ТЕОЛОГИЈА БОСАНСКИХ КРСТЈАНА

Сагласне тврдње католичких полемичара да босански крстјани верују у два од вечности супротстављена божанства, „већег и мањег бога“, „истинитог бога“ и „безпочетног ђавола“, „врховно добро“ и „врховно зло“ или „бога .светлости“ и „бога мрака“, не потврђује изворна грађа настала у крилу цркве босанске.  У рукописном наслеђу цркве босанске бог није само „отац небесни“ или „отац невидими“, већ и „једини бог“, „свемогући бог“, или „вишњи господ бог“, што се и суштински и терминолошки разликује од учења средњовековних дуалиста који су оспоравали постојање „једног бога“, а поготово једног „свемогућег бога“.

Правоверно схватање бога следе и повеље босанских владара и обласних господара, које бога називају „господом богом“, „свемогућим богом“, „богом сведржитељем“, „господом богом сведржитељем“, „царем небеским“, „царем небеским и земаљским“, „живим богом“, „богом оцем сведржитељем“ и „големим господом богом“.  Да се учење босанских крстјана о богу није разликовало од учења правоверних цркава, индиректно потврђују и неке повеље босанске провенијенције. Тако се, примера ради, херцег Стефан у повељи издатој приликом помирења са женом и сином куне, прихватајући арбитражу деда цркве босанске и његових стројника, „у господа бога сведржитеља, оца, сина и св. Духа“.  У „господа бога сведржитеља“ куну се у једној повељи и синови Радослава Павловића, војвода Петар и кнез Никола, пошто су се претходно, ,,по обичају“, посаветовали са „господом стројницима цркве босанске“, „господином гостом Радосавом Брадијевић и господином стрицом Радосавом унуком.“

Неподударно је са оптужбама католичких полемичара и учење цркве босанске о св. Тројици, које се манифестује, с једне стране, у схватању бога као тројства „оца и сина и светог духа“, како то потврћују Обредник крстјана Радосава и записи Станка Кромиријанина и крстјана Хвала, а са друге, изричито спомињање „пречисте Тројице“ на стећку госта Милутина, или „свете Тројице нераздељиве“ у тестаменту госта Радина, што се у оба случаја битно разликује од схватања „тројице“ код богомила и катара“.

Истоветно је са учењем цркве босанске и схватање св. Тројице у повељама босанских владара и обласних господара, чије су почетне инвокације, „у име оца и сина и светог духа“, последњих деценија XIV века делимично проширене, са изричитим спомињањем „пресвете Тројице“, „пречисте Тројице“ или „преславне Тројице“.

Правоверно схватање св. Тројице на стећку госта Милутина и у тестаменту госта Радина чини излишним сваки покушај да се учење босанских крстјана о „свемогућем богу“ и „светој и нераздељивој Тројици“ усагласи са учењем средњовековних дуалиста који су учењем о „безпочетном ћаволу“ исте моћи са „свевишњим богом“ и сабелијанским схватањем св. Тројице оспоравали и „свемогућност“ свевишњем богу и „нераздељивост“ св. Тројици.

У потпуном је раскораку са оптужбама католичких полемичара и христологија босанских крстјана. Полемишући са јеретицима ordinis Sclavoniae, Аноним из Ломбардије им почетком XIII века приписује да „верују“ да је „син божији, Исус Христос, анђео који се појавио у телу“, да „Христос није имао људско тело“, да „није јео и пио“, да ,,није распет нити сахрањен“ и  да ништа што је по људској природи чинио „није било стварно него привидно“.

И Монета Кремонски пише да јеретици из Склавоније уче да је „онај анђео који је у женском лику назван Маријом, у себе примио другог анђела који се зове Исус, па се тако лажно сматра и зове његовом мајком“.

Сличне се оптужбе против босанских крстјана појављују и у расправама католичких полемичара XIV и XV века. Попис заблуда их оптужује да „негирају човечанску природу Христа и говоре да је он имао фантастично и зрачно тело“ и да „није трпио, ни умро, ни васкрснуо, нити се са правим телом попео на небо“, писац Расправе, да „Христос није син божији и једнак оцу“, да „бог Старог Завета није отац Христов“, да „Христос није син блажене Деве Марије“, да „Христос телесно није јео ни пио“, да се „Христос није отелотворио“, да „Христос није телесно трпео“, да „Христос телесно није умро“ и да „Христос није устао из мртвих“.  Исте, али друкчије стилизоване оптужбе понавља и кардинал Торквемада, оптужујући „босанске манихеје“ да „негирају да је Христос рођен од жене“, да „не прихватају Христову генеологију или родослов“, да „Син божији није узео право тело него привидно“ и да „Христос није стварно трпео, нити умро, нити сишао до пакла, нити се узнео на небо, него да је све што је радио било привидно“.

