ТРЕЋА НЕВЕСИЊСКА ПУШКА

Антифашистичко расположење и револт српског народа у горњој Херцеговини претворили су се, 3. јуна 1941, у оружани сукоб Невесињаца са „заштитним ловцима“ натпоручника Фрање Судара. Наиме, после покоља 27 потпуно недужних сељака у селу Удрежњу 2. јуна 1941, који су организовали западнохерцеговачки фрањевци као одмазду за разбијање њихове клерофашистичке процесије 15. авгута 1939. године, „заштитни ловци“ натпоручника Судара, подстакнути од организатора те неуспеле процесије, одлучили су да 3. јуна у селу Доњем Дрежњу на источном рубу Невесињског поља, приреде репризу Удрежња, јер су знали да је Дрежањска соколска чета, поред Удрежањске, одиграла главну улогу у разбијању поменуте процесије. Знали су, такође, да је породица Ивковића, која живи у Дрежњу, релативно бројна и врло угледна и утицајна у источном делу Невесињског среза, па и знатно шире. Није искључена претпоставка да су знали да су Дрежњани учествовали у гушењу петоколонашке побуне у Мостару средином априла 1941. године и да је Никола Ивковић из Доњег Дрежња био командир Добровољачке чете која је, са Планинским батаљоном мајора Тадића, истерала усташке побуњенике из северног дела Мостара. По угледу на највише усташке функционере који нису крили своје геноцидне намере према Србима већ их, напротив, јавно истицали, ни Сударови „заштитни ловци“ нису крили своју намеру да 3. јуна „уредују“ у Доњем Дрежњу, већ су по невесињским кафанама и биртијама јавно истицали ту намеру. Иако су се све те кафане и биртије налазиле у рукама повереника усташке власти, у њима су се нашли „издајници“ који су о тој намери обавестили Дрежњане. Владо Ивковић, непосредни учесник збивања о којима је реч, у својој књизи „Невесиње 1941 “ пише да су „неки муслимани из Невесиња“ јавили да ће усташе 3. јуна доћи у Дрежањ и да стога, становништво треба да се склони у шуму; ово обавештење стигло је у Доњи Дрежањ 2. јуна после подне преко Драга Унковића. Обавештење је изазвало страх и панику, јер се знало да усташе не долазе у Дрежањ са букетима цвећа већ са ножевима и маљевима. Знало се, такође, да иза подивљалог усташког режима стоје најмоћније армије које је запамтила људска историја и да је усташка Хрватска њихово мезимче. Стога су се уплашени људи питали шта у том безнађу ваља чинити: ако остану у селу усташки злочинци ће их поклати исто као Удрежњане, а уколико пруже оружани отпор кољачима, село ће бити сравњено са земљом.

На то судбоносно питање тражен је одговор најпре у разговорима група људи по засеоцима, да би се потом група најугледнијих људи из свих заселака окупила у Материном долу код колибе Илије Ивковића да чује мишљење Обрена Ивковића, наредника-водника бивше Југословенске војске, дакле војника од струке. Обрен је завршио двогодишњу подофицирску школу у Загребу (1928-1930), где је стекао солидно знање за трупног старешину. Захваљујући томе, по завршетку те школе постављен је за командира вода и четног наредника у Подофицирској школи у Сарајеву, где је систематски учвршћивао и проширивао знање стечено у загребачкој подофицирској школи, а убрзо је почео да припрема испите за официрски чин. Уочи Априлског рата премештен је у Требиње и постављен за командира митраљеског вода 29. пешадијског пука у чину наредника-водника. За успешно обављање поверених дужности одликован је медаљом за ревносну службу и успешно извођење војне обуке. На тој дужности затекао га је Априлски рат. Међутим, приликом упућивања 29. пука на албански фронт, његов вод је привремено ушао у састав Требињског одреда мајора Рудолфа Приморца, који је формиран ради угушења петоколонашке побуне у Чапљини и деблокирања железничке пруге која преко Чапљине води за Дубровник, Зеленику, Требиње и Никшић. Одред је, као што смо из претходног излагања видели, успешно извршио тај задатак. У том ватреном окршају Обрен је стекао драгоцено искуство у борби против усташких „заштитних ловаца“; видео је, наиме, да то није никаква војска, већ гомила наоружаног усташког олоша скупљена с коца и конопца. Зато се, када је чуо да тајолош долази у посету Доњем Дрежњу, неопозиво одлучио да га не треба пуштати у село. Од свог повратка у Доњи Дрежањ, он је Дрежњанима саветовао да оружје не испуштају из руку, јер рат капитулацијом земље није завршен. Они су, међутим, у почетку били подозриви према њему: „Дочекали су ме смркнуто као да сам ја крив за оно што се догодило“ – написао је Обрен у својој биографији. „Видео сам, ипак, да се радују и да поштују моје војничко искуство. Чак ми се учинило да од мене нешто очекују…“ Баш зато што су ценили његово војничко знање и искуство, Дрежњани су се, 2. јуна увече, окупили у Материном долу, код колибе Илије Ивковића „Бирчанина“, да чују његово мишљење. Он им је, чим је почело већање, рекао: „Нека сви борци који имају оружје одмах поседну положаје за одбрану села од Зашчења преко Војина до Околишта и упуте извиднице у правцу Оџака. Жене, деца и старији људи нека се припреме да у сваком тренутку могу напустити село и са најнужнијим стварима кренути према Глогу и Слату… Ако усташе крену на село, треба их дочекати с оружјем и по сваку цену држати положаје око села све дотле док се становништво не повуче ван домашаја њиховог оружја.“ Била је то крајње ризична, али у датим околностима једина рационална оп- ција, коју присутни априори нису прихватили:

