Опште је познато да су јасеновачки логораши извршили пробој из логора 22. априла 1945, а да су прве партизанске јединице у напуштени логор ушле 2. маја, дакле десет дана касније. Логораши су били препуштени сами себи, иако су се мјесецима спремали за евентуално ослобађање које би они подржали изнутра.
Логор Јасеновац, био је највећи и најзлогласнији логор у Независној Држави Хрватској. Око броја страдалих у Јасеновцу и данас се воде полемике. Међутим, без сумње, тај број се креће око неколико стотина хиљада. Сам логор прво је био смјештен ван насељеног мјеста Јасеновац, логори I и II, који су због великих јесењих поплава укинута, а затим је на самом уласку у мјесто Јасеновац основан логор III. У систему логора Јасеновац налазили су се и логор IV-Кожара, логор V-Стара Градишка, логор Дубичке кречане, логор у селу Уштице, као и неколико логорских економија. Логор III био је највећи и прича о пробоју коју доносимо односи се на њега.
Бетонске и дрвене куле око логора
Почетком априла 1945. усташе су започеле са ликвидацијом логора, што је подразумијевало да се убију сви преостали логораши, уништи логорска архива, објекти логора спале и униште до темеља. У склопу ликвидације логора спадало је и прикривање злочина, ископавање масовних гробница и спаљивање остатака јасеновачких жртава. Те послове обављале су мање групе логораша, које би након завршетка посла биле ликвидиране. До 20. априла свакодневно су горјеле четири велике ватре које су претварале све у пепео. Самим логорашила је било јасно да се врше припреме за ликвидацију логора, као и да се уклањају докази, што је подразумјевало и њихову ликвидацију. Сљедећег дана, 21. априла, усташе су извршиле ликвидацију женског дијела логора, у којем се према разним процјенама налазило око 600-700 жена. Свједоци се не слажу да ли су оне убијене у оквиру логора, или су као и многи други превезене у Доњу Градину, гдје су убијене хладним оружјем, али се слажу да су жене тог дана биле поносне, иако су ишле у смрт. Оне су пјевајући пркосиле својим џелатима, што је још више охрабрило мушкарце да сљедећег дана буду чврста срца. Истог дана убијени су сви групници, осим Анте Бакотића, да би се обезглавио евентуални устанак у логору. У том тренутку у логору су се према логорском писару налазила тачно 1.073 логораша.
У самом логору Јасеновац се одраније налазила партијска организација КПЈ, која је у неколико наврата захтјевала ослобађање логора. Међутим како до тога није дошло ни до 21. априла, логораши су одлучили да узму судбину у своје руке. Неколико истакнутих логораша, преузело је организовање устанка. Према сјећањима, устаничку организацију су чинили: Анте Бакотић, др Петар Крстић, Јово Живковић, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш, Чедомил Хубер, Миливоје Адамовић, Фрањо Богдановић, Миле Ристић и Раде Кесић. За вођу пробоја изабран је Анте Бакотић. У оптицају су била два плана. Први је подразумијевао општи јуриш неколико стотина устаника, док су према другом планирали да намаме неколико усташа у логорске просторије те их ту ликвидирају, а затим обуку њихове униформе и остваре почетну предност. На крају је ипак одлучено да се иде у општи заједнички пробој. Формиране су десетине, које су имале задатак да ликвидирају стражаре и да са освојеним оружјем дејствују према бункерима. Фактор изненађења био је пресудан за успјех устанка.
Према договору, Милутин Мирић, један од преживјелих логораша, у десет минута до десет, 22. априла 1945. засвирао је у прсте и тиме дао знак да је дошло вријеме за пробој. Након тога Анте Бакорић је уз повик „Напријед, другови“ означио почетак устанка, а онда је настао општи лом. Око 600 устаника-логораша, наоружаних циглама и даскама започело је борбу. Преостали логораши, њих 470 није учествовало у пробоју, што због болести, немоћи, малодушности, неки су надали да ће се успјети сакрити или да ће их усташе поштедјети. Стражари који су се налазили на улазу у зграду, напросто су били прегажени. Тада су се одиграле двије битне ствари које су одредиле даљи ток устанка. Један од организатора устанка, Миле Ристић, успио је од усташе отети пушкомитраљез и њиме онеспособити бункер поред капије, а Едо Шајер је пресјекао телефонске жице, тако да усташе нису могле позвати појачање.
Илија Ивановић, један од преживјелих логораша, овако је описао почетак пробоја „Тајац! Затишје пред буру. Одједном загрми, али сада у излазном ходнику наше зграде. Вика људи се стопи са грмљавином неба. Потрчах да видим шта се догађа. У ходнику стотињак људи проваљује излазна врата притиском тијела. Песнице уздигнуте. У понекој руци комад цигле, у једној сјекира, вјероватно нађена негдје у поткровљу. Чујем повике: Ура, напријед другови, слобода или смрт. Врата попустише. Попуцаше. Људи као лавина кренуше трком напоље. Прегазише усташу-стражара. Пакао. Са свих околних бункера усташе отворише ватру. Стакла на прозорима пуцају. Меци фијучу изнад наших глава. Киша и даље лије…..Трчим према излазу гдје логораши воде битку да отворе капију. Десно, на цести унутар логора, логораш Миле Ристић пуца, из митраљеза. Поред њега лежи мртав усташа. Сада и усташе морају да се припазе. У трку стално понављам: неће мене, неће мене, неће мене…“
Рушевине погона за израду ланаца, мај 1945.
Истог дана након извршеног пробоја усташе су ликвидирале осталих 470 логораша. Сљедећих неколико дана трајало је уништавање преосталих објеката након чега је логор напуштен. У Јасеновац је 2. маја без борбе ушао први батаљон 4. српске бригаде са командантом Гојком Ињцем. Сјећајући се тога 2. маја, замјеник командира 1. чете Здравко Муњић је написао: „Улазимо у село Јасеновац. На све стране мирис паљевине. Највише нас је потресао мирис спаљеног људског меса што потиче од запаљених логораша које су усташе побиле пре повлачења. На све стране само се виде згаришта која још пушњаре и догоревају. Од зграда су остали само зидови, јер су кровови, врата, прозори изгорели. Призор је стравичан. Прошли смо овај део страве и ужаса и наилазимо на још један у пољу иза насеља. Код оваца дечак стар око 8 година. Од њега желимо да сазнамо бар нешто о страхотама које смо малочас видели. Дечко је, на жалост, избезумљен и ништа нисмо могли дознати. Касније нам је неки мештанин објаснио да је дечко био сведок кад су његове родитеље усташе бациле у ватру да живи изгоре. Од тога језивог призора дечко је изгубио памћење.“
Укупан број преживјелих логораша током пробоја из логора III је 90, а њхова имена су наведена у дјелу „Заборављени, књига о посљедњим јасеновачким логорашима“ аутора Дејана Мотла и Ђорђа Миховиловића, коју вам топло препоручујемо.
ИЗВОР: http://historyofyugoslavia.com
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.