Свети оче[1], мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдjе живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдjе сам.
Јављам вам се из луде куће, гдjе су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, jер jе све нормално било кућа jе и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свиjет промиjенила, лудило се наставило у моjоj глави, у коjоj jе општи хаос. Ја jесам у лудници, али нисам луда. Чак ми jе на овом свиjету, гдjе сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сjећања издала, тако да не знам ко сам, ни чиjа сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када jе било враћање православаца вjери отаца. Када су несjедињени превођени на католичанство у коjем вjечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тиjелу Српкиње, или обрнуто, ни чиjе име носим, своjе или помазано.
Име jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, представљам се као Добрила Мартиновић, као учитељица коjа jе радила у Народноj пучкоj школи, у коjу су католичка дjеца и дjеца православне вjероисповjести ишла. А Народна пучка школа се налазила у Шарговцу, надомак Бање Луке, коjа jе, тада када jе успостављена Независна Држава Хрватска, требала бити главни град те државе и звати се Антиград. Неки ће вас увjеравати да jе то Антин Град, али то ниjе истина. Ја вам то из своjе главе, из припитомљене луднице, тврдим.
Историjа jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, у то вриjеме, у тоj новоствореноj држави, нико у њоj ниjе могао да живи осим Хрвата. Ко ниjе хтио да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад ниjе било грехота убити ни мало диjете од седам година, ако jе сметало усташком напретку. А православна дjеца, таj влашки накот, сметала су. Како jе greace ides, nula fi des, како jе грчка вjера, никаква вjера, требало jе таj гркокатолички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдjе сам jа, по несрећи, учитељица, била. А ваша црква jе, у циљу стварања Civitas Dei, гвоздену метлу одобрила, и чак апеловала, уздаjући се у вашу милост, да онима коjи у том патриотском раду понекад прекораче уске границе вjерског морала и етике, да им опросштаj да.
Опроштаj jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, седмог фебруара по грегориjанском календару 1942. године упала jе у школу Усташка сатниjа Друге тjелесне боjне Анта Павелића, коjу су предводили натпоручник Јосип Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдjе ви треба католичког лаика Ивана Мерца, коjи jе љубио Цркву и Христова Намjесника, коjи се борио за Апостолску Столицу, и као орао хрватскоj омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно прогласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, таj неки жупник из самостана Петрићевац jе фра- Мирослав Филиповић, мада други мисле да jе фра-Томислав Филиповић, а трећи фра-Вjекослав Филиповић. Но, сва та мишљења су недjелотворна, пошто jе риjеч о jедноj истоj Сaтони. Сaтони коjоj jе Бог име напустио.
Сaтона jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, фра-Сaтона jе мене натjерала да узмем Књигу Разредницу, те да одвоjим дjецу православну од католичке дjеце, да раздвоjим дjецу коjу сам вољела више него ове очи на коjе гледам. Када сам их раздвоjила, jа не знам шта jе са дjецом било. Кажу да су црнокошуљаши, jа то нисам видjела, натjерали католичку дjецу да присуствуjу, у циљу стицања потпуног усташког васпитања, као каквоj лекциjи, тоj тужноj представи, да посматраjу како курвини синови убиjаjу њихове вршњаке, али jа не знам како су их убиjали, да ли су себе или њих побили. И не знам гдjе, да ли у учионици, у ходнику, на степеницама, у школском дворишту, или на страницама читанке.
Сjећем се само њихових благословених очиjу, погледа коjи jе вапио да им помогнем, док су крвници из руку у руке топузице премиjештали, а jа им помоћи нисам могла.
То jе наjстрашниjа слика коjу сам у свом памћењу из вашег свиjета пониjела, jер jа одавно нисам од овога свиjета. Шта jе даље било, то у причу не може да стане. Оно што jе изванразумско, то не може да се исприча.
Прича jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, био jе расипан мjесец, мjесец фебруар, па jе велики сниjег био читав свиjет покрио. Био га jе до поjаса завиjао, тад кад су црнокошуљаши у школу упали. Нико од њих, у лицу, ниjедну постоjану боjу ниjе имао. Да умиjем да цртам карикатуре, jа бих њих као бубашвабе нацртала, али не умиjем. Не умиjем ни да их опишем, описивање их не би обухватило. Чак ни риjечи као што су нељуди, фукара, базд и штрока, не досежу њихов смисао. То jе тужно.
