СТАРИНСКА СРПСКА СВАДБА СА ПОДРУЧЈА ЗЕНИЦЕ

Традиција  зеничких Срба по својим карактеристикама скоро  се подудара са сарајевским крајем, које је знатно доминантније заступљено у литератури,  због већег броја српског живља. Попис становништва из 1991. године показао је 18.312 становника који су се изјаснили као Срби, док је на попису из 2013. цифра знатно промијењена, те долазимо до броја од 2.409. С обзиром, да сам често на том терену, са сигурношћу узимам себи за право да доведем у питање и ту цифру, јер је у свакодневници особу српске националности, скоро па немогуће наћи. Често су то фиктивне пријаве, људи у дубокој старости који су остали досљедни својој родној груди и након ратних збивања вратили се на исту да у миру напусте овај свијет.

О страдању Срба зеничке регије постоје многи извори, о томе овом приликом не бих. Зеничани знају, врло добро шта је у свакондевном говору значило „Кад неко просвира у музичкој“ гдје је за вријеме рата био логор, креативан начин мучења Срба, до тад њихових суграђана, комшија и назовимо пријатеља.

Срба, јасно скоро па више и нема. Остали су само топоними, рецимо једно село које се звало „Бабино село“ као чисто етничко српско мјесто (мислећи се на бабу као жену) данас је постало „Бабино село“ (мислећи се на бабу-оца).

Овај пут, акценат ћемо ставити на један од љепших момената из традиције овог краја. Прича је писана на основу казивања баке Јефе из села Јеховина. Она нам је испричала о томе, како се правила „цурска спрема“ и како је организована старинска српска свадба. Многочлане породице су функционисале по принципу, да су старија дјеца , претежно синови, помагали родитељима при подизању млађих браћа и сестара. У тадашњем периоду, вјеровало се да цура ако пређе 21.годину већ постаје „стара цура“. Први излазак је био одлазак на „теферич“. Зенички Срби су одлазили  у Биљешево о Светом Јовану, у Високо на Илиндан, у Дривуши на Спасовдан, у градској цркви у Зеници о Малој Госпојини, поједини су одлазили и у Сарајево на Преображење, о Петров дану у Кaкњу. Теферичи су били идеална прилика да се сретне српско живље, размијену искуства, приче и упозна омладина. Одржавани су у црквеном дворишту. Анализирајући распоред насеља са српским становништвом, која су била често разбацана по цијелој територији општине, овакви догађаји су били оправдани управо због диспезности насеља.

Дјевојка се са својим родицама, сестрама и са пратњом у којој је обично била мајка, прије изласка  претежно „гиздала“. Након доласка у цркву и завршене литургије, народ на црквеном посједу сервира ручак, понесен од куће, остатак дана се проведе у „загледању“ и „ашиковању“, игрању кола и других игара. Дјевојке које су договориле о прошлом теферичу просидбу би се удавале, а друге су загледале. Сватови би претежно доносили буре ракије, прасе печено на ражњу, пушку, плоске искићене цвијећем, док се коњи украшавају пешкирима и везом.

Народна ношња дјевојке се састојала од: Димије, кошуљка, јечерме, еждера, дуката око главе. Уколико се момак и дјевојка „загледају“ договарају свадбу. Процес почиње састанком родитеља у дјевојачкој кући, ту се договара свадба и врши просидба. Просидба се врши претежно пар дана прије свадбе.  Цура са собом носи свој завежањ или ковчег, док „цурско рухо“ касније доносе „хаљинкуше“ младина родбина која долази након свадбе. Вјенчавања су се вршила кући, због дисперзивности насеља, свештеник би долазио у кућу и вјенчавао. Сватови су пјевали „романинку пјесму“, гдје се пјевало у сљедећим стиховима:

„Скидај мајко са прозора цвијеће,

Више кћерка заљевати неће!“

Дјевојке би везле марамице којима би китиле сватове.

Овакав вид организавања свадбе био је актуелан до седамедесетих година прошлог вијека. Комунизам је узео свој данак у духовности и традицији људи, који су због опстанка истиснули тај сегмент живота и постали дио југословенске приче.

АУТОР: Ана Лазић

ФОТОГРАФИЈЕ: Аутор је приложио фотографије са свадбе своје баке Госпаве Убипариповић.