У досадашњем рату у Херцеговини са сигурношћу се може рећи да су најгоре прошли Срби са територије општине Коњиц. У неким селима у овој општини рат је буквално почео у априлу. Многи Срби су још и раније видјели шта им се спрема, па је већ до 1. маја прошле године у велико српско село Брадина било пристигло око 600 избјеглица из Коњица, Мостара, Бијелог Поља, Јасењана, Јабланице, Острошца, Пожетве и других мјеста. До 15. маја у Брадину су пристигле и избјеглице из спаљених српских села Блаце и Џепи, затим из Љуте, Златара, Брђана – више од хиљаду, углавном жена и дјеце.
Напад на Брадину
Брадина је нападнута први пут 12. маја. Групу од десетак усташа из Подорашца и око стотину муслимана из села Реповци, Бале и Зукићи, организовао је и предводио, у својству командира ХВО, Звонко Зовко, син Пере (Перцана), усташе из Другог свјетског рата. У овом нападу учествовао је и бивши трговац у Брадини Анђелко, с надимком Принке, и његов брат, шофер, Мехо Алибеговић, превозник, неки Манџука, који се претходно прочуо по томе што је преотео жену роћеном брату Амиру, његов син, сви из Реповца, и други.
Од 12. до 25. маја усташке снаге су непрестано засипале шири рејон Брадине митраљеском ватром и артиљеријским гранатама, да би 26. маја снаге ХОС-а и бивше ТО у јачини од око 3.500 људи, извршиле напад са свих страна. Муслимани су нападали из правца села Реповци, Булатовци, Тухотићи, Вишњевица, из околине Бутуровић Поља, а Хрвати из Бутуровић Поља, Трешњевице и из мјеста у западној Херцеговини.
У нападу су учествовали и муслимани из Коњица, села Брђани и Џепи, са коњичке стране, из правца Црвених Стијена и Ланишта муслимани из села Главатичево, Бјелимићи, Хумољани, Лукомир, Спиљани, Чуховићи, а из правца Сарајева муслимани из села Пазарић, Осеник, Луке, Тарчин, Јапалаци, Будмулићи, Вуковићи, ојачани са око 800 зелених беретки из Храснице и припадницима ХВО из Крешева.
Нападом је руководио Звонко Зовко, сада дозаповједник бригаде ХВО, а међу нападачима су били и браћа Здено и Ивица Грбавац, синови Руде Г рбавца, који је у Коњиц доселио из Љубушког. Ова двојица су познати по томе што су први у Коњицу, чим је почео рат у Хрватској, почели да носе амблеме, са њемачком заставом и ознаке ХДЗ, и што су учествовали у ратним операцијама у Хрватској гдје су вршили злочине над Србима и одакле су у Коњиц довозили опљачкане аутомобиле, техничку робу и драгоцјености. Ови рођаци Мате Бобана из Г руда били су главни финансијери ХДЗ у Коњицу, а учествовали су и у набавци војне опреме и наоружања.
Браниоци Брадине, без помоћи са стране, овом нападу се нису могли одупријети. Усташе су све мушкарце (око 240) одвеле у село Челебићи, гдје је хангар бивше ЈНА претворен у логор, а више од 500 жена, дјеце, немоћних затворен је у ОШ у Брадини.
Стратиште у Челебићима
Приликом хапшења и привођења ликвидирали су преко 100 Срба, а потом је у логору у Челебићима уморено још најмање 80 затвореника. На лицу мјеста, усташе су тога 26. маја убиле Васа Вујичића, из Брадине, браћу Слободана и Велимира Живака, ТомуЖивака, ВеселкаЖивака. Здравка Живака, Ратомира Драгановића, Недјељка Драгановића (сви из села Брђани), као и готово комплетне породице Жужа, Куљанин, Ђорђић и Глигоровић.
Ова убиства су починили припадници ХОС-а у црним усташким униформама, којима је руководио Горан Станић из Бутуровић Поља. Овог је Станића, у својој кући, у одбрани, убио учитељ Куљанин, звани Некара, али је том приликом и сам погинуо.
Већ помињани Звонко Зовко је тада, према свједочењима Љиљане Глигоревић и браће Ахмета и Хаска Јусуфбеговић, заробљеном српском војнику Сретку Куљанину, у засеоку Братосово, одсјекао главу, однио је у Коњиц, гдје су је шутирали, а потом набили на колац.