–           Поклаће нас – говорили су једни.

–           Бјежимо, спасавајмо главе – узвикивали су други.

–           Смирите се, људи – викнуо је Обрен. – Ујутру долазе усташе. Сви знамо да долазе са ножевима и маљевима. Ми смо дужни да предузмемо све што је у нашој моћи да осујетимо репризу Удрежња.

–           Шта да предузмемо? То је држава, то је сила иза које стоје Хитлер и Мусолини – викали су они најколебљивији.

–           Каква држава, какви бакрачи – узвикнуо је Томо Ивковић, солунски добровољац и носилац Албандке споменице, човек који је био цењен и поштован не само у Дрежњу већ и знатно шире. – Ја ћу вам рећи шта треба предузети: морамо их дочекати с оружјем, јер другог избора немамо, сем да подметнемо шије њиховим ножевима.

Подржавајући предлог старог ратника, Обрен је додао да је, доиста, боље дочекати усташе с оружјем него их пустити да кољу незаштићено становништво, и наставио: „Одмах морамо евакуисати из села целокупно становништво, са стоком и најнужнијим стварима према Глогу и Слату. Када склонимо жене, децу и старце, ми ћемо с усташама лако изаћи на крај. Прихватајући ставове Тома и Обрена Ивковића, Дрежњани су те вечери донели историјску одлуку којом је искресана варница из које ће 24. јуна букнути Јунски устанак херцеговачких Срба прогив фашизма. Оно што је за Херцеговачки устанак 1875. године био напад хајдучке чете Пера Тунгуза на турски каравану Бишини, то је за Јунски устанак херцеговачких Срба против фашизма била Трећа невесињска пушка, односно оружани отпор сељака из Доњег Дрежња усташким „заштитним ловцима“ 3. јуна 1941. године. Spiritus agens те историјске одлуке био је Обрен Ивковић: стабилна, снажна, чврста, сензибилна, а надасве изузетно храбра личност, коју су красиле беспрекорне моралне и људске врлине. Њега ни такви ултралеви курјаци какви су били Сава Ковачевић, Петар Драпшин и Владо Шегрт нису успели да натерају да загази у братску крв. Када му је 16. фебруара 1942. године штаб 1. ударног батаљона наредио (на Љесковом Дубу) да стреља Лазара Милановића Лала, солунског добровољца и најмлађег носиоца ордена Карађорђеве звезде са мачевима, он је то наређење енергично одбио, иако је знао да ту непослушност може да плати главом (то се, није догодило зато што је иза себе имао читаву чету Ивковића). Та околност није поколебала његово левичарско усмерење. Остао је непоклебљиво привржен партизанском покрету и током рата вршио врло одговорне дужности: био је заменик команданта батаљона „Невесињска пушка“, командант 5. ударног батаљона, командант 2. батаљона 10. херцеговачке бригаде, заменик команданта 1. далматинске бригаде и командант 11. херцеговачке бригаде. Одликован је орденом за храброст, орденом партизанске звезде са златним венцем, орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, орденом братства и јединства са златним венцем и орденом народног хероја. Па ипак, екстремни левичари никада нису могли да од њега направе невесињског јакобинца. До краја рата је остао доследан противник братоубилачког суноврата. На интернету постоји убедљива потврда ове тврдње. Тамо је, наиме, пренет текст Драга Тодоровића објављен у „Гласу српском“, у коме пише да је за време уништења главне групације Драже Михаиловића на простору Улога, Обља, Калиновика и Миљевине заробљено и стрељано неколико хиљада официра и војника равногорског покрета… Неки од учесника тог крвавог пира, који су и данас међу живима, свједоче да се једини који је од партизанских команданата смогао снаге успротивити се злочину био Обрен Ивковић. Он је чак протестовао код команданта дивизије Пера Косорића, који га је муњевито сменио“ (са командног положаја на коме се налазио – прим. С. С).