Свети оче, риjечи су лажа, а Бог jе истина.
Били су до зуба наоружани, и сви су, изузев оних коjи су их водили, то сам по говору закључила, из Херцеговине били. Послиjе су неки причали да нико од њих ватрено оружjе ниjе употриjебио, да се дjеца не би препала. Не знам због чега су послиjе многи приповиjедали да су дjецу коjа су тек прогледала убиjали ножем коjи се звао бод, усташки бод, тољагама, сjекирама, вилама, баjонетима, а наjвише металном куглом на дрвеноj дасци званоj србомлат. И причали су да су их убиjали искључиво тупим предметима, да се не чуjе. Ја то не могу посвjедочити. Ја се само сjећам њихових очиjу коjе су милост искале. Те очи никада нећу заборавити. Очи у коjима jе био страх, вапаj, ужас, умирање! И jош се jедног детаља сjећам. Сjећам се да jе jедан од кољача, док jе у руци србомлат држао, да му jе крв руменила подсjечене нокте, и да jе други кољач одскочио корак уназад да га не би упрскао распрсли дjечjи мозак из разбиjене главе, и да jе сниjег њихове крикове упиjао.
Осталог се не сjећам.
Само њихових очиjу коjе су ме и у сновима прогониле, па ми се чинило да са ума силазим. Ниjедан злочин не може бити тако грозан као онаj коjи га чини.
Злочин jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, ниjе истина то што jе у свом опширном извjештаjу италиjански конзул jавио да jе 7. фебруара 1942. године у Народноj пучкоj школи побиjене 56 православне дjеце, ни то што су педантни Ниjемци забиљежили, да jе побиjено 53 дjеце. Разумите ме, у стању у коjем се налазим, не могу са жртвама да лицитирам. Ниjемци би били у праву да jе Курузовић Драгица таj дан у шко- лу дошла, али ниjе. Она jе таj дан отишла код тетке у Борик, па ниjе заклана. Сведочим вам са оно- га свиjета, пошто ме ниjедан овоземаљски обзир не обавезуjе да не говорим истину.
Математика jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, кад сам доживjела ту част да полудим, све jе готово било. Али нисам jа полудjела што нисам могла да носим слике коjе су се у моjоj сузи непрестано огледале, што сам видjела сцене коjе са човjека перу све што jе пролазно и са великом енергиjом сугеришу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме jе послиjе масакра људски накот натjерао да у Главни име- ник, коjи се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дjетета напишем да jе оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године. Ја то себи нисам смjела дозволити, да ме тако понизе, да своjом руком у Главни именик упишем да су дjеца природном смрћу умрла! За таj дио jа признаjем своjе гриjехове.
У име Исуса Христа и Дjевице молим за опроштаj.
Нека ми Свевишњи суди.
Од тада сам неутjешена. Од тада не могу да се смирим, и никада се нећу смирити, ни спасити. Та несмотреност jе моjа казна. Она се изродила у сjетилност коjа ме на парчиће растурила, тако да сам се скроз удаљила од своjе савршености. О томе како сам полудjела, знам мало. Вjероватно, оно што jе претходило ниjе се могло заборавити. Дан и ноћ сам се растурала од живаца. Нерви су ми били напети, тако да су дамарали ужасом. Осjећала сам се свакако, чак и као пашче. Да бих себе утjешила, сањала сам да сам ништа, али ни то ниjе помогло. Знам тренутак када ми се тиjело сплело у нервни систем, када се заглавило у хиљаду збрканих вена, када сам почела да се одупирем дисању, када сам помислила да све ово jош jедном не бих могла преживjети, а нисам ни ово, тачно знам како сам се осjећала тада када су ме прогласили оностраном, а онда у очаj зазидали.
Ја сам сада од онога свиjета, у свом коначном свиjету.
Човjек све може да преживи осим смрти.
Смрт jе лажа, а Бог jе истина.