Шта је све рађено Србима у Брадини и околини за вријеме и послије овога напада, тешко да ће се, у појединостима, икада сазнати, али се зна да је српски народ у овој општини доживио, и да и данас доживљава, праву голготу. Ликвидације су настављене. Почетком јула убијена је четворочлана породица професора Ђуре Голубовића – Ђуро, жена му и синови од 4 и 6 година. Голубовић је ухапшен у стану у Коњицу под оптужбом да посједује радио-станицу. Наравно, то је била пука измишљотина. Голубовиће су повели да их, тобоже, спроведу на српску територију, али су их на звјерски начин уморили у селу Спиљани.
Усташе су у Коњицу убиле и Новака Љескића и пензионисаног милиционера Сушу са женама. Њихове лешеве су бацили у Неретву. Ликвидирали су и Србина с надимком Магазин. Ноћу између 27. и 28. јануара ове године у селу Брђани прво су силовали, а затим убили жене браће Недјељка и Рајка Драганића и њиховог оца Бошка у њиховој кући.
Још гора од смрти су мучења којима су били изложени Срби у логору у селу Челебићу. Ту је био дозвољен сваки начин иживљавања над недужним заточеницима – женама, дјецом, старцима, немоћнима. Главни реквизити за мучења и премлаћивања су биле сајле, жељезне шипке, крампови, лопате, палице од дасака. Затвореницима су палили минерски штапин у гаћама. Тјерали су да брат брата удара до смрти, да се један на другом перверзно иживљава и сл.
Посебно се, као џелат, мучитељ, зликовац, истицао извјесни Лонџо, звани Зенга, младић од двадесетак година, муслиман. Учествовао је у свим убиствима у логору. Један од свједока вели: „Рачунам да је убио 15људи”. Затворенике је тукао бејзбол- палицом, ударао чизмом по грудима и трбуху док би правили склекове, пржио им језике ужареним ножем, тјерао их да ужарени нож држе у рукама, стављао им гас маске са заптивачем на цједилу, посипао затворенике бензином и барутом и палио их од чега су се стварале тешке ране и опекотине, Мирку Ђорђићу усијаном пинцетом је чупао језик, Момиру Куљанину насуо је пуну шаку бензина, запалио бензин и присилио овога да то држи док сав бензин у шаци не изгори.
Једне ноћи из села Зукићи доведена је породица Ђорђић – отац Јеленко, мајка Анђа и синови Веселко (22) и Васо (24), под оптужбом да су давали храну „србочетничким одметницима”. Анђу и Јеленка су прво пустили, а потом их убил и у њиховом селу, а младиће су подвргли ужасним мукама. Зенга им је деформисао лица и тукао их сајлом и летвама до изнемоглости.
Злочини Хазима Делића
Све је у овом логору било срачунато да се људи униште, да се духовно и физички обогаље, кажу преживјели затвореници. А најгоре је било у подземним објектима ”шестица” и „деветка”. Тамо су муке биле најтеже, најсвирепији методи мучења.
Уз све, логораше су тјерали да копају ровове на првим линијама, према селу Борци, да укопавају контејнере за дужи боравак усташа на првим линијама, да праве заклоне за артиљеријска оруђа, а у храну су им стављали чак и – презервативе!
Све ово показује да се ради о сподобама које од свега људског имају тек име. Мржња је једина енергија коју посједују. Мржња према свему српском. Дилувијална, патолошка мржња. Мржња као врхунски облик психолошке деградације и духовног понора.
У овом логору уморени су још: Перо Мркајић (Брадина), Чедо Аврамовић (наставник, Брадина), Неђо Милошевић (ловочувар, Коњиц), Неђо Вујичић (Зукићи), Готовац (Бјеловина), 60-годишњи Самоуковић (Брадина) и још 11 Срба из ширег рејона Брадине.
Донедавно управник логора у Челебићу је био Хазим Делић, из села Ораховице, припадник зелених беретки. Прије рата је био власник мање продавнице у Коњицу у којој је продавао беретке зелене боје, ознаке са полумјесецом и звијездом, амблеме Патриотске лиге, а још у фебруару прошле године облачио је дијелове усташке униформе са одговарајућим ознакама.