Да се вратимо Доњем Дрежњу, у коме је, према изјави Обрена Ивковића, тада било око 100 пушака. У тој изјави се наводи да је само породица Ивковића имала око 40 за борбу способних људи; поред Ивковића у том селу су живели Пиљевићи и Вујовићи. Сви су те ноћи били на ногама; нико ни ока није склопио. Наоружани људи су поседали положаје за одбрану села, договарали се где и на који начин дочекати непријатеља, куда се повлачити ако се буде морало. Старији људи, жене и девојке паковали су најнужније ствари; стављали у вреће жито, брашно, мрс, одећу, како би се све то што је могуће брже могло потоварити на коње и припремити за бекство. Припреме су трајале целу ноћ која је брзо протицала.

Освануо је леп и сунчан дан – 3. јун 1941. године. Мирно јунско јутро споро је одмицало у напетом, ишчекивању. Око 8 часова појавио се усташки извиђачки авион, направио круг око Дрежња и Слата, а потом нестао у Мостарској котлини. Будући да се усташе нису појављивале, Дрежњани су се заносили варљивом надом да, можда, неће ни доћи, да је вест о томе измишљена – коморџијска, говорили су они који су служили војску. Ту наду је развејао продоран поклич патроле са Рашких брда (тамо су се налазили: Вељко Ивковић, Душан Пиљевић и Војин Грубачић); „На ноге Ивковићи, долазе усташе!“. Убрзо се и са положаја око Доњег Дрежња видело како један аутобус од села Оџака јури према Гвозденом мосту. Свима је било јасно ко се у њему налази и шта смјера, поготову када се зауставио на источној страни Гвозденог моста и када су из њега почели да излазе наоружани људи. Искрцало се око 20 људи и одмах се, у чопору, упутило према Доњем Дрежњу. Били су то „заштитни ловци“ поручника Миховила Зимшека, којима није ни падало на памет да се неко сме усудити да им пружи било какав отпор. Њихово разуларено невојничко кретање било је одраз дубоког уверења да ће их Дрежњани мирно сачекати, онако као што су их сачекали Удрежњани претходног дана. Чак нису нашли за сходно да се развију за борбу, већ су у гомили грабили према Доњем Дрежњу, пружајући браниоцима врло повољну прилику да пусте ту руљу да приђе на блиско одстојање, па да је онда плотунском ватром и ручним бомбама униште. Међутим, претерано респектовање усташких легија и уверење да иза њих стоје италијанске и немачке окупационе трупе, изазивали су код појединаца бојазан од наношења тешких губитака непријатељу, па су стога прерано отворили ватру да би га заплашили и принудили да одустане од своје намере. Захваљујући томе, усташе су се без жртава повукле према Гвозденом мосту, улетеле у паркирани аутобус и одјуриле према Оџаку. Одатле су телефоном затражиле хитну помоћ из Невесиња, истичући да су нападнути од јаких „четничких“ снага и присиљени да се повуку на Оџак.

