ПРОСВЈЕТНЕ ПРИЛИКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ – КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА (1922)

Просвјетне прилике у Босни и Херцеговини биле су иза рата, веома неповољне. Аустро-Угарска управа водила је и прије рата просвјетну политику у Босни и Херцеговини без и мало обазирања на потребе народа. Нешто је у овом погледу поправио Сабор, који је радио четири године дана, али је за вријеме рата не само покварено све што је учињено под утицајем Сабора, него је пуштено све на вољу политичком бијесу при чему су и учитељи и школе имали да претрпе огромне штете. Све српске школе биле су укинуте, ћирилица је била забрањена, а дух који је уведен у школство био је не само антисрпски него на просто пандурски. Мјесто васпитања младеж се имала да дресира. Чим је дошло ослобођење требало се побринути да се зацијеле ране рата и Аустро-Угарске управе. Требало је исправити — барем у колико се дало— неправде које су чињене према појединцима; требало је успоставити напуштене школе и што је најглавније од свега — требало је дух наставе у свима школама из темеља измијенити. Раздијељени у осам разних административних јединница и највећим дијелом управљани државом која је све силе употријебила на раздијељивање ми смо васпитани у сепаратистичком духу. »Старо дрво сломи не исправи«, те и идеју народног јединства и стварање једнога јединственог типа држављанина у нашој Краљевини не можемо с успјехом провести међу одраслим елементима. Сву бригу и пажњу требало је због тога посветити школи. Водећи рачуна о локалним приликама требало је провести јединствену организацију школства у држави, а рад учитеља упутити правцем изглађивања вјерских и племенских диференција и утврђивања идеје народног јединства, да васпитањем пређе у крв и инстикат младежи. Старе аустријске уџбенике требало је измијенити новим и у школи створити мјесто назадности дух слободе, мјесто анационалности национализам, мјесто дресуре васпитање. Посао колико узвишен толико и тежак и то тим тежи што један велики број наставника није разумио ове тенденције а један знатан број није ни хтио да разумије. Главни задатак школства: рад на државном и народном јединству путем школе схваћен је одмах од почетка у Министарству Просвјете у Београду. Одмах је сазвана анкета од изасланика свих провинција да начини један елаборат о организацији средњих и основних школа. Тај је елаборат послије стручног и савјесног рада од шест мјесеци и начињен и послан свима покрајинским управама, да кажу овоје мишљење споразумијевши се са организацијама наставника у том погледу. Од интересовања је шта је у овом погледу учињено у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина од вазда су поприште вјерских борба. Сепаратистичке тенденције и у погледу вјере и у погледу племенског имена нигдје нијесу од Аустро-Угарске управе са толико истрајности и вјештине његоване као у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина представљају у малом читаво наше Краљевство јер се ни у једној другој покрајини нијесу толико укрстили разни утицаји нашег унутрашњег живота као ту. Због тога у многом погледу здрав развитак наше државе зависиће од рада у Босни и Херцеговини. Што се тиче рада на државном и народном јединству путем школе имају се у Босни и Херцеговини забиљежити неколике позитивне тачке. Прва је рад на изједначењу средњошколске наставе. Нацрт што га је израдило Министарство Просвјете пренио је тежиште средњошколске наставе са хуманистички класичних предмета на српски или хрватски језик са народном историјом и живе језике. Овај нацрт предан је друштву професора које је у врло кратком времену донијело своје мишљење, те је, о обзиром на то мишљење, Влада предложила један нацрт средњошколске наставе који је одмах усвојило Министарство Просвјете. Већ у септембру 1919. године уведена је нова наставна основа у средње школе Босне и Херцеговине за прва три разреда и уводи се постепено, тако, да се данас ради по старој основи само у горња три разреда а до три године неће се радити ни у једном. На овај начин —уз веома мале разлике — изједначена је средњошколска настава у Босни и Херцрговини са наставом у Србији, Црној Гори и Војводини. Исти посао који је свршен у погледу средњошколске наставе доведен је близу свршетка и за основну наставу. Нацрт што га је Министарство Просвјете послали покрајинским управама предан је учитељским удружењима Босне и Херцеговине која су дала своја мишљења о њему. Влада је према тим мишљењима била већ скоро израдила нацрт за Босну и Херцеговину али није нашла одзива код Министарства Просвјете, које је претпоставило да се поново ради нацрт за читаву Краљевину. Тијем је ова тако важна ствар за Босну и Херцеговину одгођена на штету и просвјете и државе. Као позитивна тачка рада на народном јединству мора се истаћи и наредба о ђачким удружењима. Да би се што јаче развио заједнички живот и изгладиле опреке између ученика средњих школа Влада је забранила сва ђачка удружења на вјерској и племенској бази. Тијем су укинута и друштва Маријиних Конгрегација која су вршила веома лош утицај међу ђацима. Укидање је изазвало протесте клерикалних фактора али је здрава мисао побиједила и наредба је остала у снази. Једно од главних просвјетних питања Босне и Херцеговине је питање конфесионалних школа. То је питање било тек начето али није ријешено. Питање конфесионалних школа није ријешио ни Устав у коме стоји: »У колико ће приватне школе и поједине врсте њихове и под којим погодбама бити допуштене одредиће се законом.