Љета се обично памте по топлини, ноћним шетњама, љубави. У сјећању пилота мајора Лазара Вујића за све ове љетне чари мјеста има.
Међутим, љето ’91 и ’92 по много чему урезаће дубљи траг у његовој души. Тог 21. августа 1991 летио је на Газели својим небом од Плеса према Слуњу. Није било сунца, као да је вријеме хтјело нешто да му каже. Да га опомене. Али опомену тада није чуо, или није желио да чује. Вјеровао је. Падала је киша. Облаци су у ниском лету јурили маглу по врлетима и котлинама. Мислио је да се врати. Одједном прасак. – У први мах помислио сам да је гром. Али не, био је то пуцањ. Погледах у инструменте, мотор. Све је у реду. Рат још није био почео. Дошавши у Слуњ и тражећи некакве кључеве које сам затурио у неки од џепова, случајно ми поглед одлута према хеликоптерској скији. Расцвјетала се. Ипак није оно био гром већ метак. Илузија се распрсла, а љетна романса престала. Сватих, рат је ипак почео-
Од тада рат и ратна страдања постаће му свакодневни сапутници. Љетним шетњама мјесто ће уступити одлучна борба за слободу и људске животе.
О Видовдану пробијен је коридор живота. Свакодневно су још увијек трајале беспоштедне борбе. У сриједу, 1. јула 1992, на адресу ваздухопловства стигао је захтјев за хитно пребацивање девет тешких рањеника са пратњом на ВМА у Београд. Кренула су два хеликоптера. У првом су летјели мајор Лазар Вујић са капетаном Дарком Мијатовићем и поручником Љубомиром Трбојевићем. Као сјена, скривајући се иза крошњи дрвећа безбједно прелетјеше коридором. Био је то први лет путем живота. Стигоше на Батајницу. Дочекаше их десетине људи и захтјева за лет у Бањалуку.
– Било је то оно вријеме када смо имали навалу захтјева грађана за летењем, односно вријеме када смо имали више нечега него што смо могли превести – прича мајор Вујић. – Морали смо вратити из Београда деветнаест опорављених рањеника и љекове. Пришао нам је један млад, висок човјек и упитао нас да ли летимо за Бањалуку. Рече да је из Челинца, ради у ”Свили”, и да мора ићи са нама. Била је ту и једна жена са дјететом. Одговорио сам му да још није безбједно и да нема мјеста у хеликоптеру. Више га нисам видио. Кренули смо назад. Негдје изнад Инђије Дарко ми рече да сам стварно мекан човјек. Тада нисам знао зашто ми то каже, а нисам га ни питао.-
– Наставили смо лет. Били смо изнад Слатине. Биће све у реду, помислио сам. И баш тада зачуо се пуцањ. Осјетио сам бол у нози. Као да ме је неко ударио металном шипком. Улетјели смо у баражну ватру. Пуцало је са свих страна. Дарко је повео хеликоптер ниско изнад крошњи. Размишљао сам да ли да гледам у ногу или не? Поручнику Трбојевићу сам рекао да сам рањен. Руком ми је притиснуо бутину , јер је крв већ пробијала кроз хлаче. Подвезао ми је ногу. Иза себе у путничкој кабини, и поред буке мотора, осјетио сам кошмар и панику. Питао сам да ли је још неко рањен. Трбојевић ми рече, има рањених, а има и мртвих. Један од рањеника је погођен у исто мјесто као и раније. Бодрио сам самог себе. Осјећао сам вртоглавицу – сјећа се тих тренутака мајор Вујић.
Тада није мислио на себе. Било му је важно да спаси људске животе. Морао је довести хеликоптер до циља. И мирно без панике заједно са својим колегама дошао је до циља. Јер, како сам рече, паника у нашем позиву је забрањена. Паника значи трагичан крај лета.
-Хтјели су прво мене да збрину. Не, рекао сам. Прво све рањене из путничке кабине. Чуо сам јауке. Сваки ме погађао у дубину душе. Када су ме износили окренуо сам се и видио, иза свог сједишта, човјека како нијемо сједи. Мислио сам спава. Али одмах стварност ме погоди као муња. С друге стране метак му је разнио главу и просуо мозак. Однијели су ме на ВМЦ. –
Људска солидарност и брига за сваког појединца врлина је која не краси сваку војску.
-Невјероватно колика ми је пажња указана у тих десет болничких дана. Одмах су ме посјетили генерал Нинковић и пуковник Новак. Био је и Мартић. Затим пуно мојих колега, људи које нисам ни познавао. Био сам ганут бригом. Јер био сам тада нов у овој средини. Посјетио ме је и један рањеник кога сам превезао. Рекао ми је да је сједио крај младића који је погинуо. Сјетио сам се ријечи капетана Дарка Трбојевића изнад Инђије да сам мекан човјек. Тек тада, након четири до пет дана, сам сазнао да је високи, млади човјек из Челинца летио са нама и нажалост трагично изгубио живот – са захвалношћу и болом прича овај млади пилот и закључује – не сматрам ово било каквим подвигом. То је само дио мога, нашег посла. Наш позив у себи носи опасност и ми смо на то спремни. Драго ми је да смо га професионално одрадили. Мислим да би и моје колеге исто урадиле. Наш позив је такав, а и борцима на првој линији је исто тако.
Професионалност или подвиг? Рећи ћемо и једно и друго.
Пише: З. Савић, за „НОВА КРИЛА“, чланак настао 1993. године.
ПРИРЕДИЛА: РЕДАКЦИЈА
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.