Свети оче, пошто ви као ходочасник путуjете широм свиjета, пошто се као путуjући папа бавите трговином индулгенциjа и откупом дионица, и опростом гриjехова, само неко ко jе видио и jедну и другу страну, ко живи и оностраним и овостраним животом, има право да вам каже: Маните се путовања, маните се љубљења писте и подизања дjеце са уштирканим кошуљицама и чип- кастим сукњицама изнад себе и глађења њихове косе, маните се благосиљања пастве подизањем руке, загледаjте се у вjечност.
Доста ми jе смисла, доста ми jе лажног морала, доста ми jе суза над погребом ошштим.
Из покоља се никада никаква правда ниjе родила, па неће ни из овог.
Некад нисам знала, али сада знам, да не постоjи ни исток ни запад, већ да постоjи само Ва- тикан.
Кад сам сазнала да као путуjући свjедок jеванђеља долазите на мjесто гдjе jе злочин посиjан, да ће личност вашег угледа доћи на мjесто гдjе jе дан уочи покоља одржан састанак, на коjем су учествовали бивши велики жупник Виктор Гутић, бањалучки жупник др Никола Билогривић, предсjедник суда Стиловић и више свећеника, надала сам се да ћете у име Римске куриjе посjетити и Народну пучку школу у Шарговцу. Да ћете доћи на мjесто гдjе jе злочин учињен под заштитним погледом Свете столице. Да ћете доћи у данашњи Српски Милановац, на мjесто лешева и дима, гдjе jе невина Христова крв липтала, гдjе jе гашено угљевље, да се поклоните трону гдjе jе jедна пучка школа заклана. Да ћете доћи да чуjете гласове поклане дjеце коjа школом лутаjу, да чуjете њихову мртву граjу, њихове мртве радости, њихове мртве пjесмице коjе су пjевали и рецитовали. Била сам спремила картон, не картон, него обичан новински папир на коjем су била испи- сана имена поклане дjеце, али ми нису дали да га поставим, да га било гдjе обjесим. Нигдjе, ни на огласну таблу, ни на улазна врата, нити да га окачим о било коjе дрво у школском дворишту.
Чак ни на школску ограду.
Само ме не питаjте ко ниjе дао. Замислите, ниjе дало Министарство просвjете Републике Српске. Мjесна заjедница jе била за то, и грађани, и Управа школе, и школски одбор, а Министарство просвjете ниjе.
Кажу, ниjе вриjеме, за то. Ми треба да градимо мостове, а похабани папир са именима поклане дjеце опет ће узнемиравати духове. Кад треба српска истина да изађе на видjело, онда ниjе вриjеме! Е jесте, вриjеме! Оно, вриjеме, што буде више пролазило, прича о покланоj дjеци све ће чешће свиjетом лутати и све више људску савjест пећи.
Јер, има прича коjе никада не могу да остаре. Оне се крећу а да се са мjеста не помакну. Такве приче могу себе да надживе, могу од убоjа да бране, од гуjавица, жаовица и злих сила, и могу да траjу бесконачно.
Не могу се ни спалити, ни уништити ни затурити.
Не могу се закопати, и тако избрисати.
Не могу се поклана дjеца учинити безименим, не могу се тек тако у празнину истрести.
Свети оче, новински папир ниjе лажа! Њега никакав сниjег не може замести, никакав вjетар подерати, никаква киша сапрати, никакво сунце спржити, никаква ватра спалити, никакав коров прекрити, ма колико неjачак и порозан био. Ма колико блиjедио, пропадао и трулио, испод њега ће све разговjетниjе, као када се кокице кокаjу, васкрсавати имена посмрчади.
Радоjка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан, Остоjа, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоjа, Славко, Душан, Зорка, Гоjко, Здравко, Милан, Остоjа, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Мариjа, Нада, Живко, Милан и Миливоjе.
Мора правда у неком вишем облику да постоjи.
Мора да постоjи неки судиjа коjи не гриjеши.
Лаку ноћ, Оче!
