У добри час! „Српска Ријеч“ (1905.)

Једва једном и „Српска ријеч“ прозбори Србима у Босни и Херцеговини. Препреке, које су стајале на путу оваком листу, биле су велике. Србин у Босни и Херцеговини се је борио, да може бар јавно у својој домовини говорити, јер је до данас могао само српски осјећати и мислити. Да ли је ово право извојевао казаће „Српска ријеч“. Шаљући Српскоме народу први број „Српске ријечи“, листа Српског Народа у Босни и Херцеговини, искупљујемо ријеч задану у прогласу и доносимо овде на уводном мјесту програм овог народног листа.
И за појединце и за групе људи, па и за читаве народе, је од велике користи, ако смишљено и споразумно изводе послове којијех су се прихватили. Појединци гледају ради тога, којијем ће путем ударити, да себи најлакше, поштеним начином, осигурају потребе тјелесне и душевне. Групе људи, који су се заједничким радом и заједничком борбом познали, стварају себи правила, којих ће се при раду у своме животу држати. Народи пак преко својијех синова, којима је дао своје повјерење, и за које је увјерен, да га воде добру, стварају себи програме свога народнога рада. Сталан, учвршћен програм при раду је особито потребан оним народима, који се морају борити за свој народни и привредни опстанак. У таком се положају налазимо ми Срби у Босни и Херцеговини. Покушаћемо овдје, да, у колико нам допуштају прилике, у којима живимо, донесемо у главном програм, кога ће се овај народни лист држати у свом раду.
Прилике у којима се налазимо су такве, да у напријед не можемо тврдити: Наш ће лист бити овакав. То од нас самијех не зависи.
Добро би у злу било, кад би могли казати, какав тражимо да наш лист буде.
„Српска Ријеч“, лист Српскога Народа у Босни и Херцеговини, биће лист политички те ће се бавити свим политичким а уз то и економским и културним питањима Српскога народа у овим земљама. Као народни лист „Српска Ријеч“ ће стајати на једино здравом становишту у погледу управе народима, да свакоме народу припада право свога самоодржања и самоопредељења, да сваки народ може својом судбином управљати без икаква спољашњег утицаја.
Ово ће начело „Српска Ријеч“ увијек бранити и примјењивати га у свим приликама код свијех народа, а особито ће настојати, да Српски народ у Босни и Херцеговини извојује себи ово право као и право народнога учешћа у законодавству, управи и судству. Као политички лист „Српска Ријеч“ ће на првом месту пратити политички живот Српског Народа особито Срба у Босни и Херцеговини и док буде трајало данашње стање наше домовине, овај лист ће тражити, да се у живот приводе све оне погодбе, под којима је ово стање настало. „Српска Ријеч“ ће пратити политичке прилике и онијех народа, којијех је судбина скопчана са судбином нашега Народа а доносиће чланке и извјештаје о политичким и културним приликама осталих народа. Лист ће настојати, да се створе повољни услови за јавни рад Српскога Народа у овим покрајинама, под којима би Српски Народ у Босни и Херцеговини могао показати своју вољу и снагу и своју толико пута показану способност за бољи, културнији, слободнији живот. По што се без закона о личној слободи, о једнакоправности грађана у сваком погледу, о слободи политичког освједочења, без закона о штампи, збору и договору, о слободи науке у опће, без закона о грађанским слободама и правима, које би сам народ донио, не може ни замислити правилно развијање икаквог народа, то ће „Српска Ријеч“ увијек тражити ове културне течевине просвећенијих народа.
Лист ће енергично тражити, да се укину све оне препреке, које стоје на путу, да се ови корисни закони не уводе у нашу домовину.
У вјерским питањима ће се овај лист држати начела вјерске спољашности и равноправности, неће допуштати да се ма и једна вјера мимо другу из земаљских средстава потпомаже, свом силом ће се борити против сваког прозелитизма у вјери против насилног, вјештачког повјеравања. Свакога, који на овом буде радио, сматра ће „Српска Ријеч“ као свога непријатеља, као непријатеља народнога, јер у народ уноси омразу, која често може да доведе народе до очајања и буне. „Српска Ријеч“ не признаје и неће признавати ни једну вјеру у Босни и Херцеговини државном и захтијеваће од државних власти, да све вјере једнако према броју душа потпомажу.
Пошто је економско стање Српскога Народа у Босни и Херцеговини веома неповољно, то ће се „Српска Ријеч“ бринути, колико може, да се ово стање побољша. Извор све економске недаће Српскога Народа у овим земљама је у несређеним аграрним приликама. „Српска Ријеч“ ће ради тога обратити особиту пажњу аграрноме питању. Док се ово питање правично и за кметове и за аге на чистину не изводе, не може бити ни говора о побољшању имовинских прилика Српскога Народа, будући да се огромна већина нашега народа бави ратарством. „Српска Ријеч“ неће престајати упозоравати јавност, да оно питање није још ријешено, неће се уморити доказујући, у какву су биједу и невољу довеле несређене аграрне прилике сељака — снагу народа, неће престајати износити на видјело зло и по државу и по народ, које долази од данашњег система побирања пореза — од десетинског система, — неће престајати доказивати неправичност што се аграрне парнице одржавају пред политичким а не пред судским властима.
„Српска Ријеч“ ће тражити од свих власти, од којих ово питање зависи, да га већ једном сниме с дневнога реда, и да аграрне прилике ријеше по начелима праведности. Док се ово питање не ријеши „Српска Ријеч“ неће престајати опомињати, да се ублаже оштрине, које највише задају јада нашему сељаку, да се преустроји начин побирања пореза на земљине производе, да се укину десетари, и да се народ осигура, да не може сваког часа ексекутивним путем за државне дугове остати го без игдје ишта.
