Сајрус Венс, Бутрос Гали и Лорд Овен
Јучерашњи састанак са Венсом и Овеном протекао је опет у знаку претње да ће за Србе бити много горе уколико не дође до сагласности која се очекује до петка. Дакле, свега неколико дана нам стоји на располагању. Копредседници сматрају да се у том времену мора постићи споразум о мапама, о прелазној влади и о војном документу. Очигледно је да они настављају стратегију рада на свим фронтовима или, другачије речено, рада у пакету. Овен је, уосталом, директно рекао да жели да се војни договор постигне у Сарајеву, у оквиру мешовитих војних група, а у исто време договор о мапама и прелазној влади овде у Њујорку. На састанку је највише било речи о мапама. Више су они говорили него ми. Ми смо одлучили да слушамо и чујемо да нам они открију шта је могуће на мапама променити па да онда на следећем састанку ми изнесемо свој став, Све у свему, њихови предлози своде се на то да ће се моћи евентуално заменити неке територије када ми истакнемо своје приоритете које би они, наводно, онда заступали. Било је говора о томе да се делови уз Цазинску Крајину према Приједору, који су дубоко ушли у српску територију, евентуално поставе другачије – према Кључу а не према Приједору – да би то могао да буде неки наш захтев који би било могуће испунити. Било је говора и о размени муслиманских делова у Босанској Крајини за делове око Озрена који гравитирају ка Добоју. Истицали су и стратешки значај провинције 6, онај део који обухвата Рудо и Чајниче и припао је нама, и представљали су то као неко испуњење наших стратешких циљева, јер се тако муслиманска терито- рија одваја од Санџака. Међутим, то није испуњење наших жеља него стратешки интерес међународне заједниде која не жели успостављање „зелене трансверзале“.
Рад на мапама захтевао би толико промена да заиста нема наде да до неког договора у скорије време дође (а камоли до петка). Ми ћемо свакако покушати да дамо низ предлога, али од свега тога вероватно неће бити ништа. То нам је јасно, поготово од када смо видели муслиманску мапу, односно нове муслиманске захтеве. Они траже од Хрвата територије око Травника а од нас у Семберији, али оно што је вероватно најапсурдније траже чак и Требиње. Према томе, од договора вероватно нема ништа или готово ништа, мада то за сада не треба показивати већ треба пробати да се учини шта се може и бранити своје интересе.
У току састанка покренута је и друга тема око које је дошло до оштрих варница између Крајишника, с једне, и Венса и Овена, с друге стране. Наиме, Крајишиик је сматрао да треба отворено поставити питање могућности повезивања будућих провинција у једну заједницу регија. Заправо, повезивање државних органа провинција у једно заједничко тело. На то су скочили и Венс и Овен, изнервирани што се потеже нешто за шта су они мислили да је сигурно решено и да то већ имају у џепу – да се не може правити никава заједница парламената српских провинција, односно да о Републици Српској нема ни говора. Кад се мало смирио, Овен је рекао: „Што се тиче сарадње на нивоу провинција она је наравно могућа“, и ту је дао један илустративан циничан пример: „Уколико би спор ски клуб из једног српског подручја (рецимо „Борац” из Бањалуке) требало да иде на турнеју, било би јако лако изводљиво да га финансира неко друго српско подручје“. Енглески јасно и лепо. Могућност сарадње појединих провинција биће маргинална и периферна. Крајишник је почео да инсистира на томе како је то питање демократије, то није нешто што се унапред решава уставом, на шта је плануо Венс – он је провео цео живот у демократској земљи, каже, и није ред да му о демократији говори неко ко се први пут сусреће с њом. Венса сам тада први пут видео заиста љутог, црвеног у лицу, мада је успео веома брзо да се савлада. Очигледно су и Веис и Овен то сматрали правим српским безобразлуком – ми да њима објашњавамо шта је демократија.
Цео тај непријатни састанак протекао је углавном у знаку неке врсге ултиматума: или ћете наћи решење сада (како је Овен рекао), или ће после нас доћи други људи и ствари ће за вас бити много теже. Хтели су нам рећи – ми смо ваша последња шанса.
Послеподне смо ми одржали састанак потпуно свесни чињенице да до договора неће доћи, да је само питање како да се ова њујоршка рунда не сломи на нама, ако је икако могуће. Велико је питање да ли )е то могуће.
Јуче је било договорено да ће се данас наставити разговор о мапама и о документу о прелазној влади. Међутим, Изетбеговић је јуче имао предавање у Карнеги Холу и том приликом изнео, како је он то истакао, своју нову идеју. Он сада инсистира на парцијалном решењу, инсистира на повлачењу и контроли српског тешког наоружања. Тако је могуће да састанак данас буде посвећен војном папиру, а не ономе за шта смо се јуче договорили. Просто је невероватно да ће копредседници прихватити овај предлог јер они непрестано инсистирају на решењу у пакету. Али већ смо се довољно пута уверили да Изетбеговићеви предлози, у чије ауторство с разлогом можемо сумњати, најчешће диктирају ток догађаја. И заиста, синоћ сам у разговору с Ахтисаријем, до кога сам отишао у УН да бих се распитао какве су могућности за размену територија, сазнао да вероватно неће бити пленарног састанка како је било замишљено, да су Венс и Овен управо на састанку са Изетбеговићем и да данас. можемо очекивати разговор о војном папи- ру. Уколико би Изетбеговић постављао услове о апсолутној контроли и повлачењу тешког наоружања, ни од тога опет неће бити ништа. Али данас тако постоји бар нека шанса да кривица не буде на нама. Постоји и шанса да се договоримо за престанак ватре, а ионако постојећи војни документ, по којем се војне снаге по- влаче у одређене провинције (наше у провинције 2, 4 и 6) не може доћи у обзир из простог разлога што није постигнут договор о мапама. Прихватање војног ре- шења за нас би било изузетно значајно јер би онда могло да се одлаже политичко решење. С обзиром на то да су Американци и Руси, а и представници УН, изузет- но заинтересовани за мир, и пошто им је најтеже разговарати са муслиманском страном, можда није искључено да до неког споразума ипак дође.
Посебно је занимљива јучерашња Кристоферова изјава. Рекао је да за све оптужује Европу, да је ово требало решавати пре осамнаест месеци, а да се сада, „без обзира што је агресор у питању“, мора на неки начин уважити фактичко стање. Истина, рекао је и да су Срби пре осамнаест месеци дошли из Србије, није рекао да ли мисли на пограничне паравојне јединице или он стварно мисли да су сви Срби у Босни дошли из Србије, тешко је рећи, али је у сваком случају зна- чајна друга реченица да март 1993. није што и септембар 1992. Да ли Американ- ци почињу да уважавају фактичко стање?
Управо очекујемо позив да видимо да ли ће данас бити одржан пленарни или билатерални састанак. Питање је чак да ли ће икаквог састанка уопште и бити. Идеја о пацификацији Сарајева за нас је врло интересантна. Покушаћу данас да се нађем с Бартоломијуем да видим шта он о томе мисли. Нама би престанак рата у Сарајеву много помогао, већ самим тим што би се скинули са насловних страна. Стално се враћамо на то – како изборити ту неравноправну битку са медијима?
Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске (1993-1995)“, том 1. Бањалука 2008, 130-132 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.