На данашњи дан, прије равно стотину година, проглашено је историјско уједињење Срба, Хрвата и Словенца у Краљевину СХС.
Иако ће се већина савремених посматрача тог чина сложити да је стварање Југославије судбоносна грешка српског народа, крајем 19. и почетком 20. вијека, међу нашим прецима није било политичара или културног радника већег формата који није био пројугословенски оријентисан или се бар тој идеји није противио.
Читаве генерације људи који су образовали политичку, научну и културну елиту Србије сматрало је ослобађање и уједињење сродних јужнословенских племена у широку и снажну државну заједницу, природним завршетком вијековних напора српског народа за осамостаљење Србије (јужнословенског „Пијемонта“) и друге српске државе, Црне Горе.
УВОД
Срби су југословенство посматрали из сопственог искуства једне мале, балканске земље на раскрсници цивилизација, која се тешком муком и уз немјерљиве жртве порађала, прво као вазална државица Турске царевине, која је постепено задобијала шире надлежности (у устанцима 1804-1813 и 1815, а након тога дуготрајним и вјештим дипломатским манервисањем између интереса великих сила 1815-1878) а након самосталности (1878), борила се да опстане између аустроугарског чекића и турског наковња.
Све до средине 19. вијека, судбина Србије је била органски повезана са односом између Русије која је подржавала као православну и словенску земљу али не без својих рачуна, сматрајући је дугорочно својом слушкињом и опадајуће огромне Турске империје, вишедеценијског, тешког „болесника са Босфора“.
Тек руским поразом у Кримском рату, окончаног 1856. године, зависна покрајина Србија постаје штићеница европских сила и од тада она балансира између више супротстављених страних сила.
Избијањем устанка у источној Херцеговини 1875. године као и серијом потоњих устанака широм Балкана, отвара се „Источно питање“ односно питање комадања европског дијела Турске. Срби су осјетили да је дошло вријеме ослобођења и уједињења Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и у том циљу су подизали буне и устанке а Србија је објавила рат Турској 1877. који је био неуспјешан а убрзо, уз руску помоћ и други рат који је био нешто срећнији за Србе.
Побједом над Турском, Русија марта 1878. у Сан Стефану диктира услове примирја, стварајући огромну Бугарску на штету и Србије, што Милана Обреновића трајно окреће ка Аустроугарској.
Као реакција на изненадну и неконтролисану руску доминацију у потискивању Турске, јула исте године у Берлину окупљају се све велике силе Европе који успоставља равнотежу на Балкану сужавајући Бугарску као аутономну покрајину Турске на једну трећину, док Србија, Црна Гора, Румунија добијају независност, али Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину а остаје Новопазарски санџак као клин који је био ојачан присуством аустроугарске војске у Пљевљи, Прибоју и Пријепољу (1879-1908)..
АУСТРОУГАРСКА КАО ЖИВОТНИ НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ И СРБА
Срби одлуке овог Конгреса доживљавају као катастрофу. Огромна Аустроугарска је овим проширењем у потпуности легла „свом тежином“ на српске земље пресјекавши је на више дијелова.
Но дугорочне посљедице одлука Берлинског конгреса из 1878. године биће још теже по српски народ.
Аустроугарска, након пораза на западном и сјеверном дијелу своје царевине, а са моћном и тек уједињеном Њемачком на својој кичми, види своју шансу у очувању статуса велике силе окупирањем Балкана, наметањем сопствених интереса слабој Турској и повезивањем пруге Берлин-Багдад. Њемачка и изнутра изједена Аустроугарска, која се већ тада сматрала „словенском државом са њемачком фасадом“, „Рајхом пропуштених прилика“, нису имале колоније ван својих територија и управо је та потреба за експанзијом „централних сила“ посијала сјеме Првог свјетског рата.
И тада су империје своје освајачке тежње сматрале цивилизаторском мисијом, како су тобоже дужни да дивљим народима „пола ђаволима, пола дјеци“ доносе путеве, канализацију и жељезнице заузврат исисавајући све што је вриједно у тим државама и довожењем војске управо тим путевима и пругама који би по потреби дисциплиновали покорена племена и народе.
Окупација, као и данас нема само једну димензију, него подразумијева и окупацију путем религије, културе, језика, писма, историје, све док „незахвални цивилизирајући субјекат“ не почне да се посматра очима својих тлачитеља и не заволи га као свог просвјетитеља и ослободиоца. Такав процес уосталом, видимо и у нашем народу…
Тако на Берлинском конгресу, бечки стручњаци су „настојали да подрже напоре за стандардизацију албанског националног језика, да се усвоји латински алфабет, да се коначно нацртају албански симболи (застава и грб) и да се напише кратка историја албанског народа. (…) Научна литература залутала (је) у митологију да су модерне застава и грб из времена Скендербега. Уз један допис хабзбуршког министарства спољних послова од 25. новембра 1897, који се чува у Сарајевском архиву сачуван је и рачун на 15 форинти који су исплаћени једном бечком сликару ‘за сликање грба и заставе’. Двоглави црни орао је измишљен да буде ближи хабзбуршком двору. Од 1889. на исти начин је уведен и званични босански грб…“ (Милорад Екмечић „Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у новом веку (1492-1992)“, четврто издање, 327 стр)
Форсирањем идеје „Велике Албаније“, накнадним измишљањем „босанске нације“ и „босанског језика“ и опкољавањем и дављењем српских држава, Аустроугарска је тражила сигуран и широк коридор до Солуна.
(Наставиће се)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.