СРПСКО-МУСЛИМАНСКИ ДОГОВОР ИЗ 1902. ГОДИНЕ

Српски и муслимански представници у Босни и Херцеговини су 1902. године дошли до договора да се заједно супроставе А-У окупационој власти. Текст тог договора гласи:

„Срби православне и муслиманске вере обавезују се радити и сав народ позвати да на томе ради да Босна и Херцеговина добију своју самоуправу под врховном власти свога суверена Султана. Кад то буде, народ ће по својој слободној вољи уредити унутрашње стање земље и бирати гувернера наизменице једног муслимана и једног православног Србина. – Аграрно ће се питање решити слободном вољом народа. – Свака ће вера удесити своју самоуправу према духу своје вере слободно и независно од утицаја макар каквих органа иновераца. Ради спречавања верске и народносне пропаганде, имају се протерати са територије Босне и Херцеговине сви агенти једне или друге идеје, као и сви духовни редови Римске цркве, сем фрањеваца. Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. – Не признаје се право завичајности никоме ко је дошао са окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцим, макар да су у Босни рођени. Видећи како нам сада страда вера и народност наша, а што би тек било у случају анексије – то се на основу начела изражена у чл. 1 најсвечаније обавезују радити против анексије свим могућим средствима. – Треба скренути пажњу и (нашој) браћи у Македонији и Албанији какво је наше стање, да не би они пали у исту беду. – Обвезујемо се да ниједна страна несме једнострано склопити ма какав споразум са данашњом владом. Влада је дужна дати свакој вероисповести на располагање ону своту новца која јој припада према броју становништва за издржавање верских школа. За пропагирање ових идеја у народу и широј европској јавности, оснива се фонд, у који ће заједнички улагати муслимани и православни и њиме споразумно управљати“.

ИЗВОР: Nikola Stojanović, Bosanska kriza 1908 – 1914, Sarajevo, 1958.

ПРИРЕДИЛА: Редакција