У логору се све радило по Делићевим упуствима и одобрењима. Он је одлучивао о начину мучења, понижавања, о животу и смрти затвореника. И сам је мучио људе. На питање зашто су ови у затвору одговарао је, окрећући се и питајући заточенике:“Јесте ли ви Срби? Јесте! Ето!”
Делић је лично присиљавао затворенике да се туку међусобно, да, на примјер, отац удара сина ципелом или мотком, и обрнуто. Ако би оцијенио да ударци нису они „прави“, наређивао је неком од чувара да туче обојицу.
Посебна Делићева специјалност је била казна – неспавањем. На његове очи једног старца тукли су кундацима до смрти. „У срце, у срце!”, дерале су се усташе, оптужујући чичу да је 1941. године убио два муслимана. Када су га убили у чело су му, као и другима, укуцали беџ СДС-а. Неђу Милошевића, шездесетогодишњака из села Џепи, по Делићевом налогу, усмртили су дршкама алатки, кундацима, летвама, пред вратима хангара. Исто тако, и 60-годишњег Симу Јовановића из села Идбар. Неђо и Милан Самоуковић, из Брадине, гледали су, беспомоћно, како им усред дана убијају, дивљачки, кукавички, зликовачки, оца Бошка.
Најгора злостављања су чињена када би у логор долазиле групе униформисаних Хрвата или муслимана с намјером ”да виде четнике”. Долазили су, међутим, и страни тв новинари и сниматељи. Они су се, тобоже, интересовали за „услове живота” у логору. Тако је у јулу прошле године дошла једна арапскатв екипа. Интервјуисали су неколико заточеника. Сви су потом претучени јер су, наводно, „говорили истину”. Другом приликом затворенике су тукли стражари док су их Арапи снимали. То је касније био доказ, тамо, за арапски свијет, „како Срби муче и туку заточене муслимане у БиХ“. Тортуре над затвореницима су вршене и након сваке посјете представника Међународног Црвеног крста.
Логораши из логора у селу Челебићу пребачени су 17. децембра у Коњиц гдје је у логор претворена спортска сала ”Мусала”. Тренутно је туоко 100заточенихСрба. Командант логора је Исмет Хебибовић. У односу на Делића, блажи и умјеренији.
Грађани нултог реда
Али, нису само логораши ови несрећни људи, у сали „Мусала”. Логораши су и хиљаду Срба, колико их је од око 7.000 још у Коњицу. Они су грађани нултог реда. Прву помоћ у храни добили су тек у јануару. Готово нико од њих нема никаквих новчаних примања. Званично, Срби способни за борбу, нису мобилисани, али их има у радној обавези. Једино Срби плаћају карту ако путују возом који саобраћа три пута дневно од Јабланице до Пазарића. Они који не подлијежу војној обавези, као, наравно, и они путем размјене ослобођени, могу напустити Коњиц, али су сву своју имовину дужни уступити органима власти на кориштење.
Судски органи Републике Српске и Војске Републике Српске поднијели су кривичне пријаве против свих који су се на било који начин огријешили о људске норме и насрнули на српски народ у циљу да га физички истријебе, и тако, у етничком смислу, очисте читав простор општине Коњиц. Осим поменутих у овом тексту, за своје злочине одговараће и: Хамид (милиционер) и Фадил (превозник) Спиљак из села Шуње, јер су, уз остало, омогућили да се изврши силовање над три жене српске националности у затвору у ОШ у Брадини; Бришо Шкољо, дрвосјеча из села Стојковићи, јер је у Брадини, у августу прошле године, пред кафаном „Мићо”, усташком камом заклао Босиљку Куљанин; Мехмедалија Ризвић, из Брадине, јер је у току ратних операција хапсио, доводио у концентрациони логор, силовао и убијао цивилно становништво српске националности; Џеко Рустан, због малтретирања и силовања; Емин Буџо, из села Осеник, јер је са синовима Ћамилом, Самиром и Амиром запалио цркву у том селу; Реџо Љево, из села Зукићи, јер је заклао четворочлану породицу Ђорђић, али и многи други.
Коњичка општина је одиста право стратиште српског народа, који је тамо живио одвајкада. Оно што су доживјели Срби у Брадини равно је библијском људском страдању, али и библијском запамћењу народа.
ИЗВОР: „СРПСКА ВОЈСКА“ – Лист Војске Републике Српске, године II, број 7, 21. април 1993.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.