У дане пред рат ја сам био дете и није ме интересовала политика,па о овој организацији скоро ништа и не знам, бар што се тиче личног сећања. Знам само да је у кафани у Српском дому у Бугојну била (на зиду обешена) увећана фотографија неког војводе Танкосића који се звао „Луне“. Зато су, ваљда, више из завитлавања и тадашњег кафеџију у том дому називали „војвода Луне“, и то га је касније стајало главе. Наводно у првој групи ухапшених, о којима ће посебно бити речи, која је побијена код села Ивањске у близини Бање Луке, били су и сви припадници поменуте четничке организације, или бар они на које се сумњало да су били њени чланови.
Зна се да је Рустампашић Ибрахим (Хамдибег) имао четничку униформу коју је облачио у неким свечаним приликама, и тиме се истицао.То његово парадирање га је коштало главе, јер ми је једна старија жена причала да је лично видела „кад су Хамдибега водили у затвор, њега су водили напријед, а иза њега је један усташа носио спаковану (сложену) четничку униформу“.
Причају да је и неки бег Сулејманпашић био у тој „четничкој“ организацији и носио униформу, али када се за вријеме одржавања једног теферича у селу Грачаници код Бугојна, потукао са жандармима који су га, ваљда, ради неког изгреда малтретирали, он је у знак протеста напустио организацију и вратио униформу, и то му је касније помогло да му остане глава на рамену.
Код бугојанских Срба (неких) било је понекад и тешке наивности. Као пример могу навести трговца Стеву Вучића. Он је са адвокатом Баришићем који је за време бивше Југославије у Бугојну имао адвокатску канцеларију и као тајни усташки повереник, радио на успостављању и стварању усташке организације у Бугојну, која је на дан проглашења НДХ у истом мјесту и преузела власт, био скоро у пријатељским односима, јер је Баришић вјешто крио своје право лице, и приказивао тако, да су неки сматрали као да је русофил.
У вези са тим наводим као случај наивности поменутог Стеве Вучића, чињеницу да је он, када су усташе наредиле да поводом проглашења НДХ сви грађани истакну на своје куће и радње хрватске заставе, отишао адвокату Баришићу, и рекао му како он као Србин, ту заставу не може истаћи, на што му је Баришић мирно одговорио:
– Па Ти, када не можеш (или нећеш) и не мораш. Ради како хоћеш.
Тако су се у миру и растали, али је Стево првом приликом био ухапшен и убијен, јер је тај разговор Баришић добро запамтио.
Након пада владе Цветковић-Мачек, причају да је и трговац Анђелко Вучић из Чипуљића, у знак славља, ставио пред своју радњу буре са ракијом, и сваког ко је наишао, бесплатно частио. Изгледа да је то и њега коштало главе, или да је бар због тога био међу првима који су страдали.
Некако у то време (кад је одбачен пакт) једна група Срба из Чипуљића ( који је тада био село 2 километра удаљено од Бугојна) кренула је у Бугојно, да демонстрира, при чему је постојала велика могућност да дође у сукоб са франковцима. На изричит захтев „котарског предстојника“ (Бугојно је у то време било у саставу бановине Хрватске), тадашњи православни поп Јован Поповић, изашао је пред њих (међу којима је било доста и пијаних) и неколко се сати са њима објашњавао, док их коначно није успео убедити и вратити назад у Чипуљић. Касније су комунисти томе попу замерали да је, наиме, својим држањем спречио демонстрације, иако ни данас, након више од 60 година, није могуће тачно оценити, шта би било горе, односно, да ли би, да се Чипуљани нису вратили, дошло до сукоба који би добио међунационалну боју, и како би се ствари даље развијале?
Успут да напоменем, да је исти поп на скоро исти начин спречио могућност сличног сукоба, након атентата на краља Александра. Нисам у стању да дам коначну и тачну оцену о томе, колико су његови поступци били правилни, али лично мислим да је у оба случаја добро урадио, зато, што у једној релативно примитивној средини, где необуздане навијачке страсти лако прелазе логику мудрости и здравог разума, такви поступци могу бити само од користи.
Иако сам се овим прилично удаљио од стварне теме, желим да кажем да се Попа Јована Поповића добро сећам, јер ми је у школи био вјероучитељ. Иако је по моме убеђењу био ватрени Србин, он је био врломудар и опрезан човек, и пре свега врло промишљен и уздржан. У свимсвојим предавањима и говорима у цркви, увек је истицао потребу братскеслоге и заједничког живљења, а увек када је споменуо католичку цркву ставио је испред придев „братска“.
Ипак, све му то не би било од користи, и он би сигурно страдао да се у лето 1941. године нашао у Бугојну. На његову велику срећу у априлском рату пао је у њемачко ропство, где је и дочекао крај рата као немачки заробљеник.
Већ у првим данима терора, усташе су му убиле оца попа Марка који је био парох у Купресу, и још десетак што ближих, што даљих рођака.
ИЗВОР: Бранко Мићић – Кондић, Запис о злочину, Нови Сад 2010.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.