Већину ових оптужби оспорава домаћа изворна грађа настала у крилу цркве босанске. Христос је у ретким записима босанских крстјана „син божији“ и друго лице „свете“ и „нераздељиве Тројице“. Крстјан Радосав га изричито назива „господом нашим Исусом Христом“, код катара он није бог већ анђео, писар на стећку госта Мишљена, „господом нашим Исусом Христом јединим“, један од писара Чајничког четвороеванђеља, „Исусом Христом, сином божијим, великим богом“, а писар Млетачког зборника, „господом богом Исусом“.  И за глосатора Срећковићевог четвороеванђеља Христос је „син божији“ који има све атрибуте небесног оца. Он има анђелима недоступну моћ да људе чисти од греха, а као „син божији“ својим је ученицима пре узнесења на небо показао славу коју ће имати код оца небесног, коју су од старозаветних светитеља видели само „Мојсије и Илија“.

Рукописна четвороеванђеља цркве босанске оспоравају и тврдњу кардинала Торквемаде да су босански „манихеји“ одбацивали „Христову генеологију или родослов“, а један запис у Млетачком зборнику, и оптужбе католичких полемичара да субосански крстјани новозаветном богу супротстављали бога Старог Завета.

Да је Христос као „бог“ рођен од Деве Марије, потврђује изричито крстјан Хвал који је зове „светом Богородицом“, а празновање Христових празника, као Благовести, Христовог рождества или Божића, Христовог васкрсења и Христовог вазнесења, што је делимично и ликовно приказано у рукописном наслеђу цркве босанске, уверљиво говори да се христологија босанских крстјана и терминолошки и суштински разликовала од докетистичке христологије средњовековних дуалиста.

Оптужбе католичких полемичара о докетизму као фундаменталном учењу босанских крстјана делимично оспорава и домаћа и латинска изворна грађа. Глосатор Срећковићевог четвороеванђеља у глоси бр. 3 говори о Христовом преображењу, а у глоси бр. 8 Христа симболички упоређује са „угојеним телетом“ које је у источној цркви представљало Христа као жртвену животињу одређену да својом крвљу спасе род људски.  Интересантно је и сведочанство Јакова из Марке, инквизитора и једно време викара босанске фрањевачке викарије, који је записао да босански јеретици одбацивају поштовање крста, јер је крст послужио као „вешала за Спаситеља“.

Оптужбе католичких полемичара оспоравају и повеље босанске провенијенције. Бан Нинослав зове Христа „господом богом“, Стјепан II Котроманић, „сином божијим“ и „богом“ који је „пролио своју крв“ за спасење људског рода, бан Твртко, „сином божијим“ и „владиком Христом“, спомињући његово „рождество“, „уплокованије“ и „распетије“, а Твртко II, Стефан Томаш и Стефан Томашевић, „господом Исусом Христом“, „Христом богом“, „јединим господом Исусом Христом“ или „господом владиком Христом“. И у повељама обласних господара, на чијим су дворовима велики утицај имали крстјани, Христос је „син јединородни“ или „син божији“ који је на распећу понео „трнов венац“, или „једини син божији“ који је претрпео „велике муке“.

Заједничко је домаћој изворној грађи да је Исус, супротно учењу средњовековних дуалиста, као друго лице „свете“ и „нераздељиве Тројице“, „бог“ и „син јединородни“ који је из човекољубља „сишао с неба на земљу“ и својим „уплекованијем“ и проливањем „божије крви“ „обожио“ палу „људску природу“ и тако је „узнео на небо“, чиме је „све од небитија“ поново враћено „убитије“.

Оптужбе католичких полемичара да је Дева Марија „анђео који се појавио у људском телу“, да је као „анђео у женском лику узела у себе другог анђела који је назван Исусом и да се лажно сматра и зове његовом мајком“, да је „Блажена Марија била анђео, а не људско биће“, да „Дева Марија није била жена већ анђео“ и да „Блажена Марија није била жена нити женски створ, већ анђео“ не потврђује домаћа изворна грађа.  Крстјан Хвал је зове „светом Богородицом“, гост Радин, „светом Девом Маријом“, а повеље босанских владара и обласних господара, „Девом Маријом“, „пресветом Богородицом“, „пречистом матером божијом“, „светом Маријом“, „матером божијом“, „светом Девом Маријом“, „пречистом матером божијом“, „пречистом богоматером“ или „пречистом Богородицом, мајком Христовом“.  Босански су крстјани славили њене празнике, Свето Благовештеније и Дан свете Марије, а своја рукописна еванђеља илустровали њеним ликовима на начин који оспорава све оптужбе католичких полемичара.

Извор: Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд 1987.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/teologija-bosanskih-krstjana-/o128