Милутин Миланковић (1944)
бронза, 35 х 21,5 х 25 cm (1944)
потписано на оковратнику са десне стране:
СС [монограм]
инв. бр. СЗПБ 142
Присуство импресионизма у реалистичкој форми, као специфичног начина изражавања, представља нов стилски образац у националној скулптури пете деценије. Уметник кроз овај израз лепог непосредно испољава свој дожиљај модела у акту извођења, јер његови прсти директно преносе пулсирање осећања у глину. Образац таквог „повратка реалном“ код Сретена Стојановића присутан је у низу психолошких портрета којима припада и портрет Милутина Миланковића (Даљ 1879 — Београд 1958), астронома и геофизичара светског гласа, творца математичке теорије цикличних промена климе на Земљи, условљених варијацијама у њеном осунчавању. „Жива импресионистичка моделација омогућава да дело при промени видне тачке у целости измени свој изглед и тако сугерише кретање и пуноћу психолошког израза и карактера. Као да је у питању — сетимо се Родена — покрет који није један заустављен став, већ читав низ различитих положаја оптички сливених у кретање. Саздано од титраја моделоване површине, то кретање омогућава пуно истицање карактерне црте или душевног стања, које тако, увек друкчије осенчено и менама светлости и материје бескрајно продужено, стиче убедљивост живота“, писао је Миодраг Б. Протић. Поред овог, он је имао на уму и портрете Жанке Стокић (1941) и Николе Вулића (1944). Миланковић је био дипломац и докторант Високе техничке школе у Бечу као први Србин доктор техничких наука (1904), носилац златног доктората од 1954. године, професор Универзитета у Београду (од 1909. године до краја свог радног века), академик. Захваљујући значају његових научних достигнућа, пре свега у области метеорологије и климатологије, његово име носе два кратера — на Месецу и Марсу, као и једна мала планета.
Гуслар (1956)
бронза, 59 х 53 х 55,4 cm (1956)
инв. бр. СЗПБ 143
„Увек ми је импоновала монументалност наших историјских личности, наших великих историјских збивања. То и покушавам да кажем на свој скулпторски начин, онако како умем“, рекао је Сретен Стојановић у једном интервјуу из 1957. године. Судећи по скицама и забелешкама, идеја о циклусу џиновских фигура великана из националне историје зачела се негде средином четврте деценије, али је реализована тек после 1951. године, у фази епске монументалности, како ју је Лазар Трифуновић назвао. Монументална скулптура Његоша постављена је у Титограду 1952. (а њена реплика у Београду на платоу испред Филозофског факултета), док је Карађорђева завршена 1955. године. Од архетипски конципиране фигуре Филипа Вишњића у лику слепог путујућег певача, само је глава изливена у бронзи. Када је модел ове скулптуре скоро приведен крају, унутрашња конструкција није издржала терет неколико тона глине и блата. Сачувала се само глава фигуре, коју су, мада и саму оштећену, Стојановићеви ученици одмах излили. Бронзана скица Филипа Вишњића приказује развијен покрет који се преноси с једног облика на други, снажну, одлучну фигуру народног јунака, барда чије оружје није кубура, већ гусле. Налазећи израз у архитектоници и положају маса, уместо у карактеру како је то раније чинио, Стојановић је редуковао средства тако што их је свео на архитектонику, стилизацију и орнамент. Тиме се вајар у овој етапи вратио ауторским почецима, што је показало како он Бурделов утицај није претрпео само на почетку, већ се старог учитеља присетио и на крају сопственог стваралаштва и живота.
http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=167.0
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.