарске власти су узеле за таоце велики број угледних Срба (трговце, учитеље, свештенике, соколске прваке). Егзекуције су вршене свакодневно. На Палама 20. и 21. октобра 1914. убијено је 52 Срба, 50 мушкараца и 2 жене.

За „неподобне“ елементе основани су логори. Највећи су били у Добоју и Бихаћу. Велики број Срба из Босне и Херцеговине је био депортован у логор у Араду (Румунија). У логорима су владали сурови услови, убиства и умирање су били свакодневница. Дјеца такође нису остала поштеђена. Владимир Ћоровић у дјелу „Црна Књига“ доноси извјештај пуковника Јосифа Чајка који је водио истрагу о недјелима у логору Араду:

Када сам посјетио логор изведено је преда ме 30-40 мушке дјечице: то је био остатак од више од 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена онда биједно изгинула. Па и овај остатак, како ми рече љекар, који ме је пратио, показивао је махом на челу знаке скоре смрти, туберкулоза, која се зачела усљед лоше хране. Видио сам око 15 младих дјечака између 10-20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли; некима су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука. Ови ми младићи казиваху, да су сви дошли здрави у логор и да су им удови промрзли на каменом поду у шталама.

Кроз добојски логор прошло је 45 791 особа. Тачан број страдалих до данашњих дана се не зна. Процјењује се на неколико хиљада.

По објави рата краљевини Србији, велики број Срба је мимо своје воље мобилисан у војне редове жуто-црне монархије. Они који су одбили мобилизацију бивали су хапшени и по кратком поступку ликвидирани. Један од свједока је забиљежио кретање нијеме поворке од 600 кола кроз Бању Луку првог дана мобилизације:

Људи су ишли као на сахрану, замишљени и њеми.

Тих дана је један аустријски капетан тражио од својих официра Срба да му искрено кажу да ли су спремни да пуцају на српску војску. Када су му они одговорили да нису, он је наредио да се сваки други стријеља. На Божић 1915. године, цијела бањолучка Крајина била је спремна на устанак. Врховној команди српске војске је јављено да у народу влада добро расположење за устанак и да би се устаници могли кроз шуме и планине пробити до Шибеника, ако би се тамо искрцала српска и савезничка војска. Врховна команда је одговорила да се не диже устанак, већ да се тихо припреме људи да пребјегавају савезницима на фронт. Тачан број пребјега се не зна, као ни број оних који су се придружили српској војсци у Солуну. У српској војсци се по службеним списима на крају рата налазило око 21 000 добровољаца, од чега је око 7 000 било из Босне и Херцеговине. Међутим, неки истраживачи су само за Босанску крајину узимали као реалну бројку од 7 000 солунских добровољаца.

Током 1915/6. у Босни и Херцеговини се водило 17 велеиздајничких процеса. Најпознатији су Бањолучки велеиздајнички процес, као и суђење ђацима организације „Југославија“ из Бање Луке. Бањолучки велеиздајнички процес вођен је од 3. новембра 1915. до 14. марта 1916. године, док је пресуда изречена 22. априла исте године.  Међу оптуженима су се налазили свештеници, љекари, студенти, професори, адвокати, другим ријечима српска интелигенција. Од 156 оптужених, пет је преминуло у ћелијама Црне куће, док је 83 оптужено на затворске казне, а 16 на смртне. Интервенцијом свјетске јавности, прије свега краља Шпаније Алфонса XIII, казне су преиначене у затворске.

О страдању Срба у Босни и Херцеговини током Првог свјетског рата није много писано. Непосредно по завршетку рата Владимир Ћоровић је написао можда и најбољу студију под насловом „Црна Књига – патње Срба Босне и Херцеговине за вријеме Свјетског рата“. Требало је да прође 90 година да би изашла још једна квалитетна студија, бањолучког професора историје др Ђорђа Микића, „Аустроугарска ратна политика у Босни и Херцеговини 1914-1918. године. Остаје нада да ће српска историографија убудуће посветити више пажње страдању Срба у Босни и Херцеговини, те да ће умјети да избјегне замку поистовјећивања српског са „србијанским“.

http://akademskikrug.rs/srbi-iz-bosne-hercegovine-u-vrtlogu-prvog-svjetskog-rata/