СРПСКА ЦЕНТРАЛНА БИБЛИОТЕКА У САРАЈЕВУ

Предлог, који ту мислим да изнесем, није нов. Ја сам га, споменуо у једном чланку у Босанској Вили 1909. (одатле су га пренијела оба наша политичка листа Српска Ријеч и Рад), у ком сам помињао оскудицу услова за научни рад у нашој средини. Сличан предлог, негдје у исто вријеме, изнио је госп. Тих. Остојић за оснивање једне централне српске библиотеке у Новом Саду. Видећи, да та идеја има све више својих присталица и осјећајући у свакој прилици све то више потребу њеног остварења, ја сам вољан да питање о оснивању српске централне библиотеке у Сарајеву кренем нешто јаче и да то питање, ако се могне, учиним акутним.
Све наше библиотеке, које постоје, не вриједе много. Ево зашто. Оне су све, већином, постајале случајно. Неко је на самрти оставио своју библиотеку општини, друштву пјевачком или занатлијском или којој другој установи, томе се кроз двије три године придружио други, трећи и.т.д. Тако је постала библиотека српске општине у Мостару поклоном Памучинових, Шолајиних, Чокорилових и других књига. Или: основала се читаоница, женска задруга или нешто друго са мало средстава, књиге се онда, већином, тражиле на поклон и добијале се са свим случајно и распарено као реквизите за какву дилетантску забаву на селу. Бивало је, најзад, случајева, да су се библиотеке оснивале и куповином. али и ту није било ништа боље. Библиотекари, обично почасни функционери за двије три године дана, набављали су књиге по свом укусу и по свом схватању, њихови нашљедници исто тако. У раду није обично било никаква континуитета, о плану и систему ни помисли.
Друга је ствар, што су те библиотеке непознате, забачене и за широку јавност неупотребљиве. Оне све немају каталога познатих коме другом осим библиотекара; има их много за које се уопште не зна да постоје. Дјела, која су у њима, често су од велике научне вриједности, много пута библиографске ријеткости, али им једно, нико, не зна праве вриједности, а, друго, оне су тамо сведно као закопане. Ко зна, да се у библиотеци мостарског пјевачког друштв „Гусле“ налази Дивковићев Наук карстјански (у каталогу је инвентарисан знаком?), Фортисов Пут по Далмацији или у библиотеци сарајевске „Слоге“ потпун наш лист Цвјетник, који је излазио за турске владе? Или, даље, коме је од користи што се у библиотеци сарајевске општине налазе неколико ваљда једино сачуваних бројева листа Босне или у библиотеци мостарске општине потпуни комплет Срп. Далм. Магазина?
Људи, који се баве науком и, у опште, сви они, који би жељели да прате наш душевни живот, немају у читавој нашој земљи ни једне библиотеке, ни једног мјеста, гдје би могли да нађу потребне књиге за посао. Они морају своју енергију и велик дио времена и много материјалних жртава да троше и дају у тај примарни посао трагања за књигама; морају да иду у толико мјеста, да траже толико приватних људи, да чепају, да моле, док дођу или не дођу до једног дјела. Човјек, који би хтио – да наведемо један примјер – писати о развоју новинарства у Босни и Херцеговини, морао би ићи и у Мостар и у Високо и у Сарајево и у Бања Луку, да тамо тражи примјерке Српског Вјесника, Гласа Херцеговца, Народа, Отаџбине и. т. д., којих човјек не може у Сарајеву нигдје да добије. И он би их морао тражити и тамо не у каквој библиотеци (јер их ниједна није чувала), него у приватних људи, у бивших уредника и власника, ако су још у животу. (Лист Неретву, која је излазила у Мостару за турског времена, ја нисам нигдје чуо ни видо осим у једног познатијег књигољупца нашег у Мостару, у Г. Ристе Иванишевића). Кад тако замори често више трагање за материјалом, него проучавање његово, није никакво чудо, што се у нас готово нико ушљед тога и не одаје на такав посао.