Тај захтев је не само изненадио него и запрепастио натпоручника Рудолфа Кучеру, командира оружничког вода у Невесињу и натпоручника Фрања Судара, команданта дивљег усташког одреда у тој варошици. Они просто нису могли да схвате ко се то усудио да пуца на припаднике оружаних снага НДХ, које су створиле Немачка и Италија, земље које ће убрзо покорити читав свет и владати њимехиљаду година, па су на брзу руку прикупили око 300 усташа, оружника, насташа (дивљих усташа), којима се прикључио и један вод домобранске посадне сатније. Сва та шаролика војска укрцана је у 10 камиона, који су се упутили према Гвозденом мосту. Њима се успут придружио и аутобус са „заштитним ловцима“ Миховила Зимшека. Прва три камиона зауставила су се на Гвозденом мосту. Припадници усташких и оружничких формација који су се из њих искрцали, развили су се за борбу и отпочели наступање преко коте 852 ка Доњем Дрежњу. Њихово наступање је успорено бочном пушчаном ватром групе Вељка Ивковића са Војина. Осталих 7 камиона продужило је до села Враникућа и зауставило се код Гутића кућа у том селу. Ту се из камиона искрцало преко 300 усташа и домобрана, који су одмах отпочели наступање преко Чантрова гаја у леви бок бранилаца, присиљавајући групу која се налазила на Војинама да се повуче на Срезевац. Притиснути с фронта и левог бока вишеструко надмоћнијим непријатељским снагама, браниоци Доњег Дрежња, којима је притекао у помоћ Бошко Ковач из Зовог Дола са пушкомитраљезом, грчевито су бранили положаје око села све дотле док се цело становништво села није повукло према Глогу, Горњем Дрежњу и Слату, када су их, око 16 часова, напустили. Главни разлог за напуштање одбрамбених положаја око села био је несташица муниције, коју су неискусни борци немилице трошили. Владо Ивковић, непосредни учесник тих драматичних догађаја је, с разлогом написао у поменутојкњизи да су Дрежњани, око 16 часова, „заметнули празне пушке преко рамена и повукли се за становништвом у збјег“.

Око 16 часова гомила разјарених усташких бојовника ушла је у село и сравнила га са земљом. На срећу, становништво је на време измакло испод њихових ножева и маљева који су му били намењени. У руке непријатеља пало је само 5 особа (четири из Доњег Дрежња и 1 из Жуновине). Реч је о Тодори Ивковић, старој 60 година, коју су болесну напши у кревету и пуцали јој у уста, а потом јој бајонетом расекли грудни кош; Цвијети Ивковић и њеној једногодишњој кћерки Анђели, које су нашли у близини куће и зверски искасапили – малу Анђелу су ставили на расечене мајчине груди; Љубици Унковић, старој 45 година, коју су нашли у близини сопствене куће и изрешетали је пушчаним мецима; Бранка Стајића из Жуновине, којег су ухватили приликом повратка у Невесиње, повели су са собом и успут стравично мучили и мрцварили, а потом убили. Нема никакве сумње у то да би на исти начин поклали целокупно становништво Доњег Дрежња да се није одупрло с оружјем. Након двочасовног дивљања по напуштеном селу, Сударева казнена експедиција је спалила 70 кућа, колиба и штала и разочарана се вратила у Невесиње, али не без губитака као са Удрежња. Према подацима Невенке Бајић, историчарке из Сарајева, у научно фундираном чланку „Јунски устанак у горњој Херцеговини 1941“ (Годишњак Историјског друштва БИХ, 1956), том приликом усташе су имале четворицу погинулих и знатно више рањених бојовника.

Непосредно после повратка у Невесиње, натпоручник Кучера је поднео извештај о том првом оружаном отпору усташкој страховлади у бунтовном Невесињу, који у целини гласи:

„3. липња 1941. г. у 7 сати патрола од 20 заштитних ловаца с једним оружником постаје Невесиње, коју је предводио поручник Миховил Зимшек, са задатком да у с. Доњем Дрежњу, котара невесињског прикупи ватрено оружје и остали ратни материјал, када је стигла у село Доњи Дрежањ око 11 сати била је нападнута са двије стране од стране наоружаних мјештана Дрежња и околице. Борба је трајала око 1 сат. Испаљено је с једне и друге стране већи број метака, није било мртвих ни повређених. У овој борби заробљен је Бранко Стајић, тежак из Грабовице, а као разлог за ступање у ову борбу, наводи Стајић то што су усташе 1/2 липња 1941. г. у селу Удрежњу поубијале становништво и попалиле домове, што у ствари одговара истини, јер су усташе убиле већи број лица.

Овај чланак је дио текста преузет из књиге Сава Скока, „Антифашистичка Невесињска пушка – Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи“, Невесиње-Београд 2012.