Да би се за правично рјешавање овога питања што боље спремили, „Српска Ријеч“ ће свакоме отворити своје ступце да каже своје мишљење у овом за нас најважнијем питању, у колико би увјерени били, да то мишљење не иде очито на штету народа и земље. „Српска Ријеч“ ће тражити од земаљских власти, да овај народ у свим гранама народне привреде потпомажу, да му у сваком погледу иду на сусрет.
Сам ће лист, колико му буде могуће, настојати, да се све гране народне привреде развију, препоручујући и оснивајући разна удружења трговачка, индустријска, занатлијска, новчане заводе, земљорадничке задруге, настојећи, да у све гране народнога посла унесе више знања те да у народ унесе више смисла за удружен заједнички рад, држећи се мудре народне изреке: Задруга мед носи. Лист ће ради тога пратити развитак свијех наших удружења привредних, просвјетних и добротворних. На првоме мјесту послије народног хљеба лист ће особиту бригу обратити народноме здрављу. Ради тога ће лист веома радо примати разне чланке из хигијене, о разним медицинским питањима, против прекомјерног употребљавања пића, о народним болестима о оснивању разних друштава, која јачају снагу народну.
Овај ће лист настојати, да се сам народ а и власти више брину здравственим приликама у земљи, да би се наше здравствене прилике побољшале помножавањем љекара, отварањем болница и другијех установа за чување народнога здравља.
Овај лист ће настојати својим радовима, да се просвјетне прилике у земљи подигну, а особиту ће бригу водити око подизања српскијех самоуправнијех школа. „Српска Ријеч“ стоји на становишту, да су и ове школе и данас као што су и прије биле српске народне, и ако их издржавају Срби православне вјере.
„Српска Ријеч“ ће тражити, да земаљске власти више поштује српско писмо ћирилицу и неће престати борити се, док српскоме језику и ћирилицу не испослује потпуно право употребљавања у свима државним пословима, спољашњим и унутрашњим. „Српска Ријеч“ ће тражити, да дух наставе у свима државним школама мора бити у сагласју са тежњама и жељама народним, његовати корисне и племените народне особине, те особито пазити на чистоћу народног језика.
Овај ће лист особиту бригу водити, да се наш подмладак пошто изучи основну школу, одаје на ваљане корисне занате, трговачке, индустријске и привредне послове, а умом снажнији да се одају на похађање средњих и високих школа. У овом ће погледу „Српска Ријеч“ ићи свакоме на руку и појединцу и установама.
У самоуправно-просвјетним стварима ће „Српска Ријеч“ стајати на ономе становишту, кога се држе српске општине које су ово питање покренуле. У томе ће правцу „Српска Ријеч“ само наставити борбу да црквено-школска самоуправа буде што слободнија и неовиснија. Борићемо се за самоуправу и других вјера у нашој домовини у њиховим вјерско-просвјетним стварима, у колико видимо, да је та самоуправа од користи домаћем елементу, не уводи у земљу туђинштине и не шири назоре који би кварили сложан рад на заједничком народном добру. Особито ће се овај лист борити, да се одржи духовна веза између припадника православне и исламске вјере са њиховим највишим духовним властима у Цариграду.
„Српска Ријеч“, ослањајући се на 1 члан конвенције склопљене између Турске и Аустро-угарске, најенергичније ће тражити да се сва чиновничка, часничка и службена мјеста у земљи и код заједничког министарства попуњују домаћим синовима и то сразмјерно према броју душа појединих вјера. Овај ће лист пратити и критиковати рад земаљских власти и појединих чиновника у колико му то буде могуће.
„Српска Ријеч“ ће тражити да се земаљски привредни извори, који чине благо ове земље, дају само домородцима, да се они њима користе и да их очувају, и да земаљска управа подмирује све своје потребе код домаћих синова.
„Српска Ријеч“ ће настојати да оно, што је добро корисно и лијепо код других народа, оплемени, понароди и пренесе у Српски Народ, а чуваће Српски Народ од непотребне и штетне туђинштине.
Лист ће у свако доба сузбијати штетне навике, које руше здравље, убијају морал и економски убијају читаве народе. Лист ће настојати, да оплемени, развије добре народне особине, те ће чувати корисне народне обичаје, а сузбијати хрђаве. Лист ће настојати да код Српског Народа развије више смисла за сталним радом и штедњом.
Ово је у најкраћим потезима програм кога ће се овај народни лист држати.
Много не стоји у овом програму, јер познајемо прилике у којима се налазимо. Нијесмо хтјели ни сами бити исцрпни што знамо, да сами програми, па били најпотпунији, најсавршенији, нису никада народима користили, ако уз то није било заједничког и одлучног рода. Шта се овде тражи, то је најмање, што један народ може тражити, да може уредити бар нешто правилнији развитак свога живота.
До нас Срба свијех стоји да ли ће овај програм остати само слово на хартији, да ли ће наше ријечи остати само ријечи или ће спремити Српски Народ за српска дјела. Срби у Босни и Херцеговини претурили су многе тешке и црне дане преко своје главе, али поред свега тога нису клонули. И у најтежим, најмучнијим часовима знали су да свака сила која не почива на моралу, мора престати, кријепили су се надом, јер су вјеровали да снага народна мора надјачати, све препоне: које јој стоје на путу. Чврсто су били увјерени у успјех свог народног рада, јер су уза се имали највећу силу-правду. Главно начело овога листа јест оно опћенито начело свијех слободнијех народа: Никакав народ није до своје среће дошао ни ћутањем ни пужењем него отворено борбом против свакога, ко му стоји на путу и пријечи му да се може правилно развијати. С таким расположењем опет велимо: У добри час;
Сарајево,
„Српска Ријеч“, 1 (14) јануара 1905 г.