« Према овоме се види да тек један нови закон имаде да донесе ријешење о конфесионалним школама. Ма какво било ово ријешење закон ће морати да води рачуна о три фактора: историјском развитку државе, народном јединству и равноправности вјера. Наша држава није настала 1. децембра 1918. године. Она је тада добила само једну другу форму, а настала је из Карађорђева устанка. Ништа не смета што је то данас држава Срба, Хрвата и Словенаца док је из почетка па све до 1. децембра 1918. године била само српска. Елементе на темељу којих је створена наша држава и који су је очували да не пропане ни у овом великом свјетском рату треба чувати. Ти су елементи слободоумност и социјална правда. Тежња за слободом била је основна тежња стварања наше државе. Слободоумност и конфесионална настава нијесу никад могле да иду успоредо. Због тога ће се морати ограничити конфесионална настава што је могуће већма ако се неће да дира у најглавнији темељ државе — слободоумност. Народно јединство такођер то изискује јер му је вјерски сепаратизам један од највећих противника. Да буде свакоме право треба једнако поступати према свима конфесијама давши свима једнака права и прописавши за све — једнака ограничења. Садање стање конфесионалне наставе у Босни и Херцеговини не одговара ни принципу једнакоправности вјера ни идеји народног јединства. Православне конфесионалне школе укинуте су и не мисли се приступати њиховом отварању. Скоро све зграде бивших православних школа преузете су у државне руке и у њима предају учитељи без разлике вјере дјеци свих вјера. То исто учињено је са једним дијелом муслиманских мектеби-ибтидаија. То није учињено са католичким конфесионалним школама и већим дијелом муслиманских. У томе је неједнакоправност вјера. Течај за муслиманске учитељице био је укинут. Саме муслиманке показале су да је тај течај непотребан кад су се почеле својеволјно јављати као редовне ученице државне женске учитељске школе мјесто да се јављају у тај течај. Министарство Просвјете је наредило да се овај течај поново отвори. Учинило је једну грдну грешку. Нигдје као у образовању наставника не смије се већма пазити да се искључи конфесионална настава. Учитељи и учитељице, будући пионири народног јединства, који ће имати да образују и васпитају дјецу ових вјера, не смију се образовати и васпитати на конфесионалној бази. Ако још споменем да се овај течај не издржава из приватних него државних средстава и да је поново отворен за само шест ученица онда та грешка излази још већа, и то се ради данас када се позивају начелници просвјете и овјера појединих покрајина у Београд, да због буџетних разлога рестрингирају број средњих школа! Конфесионалне школе треба да се ограниче на учење вјере. У њима треба да се образују свећеници и хоџе. Све што је преко тога треба изузети од конфесионалне наставе и пренијети на државу. Ако се пусти да се и даље иде путем којим је кренуло Министарство Просвјете повраћањем у живот овога течаја за муслиманке, ми идемо у сусрет црној будућности. И православни ће тада тражити своје школе и ми ћемо се раздијелити у три табора који ће водити борбу и обновиће се времена Аустрије у нашој слободној држави на штету и нас и државе. Најглавније просвјетино питање у Босни и Херцеговини је питање основних школа. Ми имадемо 520 државних основних школа са 1500 учитеља и учитељица а треба нам најмање 2000 школа са по прилици 6000 наставника. Лакше је створити школе него наставнике. Треба нам нових наставннка око 5000. Ко ће и како ће васпитати и образовати те наставнике? У томе је чвор читаве ситуације просвјете у Босни и Херцеговини. Хоће ли нам учитељице за дјецу свих конфесија и далје васпитати часне сестре као што дјеломице сада чине? Хоће ли муслиманке учитељице васпитати и образовати држава о свом трошку на сепаратистичкој бази као што гласи поменута наредба Министарства Просвјете? Знам да неки муслимани траже да се и абсолвентима окружне медресе у Сарајеву призна право да се изједначе с учитељима? Хоће ли се и то допустити? Ако се и то допусти онда нема говора не само о народном јединству него ни о просвјети. Ни часне сестре ни медресе нијесу никад давале пионире просвјете. Овдје треба отворити четвере очи да се не учини грешка која ће бити фатална и по просвјету и по државу. У Министарству Просвјете, у коме се од почетка почело радити правим путем иза кратког времена обустављена је свака акција, за тим је настало вријеме кад је то министарство почело ометети користан рад који се покушао из провинција а у посљедње вријеме ради се управо противно од онога што би требало и што се радило у почетку иза ослобођења. У самом министарству треба успоставити рад на народном јединству. Треба да одлучују државни интереси мјесто партијских. У Босни и Херцеговини треба отварати што више нижих средњих школа по малим и сиромашним мјестима како би се добио што већи број кандидата за учитељски позив. Све учитеље и учитељице треба васпитати и образовати у државним препарандијама — искључивши барем овдје конфесионалну наставу — како бисмо у учитељима и учитељицама добили пионире народног јединства и просвјете који ће идеју Јединства пренијети у широке масе народа. За то је потребно и уз средње школе и уз учитељске школе отварати конвикте јер то је једини начин да за учитељски позив задобијемо сеоске масе које су једине и кадре дати овако јак кадар учитеља. Послједњи је час да се у овоме правцу озбиљно не само мисли него — ради.

Аутор: Шћепан Грђић

Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/837240