Да би се бар на једном мјесту могло усредсредити све, што је за проучавање наше прошлости и за васпитање у садашњости од значаја, било би веома потребно створити у Сарајеву једну велику српску централну библиотеку. И то нарочито у Сарајеву, у средишту све земље, у мјесту, гдје се сад скупља сва снага наше интелигенције. У ту библиотеку требало би, наравно, скупити све, што су издала наша књижевна и научна друштва и задужбине: Српска Краљевска Академија, Матица Српска, Српска Књижевна Задруга, Коларчева и Чупићева Задужбина, сва дјела о Србима, њиховој историји, књижевности, култури, животу. Онда би нарочито требало обратити пажњу на то, да се у ту библиотеку добави све, што су досад написали Босанци и Херцеговци, и то сви без разлике вјере и народности; даље све, што је издавано у Босни и Херцеговини, књиге, брошуре, часописи и најзад по могућности све, што се досад писало о Босни и Херцеговини на страни. Да то буде временом једна од најпотпунијих наших библиотека и једно мјесто, гдје ћемо сви имати за рад потребни алат.
Почети би се могло одмах. Друштво „Просвјета“ има по својим штатутима право за оснивање библиотека. С тога смо Г. Ристо Радуловић и ја и поднијели предлог главном одбору „Просвјете“, да он узме иницијативу и одговорност у том раду. Одбор је тај предлог једногласно примио и сада не остаје ништа друго него прегети на посао.
Г. Радуловић, који је преузео тај рад с пуно енергије, успио је, да за ту библиотеку изради од неких наших културних друштава комплетне серије њихових издања. Библиотека на тај начин добија прве основе. Сад је ред на разним нашим управама, да помогну ово подузеће. Нити би било право, ни корисно, ни паметно, кад би ми од наших управа разних друштава тражили, да дају за ту библиотеку дјела, која се читају и која увијек имају васпитне и књижевне вриједности. Комплети Срп. Књиж. Задруге, Матице Српске, Мале Библиотеке и т. д. треба да остану међу њима и да се тамо растурују међу читалачку публику. Али треба и могу да даду дјела, којих нико не чита и која само пуне рафове и хране мољце. У Мостару, на примјер, нико више не чита Историју Црне Горе Симе Милутиновића, Гиљфердингов зборник о Босни, Херцеговини и Старој Србији, Доситејева дјела у Возаревићовом издању, Стејићеве Забаве и т. д. Има исто тако много нечитаних дјела у Сарајеву, Бањој Луци, Тузли, Требињу и другим нашим мјестима. Књиге те само су болест у библиотекама пјевачког друштва, општине, занатлијског друштва, док у овој централној библиотеци оне имају свог значења и потребе. Има, даље, много рукописа, који се налазе у музеју старе српске цркве сарајевске, у Мостару, у Житомислићу и по другим мјестима. И њих би све требало пренијети у ту централну библиотеку, да буду лакше приступачни људима од науке. Нека се нико не устручава због промјене власништва. Они су у тој библиотеци исто тако општа својина српскога народа, као и у магазама и у чекмеџама манастирским и црквеним. Кад би тако све наше установе уступиле овој централној библиотеци свој сувишак, она би у брзо располагала са лијепим бројем вриједних и добрих књига.
Са похвалом треба споменути већ два обећана поклона. Г. Др. Урош Круљ даје за библиотеку оба годишта „Народа“ и све „Јаворе“, а Г. Др. Алекса Радовић сав „Српски Вјесник“ заједно са цензурама. Њихов примјер свакако треба ставити за углед многим установама и приватним личностима.
Долази, најзад, питање о уздржавању те библиотеке. „Просвјета“ је и ту, као и у другим многим питањима, показала, да широко схвата своју културну мисију. Она је сад одредила једну скромну суму за њу, а оставила је, да у Јуну, у главни годишњи буџет унесе већу. Поред ње би био свакако најпозванији за то Велики Управни Просвјетни Савјет, који ће то моћи тим лакше да изведе, што ће, према обећању, Земаљска Влада на мотивисане молбе за српске културне сврхе давати годишњу субвенцију. Та би требала да буде бар 10.000 круна. Јер толико ће требати за књиге, часописе, повез и за чиновника. Осим тога такву установу могле би помагати с мањим годишњим прилозима и наше богатије општине као сарајевска, чајничка, мостарска, бањалучка. Уз то новчани заводи и штедионице. Све то неће њима бити тешко кад подијеле, а користиће, о том нема сумње, необично много нашем општем културном напретку.

(Босанска вила, Сарајево, 30. I 1911, XXVI, 2, стр. 17-19)