Стари град Сребреник се налази на сјевероисточним обронцима Мајевице, у селу Горњи Сребреник, око 5 км удаљеном од градића Сребреника. Град је саграђен на високој, стрмој и скоро неприступачној стијени изнад долине ријеке Тиње. Испод најприступачнијег дијела града направљен је дубок прокоп, тако да се на локалитет може доћи само преко моста. Удаљен је 5 км од пута Тузла-Жупања, или Тузла-Лончари-Брчко.
Стари град Сребреник је био у близини источне границе средњовјековне жупе Усоре, чија се историја у оквиру средњовјековне државе Котроманића може пратити од XIII до XV вијека (Анђелић, 1977., 142-172). Лежао је на војном путу који је водио долином ријеке Босне. Био је значајан у војном, тј. стратешком погледу, али уз немогућност развоја већих цивилних насеља (Ковачевић-Којић, 1978., 82-84). Најстарији спомен овог града датира из 1333. године. Тада је дошло до спора између бана Стефана II Котроманића и краља Стефана Душана о посједу Стона. Дубровчани су осјетили погодан тренутак да Стон и још неке територије на Приморју до Превлаке узму под своју власт. Дипломатским путем су измирили споменуте владаре, а Стон је био цијена за овај дипломатски успјех.
Сребреник је први пут пао под мађарску власт 1393. године, за вријеме похода краља Сигисмунда (1387.-1437.). Од тада су учестали мађарски војни походи на Босну. Мађари су још у три наврата заузимали Сребреник, 1405., 1408. и 1410. године.
Мађарски краљ Сигисмунд је 1408. године номинално поклонио град Сребреник деспоту Стефану Лазаравећу (Ханџић, 1975., 23; Јалимам, 26). Мађарска посада се задржала у граду, гђе је према историјским документима забиљежена још 1430. године (Ханџић, 1975., 22-23; Баслер, 1957., 120, Јалимам 26). Тада су дубровачки мајстори на позив кнеза Матеја, “вјерног поданика мађарског краља Сигисмунда Луксембуршког” , изводили одређене грађевинске радове на граду Сребренику. Изгледа да је 1433. године краљ Стефан Томаш успио вратити Сребреник под своју власт. Област Усора и град Сребреник 1452. године припали су деспоту Ђурђу Бранковићу, који га је исте године вратио мађарском губернатору Јанку Сибињанину (Ханџић, 1975., 23, 28; Јалимам, 2004., 31).
У том периоду Сребреник је много значио Мађарима, Србима и Османлијама, те су се око њега водиле учестале борбе.
У љето 1426. године Осмалије су извеле два продора у жупу Усору и дошле под Сребреник. Коначно је освојен током продора Османлија у Босну 1462. године када Дубровчани писмом од 13. октобра те године јављају да је заузета цијела жупа Усора. Заузимањем већег дијела територија Котроманића 1463. године, порасла је стратешка важност Сребреника. Сада су исти погранични градови постали важне стратешке тачке између двије интересне зоне: Угарске и Османског царства. Османлије су остављале малобројне посаде у градовима и на крају су се ради лоше снадбјевености војске морали повући са ове територије.
У јесен 1464. године, војска мађарског краља Матије Корвина, под командом Ивана Запоље, ударила је на територију Усоре у намјери да протјера малобројне османске посаде остављене у освојеним утврђењима и да створи одбрамбену линију од Београда до Јајца. Главни циљ му је било освајање Зворника, који се у тој војни није остварио. При томе је прво заузео Сребреник и још нека утврђења. Сјеверни крајеви државе Котроманића (Доњи Крајеви и Усора) потпали су под угарску власт. Од тих територија основане су Јајачка и Сребреничка бановина. Ова потоња обухватала је Усору, Соли, и Спречу са подручним градовима, а средиште јој је било у граду Сребренику (Ханџић, 1975., 35; Шабановић, 1982., 42). Међутим, цијело вријеме су се водиле борбе између Мађара и Османлија на тим територијама. Прво примирје између њих је склопљено за период од 1503. до 1510. године, а друго за период од 1520. до 1523. године. У првом примирју 1503.-1510. године, Угарској је, међу осталим важнијим градовима, остао Сребреник са својом бановином. По доласку на власт султана Селима I, 1512. године, појачана је активност османске војске. Није тачно познато када је Сребреник освојен. Према Ханџићу сигурно је само да су Османлије ову област дефинитивно освојиле између 1510. и 1519. године, тј. у периоду између два примирја. По паду Сребреника, териториј Сребреничке бановине је подијељен на неколико нахија (одговарале су територијима касносредњовјековних жупа) и припојили их Зворничком санџаку и кадилуку.
ИЗВОР:Комисија/Повјеренство за очување националних споменика БиХ, Предсједавајућа комисије Амра Хаџимухамедовић, објављено у Службеном гласнику БиХ, број 85/05.
ПРИРЕДИО И ПРИЛАГОДИО ЗА САЈТ: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/stari-grad-srebrenik-/o87
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.