Кратак и мучан састанак у Нацијама у 11 сати. Венс, Овен, Ахтисари, њихови сарадници, и наша делегација у пуном саставу. Венс одмах почиње разговор о мапама. Десиће се оно што сам слутио. Неће се постићи мир. Неће се потписати мировни папир, па да се мапе оставе за касније. Мапе се морају разрешити одмах. Караџић покушава да говори о методологији, да идеју о спориим и неспорним територијама уведе као метод у разговор. Говори о могућој размени спорних територија. Види се да су све речи одавно речене. Све је већ одавно познато. Овен говори о једној јединој могућности а то је да се размене делови који су припојени Цазинској Крајини, Сански Мост и Приједор, за Озрен. Откривамо да нам Овен, заправо, нуди размену српских делова за српске делове, али он инсистира да је на његовој мапи тај део који је припојен Цазинској Крајини обојен зелено па се може мењати за плаво обојени Озрен. Истичу да ништа друго не долази у обзир, чак је питање, кажу, да ли ће Муслимани и на то пристати. Они могу да пристају и не пристају, Очигледно је да је прича о дугорочном раду на мапама прича за малу децу. Успут Венс напомиње да ће се од нас у недељу, то значи сутра, тражити потписивање целог папира, у пакету. То значи прихватање мапа, што је за нас, наравно, немогуће. Ахтисари наглашава да су имали великих проблема да Американци уопште прихвате план. Јуче чујемо како је Изетбеговић изјавио да не прихвата план „у потпуности“, а и Силајџић се у америчком Конгресу отворено успротивио плану. Можда су то само већ познате муслиманске игре.
За време састанка опет покушавамо да све дигнемо на принципијелни ниво, да успоставимо критеријуме, говоримо о историјским чињеницама и импликацијама, о етничкој структури становништва, о приватном власништву над земљом, о будућој политичкој стабилности, о праведној расподели природних богатстава, о комуникацијама. Узалуд. Састанак траје релативно кратко. Они чекају нашу одлуку и нуде мали маневарски простор. Први се дижем, бар сам научио тај дипломатски трик, не треба се показати сувише заинтересован.
Ми послеподне опет дуго разговарамо. Шта би се сад могло урадити? Дилема је опет крајња: да ли потписати оно што не можемо одбранити пред нашом Скупштином и у шта не верујемо, а што би нам могло донети дипдоматску предност, или једноставно одбити и тако повући крупан негативан потез. То би опет подразумевало друге крупне потезе када се вратимо кући, а што је најгоре, то значи и даље рат. А за даљи рат ми немамо средстава. „Али то није битно“, каже Крајишник, „па Срби су увек у рату узимали оружје и муницију другима – док они буду имали, имаћемо и ми“. Звучи херојски, али, бојим се, нереално. Ја опет мислим о оној својој идеји – сазивање свесрпске скупштине са декларацијом о српском националном програму. Када би Србија, и Југославија, отворено стала уз нас, уверен сам, било би другачије.
А јуче опет нови притисци. Долази опет Илија Ђукић и каже да је ручао са руским амбасадором Воронцовим, каже да је Југославији омча стављена око врата, да је последња нафта прошла Дунавом, да прети потпуна изолација. После подне долази Воронцов и тражи да разговара насамо са Караџићем. Прича исту причу. Каже, наши пријатељи, Русија и Грчка, моћи ће да нам помогну само ако будемо максимално кооперативни, ако Муслимани остану једини који одбијају папир. Ми, међутим, те ноћи одлучујемо да ћемо данас копредседницима рећи да мапе не можемо прихватити. Крајишник прави нову мапу на којој је исто тако десет мешовитих провинција, али која нама много више одговара. Не знам, у ствари не верујем, да ће то уопште доћи у обзир. Како ја видим, предвиђено је финале.
Рано ујутру разговарам с Боајеом да чујем шта он мисли јер знам да је о свему добро обавештен. Кажем му да нећемо потписати документ о мапама. Он инсистира на томе да данас на састанку тражимо записник и да изнесемо свој предлог за решење Сарајева као протектората УН. Саветује да инсистирамо на томе да је то миротворни предлог који означава почетак мира у целој БиХ. Треба да тражимо да то уђе у записник јер је Овен онда обавезан да о томе обавести Савет безбедности. Што се мапа тиче, саветује да кажемо како један одређени постотак, рецимо 20% не можемо да гарантујемо с обзиром на осетљивост територије, па се тако дефинитивно разграничење оставља за касније. Можемо то покушати, али не верујем да ће то бити могуће, тим пре што наши сматрају да мапе не треба прихватити и зато што иама у ствари не одговарају ни Уставни принципи, које смо већ потписали, па бисмо се тако ослободили и тог папира. Идемо ли у неизвесно?
Данас на сесији треба да буде расправа о прелазној влади. Ми смо се залагали да се то тело зове „Координационо прелазно тело“ јер постоји велика опасност од прихватања ге прелазне владе која би била на паритетној основи (3+3+3) пошто би она, како је замишљено, потпуно регулисала економију, енергију, саобраћај, укратко, допринела би јачању муслиманске власти. По нашем мишљењу, то тело би морало да буде далеко мање формално, са далеко мање функција, тако да ћемо данас предложити да то буде паритетно тело које ће по договору обављати најнужније функције до следећих избора. У том случају не би нам та прелазна влада била наметнута као облик развлашћења. Велико је питање шта ће од свега бити с обзиром да копредседници најављују данас разговор а сутра потписивање. Уосталом, Овен је већ јуче рекао да је „прелазна влада“ довољно неутралан термин да се са неутралнијим не би могло ићи.
Требало је да се састанак данас одржи у 9, али је одложен за 11. Чујемо да је Венс насамо разговарао са Силајџићем читава три сата. Изетбеговић још није дошао у Њујорк и изгледа да неће ни доћи.
У међувремену стиже факс из Лондона – часопис Дифенс енд форин афеарс стратеџик полиси који издаје лондонски Институт за стратешке студије. Ту је текст „Прикривање геноцида“ са поднасловом „Хрватска је наставила са ликвидацијом Срба док тврди да је етничко чишћење српска творевина“ – „Техника Велике Лажи је жива и здрава“. Хрватска је, каже аутор, искористила медије и вешту манипулацију да би сакрила свој обновљени геноцид над Србима, а у исто време се труди да Срби буду, и то још горе, оптужени за исти злочин. Главни уредник, Грегори Копли, управо извештава са Балкана. Гледаћу да у току преподнева умножим тај текст и да га дам Брајену Кенедију, кога очекујемо у 12 сати. Добро би било ако би амерички конгресмени, бар неки, видели овај текст. Американци нису само на- ивни, него је њихова култура, како ми је то, сећам се, говорио један професор у Чикагу – култура оријентисана према тексту. Можда би овај текст могао нешто мало да промени…
Никола Кољевић „Стварање Републике Српске (1993-1995)“, том 1. Бањалука 2008, 88-90 стр,
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.