Превео Душан Б. Раковић
[1] Реч jе о папи Јовану Павлу II, коjи jе 22. jуна 2003. године, дошао у Бањалуку да у самостану на Петри ћевцу прогласи Ивана Мерца, католичког лаика, блаженим у његовом родном граду. Да Ивана Мерца, коjи jе jош давне 1928. године умро, а коjи се држао девизе Aut Kathotirus aut nihil, Или католик или ништа, прогласи за свеца на месту, гдjе jе, тада када jе створена усташка творевенина Независна Држава Хрватска, у току Другог светског рата, 5. фебруара 1942. године одржан састанак, коjим jе руководио фратар самостана Вjекослав Филиповић. На том састанку донесена jе одлука да се сутрадан, 7. фебруара, изврши покољ српског живља на подручjу приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што jе и учињено, када jе за jедан дан, под вођством фратра Филиповића побиjено, поклано, измасакрирано 2298 људи, жена и деце српске националности.
ПЈЕСМА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ[2] | На врх документа
До моjих дупљи нисте дошли.
До свиjетле мисли у бићима нашим, нисте могли бодежима и црнилом.
Зауставили смо се у дну васионе, у бескраjноj смислености свиjу ствари.
И чекамо – у разредима.
Славица Малић
[2] Професорица српског jезика и књижевности у бањалучкоj Гимназиjи написа ову песму инспирисана „Причом коjа лута свиетом“.
РЕЦЕНЗИЈА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ | На врх документа
ПРИЧА КОЈА СА ЦИЉЕМ ЛУТА
Информатички гуру, фамозни господин Бил Геjтс, познато jе, у сектору за иновациjе у, Microsoftу упошљава креативце, изриком, до двадесет и „кусур“ година. Чим премаше ту старосну границу, исти биваjу распоређени по осталим секторима, а на њихово се мjесто доводи „свjежа крв“. Са ког разлога? Зато што, мисли Геjтс, само тако млади људи могу да изњедре довољно креативну и довољно нову идеjу. Уколико прихватимо ону максиму да правила заправо и постоjе да би се могла оповргнути, онда се jа усуђуjем да Геjтсовоj претпоставци у контрапосту претпоставим поjаву господина Тихомира Леваjца.
Од романа „Јопе суданиjа“, преко сjаjног „Одсjаjа духа“ и кратког романа „Осмех“, Тихомир Леваjац не престаjе да нас изненађуjе ванредно оригиналним, посве аутохтоним иновативним захватима. У том смислу, неће никако наша очекивања „изневjерити“ нити књига (у рукопису) „Прича коjа лута свиетом“. Још jедном Леваjац испољава бриљантну, виспрену и прогресивну идеjу. Још jедном jе измамио моj читалачки (унутарњи) осмиjех и jош jедном ме изненадио, премда га сасвим добрано познаjем као аутора. Ризикуjући да ћу овим, можда, и прећи границу присто jности, ипак ћу рећи ово: ниjе уобичаjено да аутор у седамдесет и трећоj години живота показуjе такву инвентивност и такву иновативност, и то из књиге у књигу, константно! Погле даjмо, дакле, шта jе Леваjац учинио овога пута.
Написао jе књигу коjу чини jедна jедина прича!
Кратка!
Четири, коjих, или пет страница!
Но, каква прича?!
Написана у епистоларном облику, она почиње оваквом сугестивном и ултимативном рече-ницом:
„Свети оче, мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда.“
Горан Петровић своj бриљантни роман „Ситничарница код срећне руке“ започиње овако:
„Била jе то реченица на српском. Као и друга, уосталом…Штампана ћириличним писменима.“ Ово jе, пак, реченица на хрватском („Као и друга, уосталом“!), писана латиничним писменима. Ту причу-писмо из луднице, из санаториjума, пише бивша учитељица „Народне пучке школе“ у Шар- говцу, католкиња, а упућуjе jе папи Јовану Павлу II коjи jе jуна 2003. године дошао у Бању Луку да блаженим прогласи лаика, Ивана Мерца, на Петрићевцу, на мjесту на коjем jе 6. фебруара 1942. године фратар петрићевачког самостана, фра Вjекослав Филиповић, са своjом сабраћом и своjим сарадницима у злодjелу донио одлуку да се изврши покољ српског живља у околним селима Дркулић, Мотике и Шарговац. Том jе приликом, у крвавом пиру, поклано, побиjено и измасакри-рано 2298 српских страдалника, међу коjима и невина дjечица, ученици школе у Шарговцу.
