За турског времена могао је Србин лако допасти несреће. Било то, да га ко код владе облаже, било ради друге какве ствари. Доста да су у Сарајву биле увијек хапсане пуне. Већином је била сиротиња ради дугова апшена. Доци н. пр. вјеровник у суд, па тужи неког, да му је 200 гроша дужан. Дозове суд онога сиромаха и упита га, за што не плати. Јадник исповједи да је сиромах и да не има од куд, а суд га уапси мјесец, два, према томе, колику своту дугује, а за ондашње хапсане зна се какве су биле. У њима се несрећник пребијао по мраку, спавајући у калу и влази; жедан и гладан; испребијен и злостављан. Особито кад наступе велики празници, као: Божић и Васкрсеније, онда би јадницима врло тешко пало. Па још који би од тих невољника имао дјецу и жену код куће, па знао, да не имају хљеба! Тој муци је била врло дарежљива и од помоћи рука Срба Сарајлија. Прије Божића неколико дана, скупили би се кметови (општинари), па би изабрали: „дванаестога мајстора“ и једнога чауша, па би тај „дванаести мајстор“ са чаушем заредао по кућама српским и молио за сиротињу. Наше домаћице давале су по читаве хљебове, пршуте и свијеће а домаћини новаца. На бадњи дан би вазда било новаца, (по 500 Фор.) и других ствари скупљено за сиротињу. Нешто од тих ствари, нешто од новаца дијелило се сиротињи, а остало се носило у апсану. У очи бадњега дана онај „дванаести мајстор“ оде у меркес и каже, како је скупио нешто за апсенике и моли да им море то подијелити. Чим се примакне Божић или Васкрс, власт нареди, да се сви они апсеници, који су затворени ради дуга, пусте преко празника кући, а у апсу би остали само они, који су затворени ради друге какве кривице. Бинбаша нареди стражарима, да у то и у то доба изведу апсенике. Кад у јутру рано, пошто се свршила летурђија, крене се „дванаести мајстор“ у апсану, а неколико људи за њиме вуку печене овнове, пршуте, свијеће, хљеба, ракију и вино. Апсеници стоје сви у реду и жељно очекују, да се омрсе. Кад уде „дванаести мајстор“ међ апсенике, повиче им: „Мир божији, Христос се роди браћо!“ — а они: „Ва истину роди!“ За тим узме и подијели им: месо, хљеб, ракију и свијеће. Кад има апсеника Турака и њима се дијели. За којега би Срби знали, да је поштен и ваљан човјек, а уапшен је ради дуга, они би од онога новца, што је скупљен за сиротињу, исплатили онај његов дуг, а јадник би пуштен био на слободу. Е тако су наши Срби чинили о Божићу и Васкрсу. У таким су мислима препливали „поста велику пучину“ и у оваким дјелима су очекивали „рођење“ свога спаситеља и „ускрснуће“ своје вјере. Ето тако су наши Срби у мрачним тавницама славили Бога и хвалили хришћанске врлине.
Аутор: Божидар Н. Вршћанин
Страница: http://www.infobiro.ba/article/450320
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.