Све доказе о српском схватању слободе није могуће овде нанизати. А није ни потребно. Довољан је, мислим, један једини: Када је краљ Драгутин под градом Јелечем пао с коња и пребио ногу – можда и кичму озледио – он више није могао бити ратник. Његова околина му је врло обазриво, али и сасвим одлучно казала да не може бити ни краљ, бар не у областима Србије изложеним сталним ратним опасностима. Разлог је био веома једноставан: Ми Срби, говорили су, не можемо живети под туђом руком, значи под страном влашћу, а кад околни владари за твоју несрећу, они ће одмах навалити на нас. Краљ је мислио као и они, и предао је нарочито војводску власт јужним српским областима млађем брату, Милутину.
У овој српској изјави је једна битна особина српског духа у историјском развитку. Срби нису говорили како због краљеве болести не могу околне народе нападати, него како се не могу од њих бранити. Рат нису желели, али нису од њега ни кукавички бежали као што често раде мали народи на знаменитим светским путевима.
ИЗВОР: Никола Радојчић, Дух и смисао српске историје, CATENA MUNDI III, Београд 2016; рад је први пут објављен у: „Стопедесетогодишњица устанка у Србији, 1804-1954, Гласник: службени лист Српске православне цркве, бр. 7/9, 1954, стр. 13-17.
НАПОМЕНЕ:
Краљ Драгутин Немањић владао је и просторима данашње сјеверне Босне, тј. Посавином, Семберијом, Мајевицом, Озреном,Усором, све до Врбаса.
Краљ Милутин Немањић владао је Хумском земљом, тј. Херцеговином и дијелом Подриња.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.