Већ самом оваквом „поставком“ Леваjац ствари „изврће на поставу“, што ме неодољиво подсjећа на Пекићев роман „Беснило“ у коjем др John Hamilton, дошавши на аеродром-карантин, ствари поставља овако: „Бесни смо ми. Они су само болесни.“ И уистину, овдjе сусрећемо потпуно исту ситуациjу: луда, умоболна жена „здравима“ упућуjе писмо коjе доводи у питање постоjећи поредак ствари и постоjећу подjелу улога. Ко jе ту луд? Шта jе нездраво? А шта jе здраво? Да ли су здрави они изван луднице или она коjа jе тамо затворена? Ко jе релативизовао jедини могући си- стем вриjедности?
Памти несрећна жена сваки детаљ и свако име, сваки датум и сваку броjку и сваки стравични детаљ тог бестиjалног злочина, али сами кулминативни врх, сама ужарена жижа њеног худог удеса находи се у овом, терминалном и потресном фрагменту „писма“:
„Свети оче, кад сам доживила ту част да полудим, све jе готово било. Али нисам jа полудила што нисам могла да носим слике коjе су се у моjоj сузи непрестано огледале, што сам видjела сцене коjе са човjека перу све пролазно и са великом енергиjом сугерираjу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме jе послие масакра људски накот натjерао да у Главни именик, коjи се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дjетета напишем да jе оно умрло природном смрћу 7. вељаче 1942. године.“ „Кад сам доживила ту част да полудим…“ У тако „нормалном“, у тако „здравомислећем“ свиjету част jе, дакле, госпођи била да полуди. С правом. Ова прича управо и отвара питање части и друга, многа, шкакљива питања.
Многи се, сасвим сигурно, међу вама, већ упитао како jе могуће начинити књигу од пет или нешто више страница. Е, ту се враћамо на полазишну тачку овог промишљања, на Леваjчеву иновативност. Он jе, наиме, причу дао превести на десетак свjетских jезика и тиме без остатка, неупитно, постигао задатак коjи jе већ унаприjед био задат њеним насловом. Ова прича на таj начин дословно лута свиjетом. Ова прича, испричана на уста полудjеле шарговачке учитељице – надаље уистину бива испричана „за свагда“; са закашњењем – да, али „за свагда“. Чак и када склопите корице те будуће књиге, и тако затворена, Леваjчева ће прича унутар књиге путовати из jезика у jезик.
Зашто? Јер нема смираjа за њу. То jе jедна од оних прича коjе се мораjу обзнанити свиjету, jедна од оних прича коjе мораjу бити испричане! Тин би рекао:
О Боже, жеже твоjа риjеч и тиjесно jоj jе у грлу, и жељна jе да завапи.
Та бесjеда jе ломача и дужан сам jе викнути…
И премда никако нисам склон довођењу у везу сакралног и профаног, мада страх Божjи и нелагоду осjећам када се усудим да начиним неку паралелу између тога двога, мораћу рећи како ме опсjедаjу двиjе библиjске асоциjациjе када промишљам о овом Леваjчевом рукопису. Навешћу их, усуђуjем се, сада, без намjере да ишта експлицирам или да повлачим икакве паралеле и било шта са било чиме доводим у везу: Прва асоциjациjа jе Старозавjетна. У Првоj књизи Моjсиjевоj, Господ након братоубиства пита Каjина: „Гдjе ти jе брат Авељ?“, а оваj му осорно одвраћа: „Не знам; зар сам jа чувар брата своjега?“ Тада му Господ говори: „Шта учини! Глас крви брата твоjега виче са земље к мени.“
Друга jе Новозавjетна, и навешћу jе у циjелости: „А кад дође Педесетница, сви су били на истом мjесту. И одjедном наста хука са неба као кад дува силан вjетар, те испуни сву кућу у коjоj су сjедjели. И показаше им се jезици коjи се раздиjелише, као да су од ватре, па се на сваког од њих постави по jедан. Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим jезицима – како им jе Дух давао да говоре.“ (Дjела апостолска,2,1-4)
Мирко Вуковић
СЛИКЕ КОЈЕ ЛУТАЈУ СВИЕТОМ |На врх документа
Текст преузет са адресе: http://jadovno.com/tihomir-levajac-prica-koja-luta-svietom/#.Vq-MeNLhAdU
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.