Требава
Радован Пилиповић, ма
Архив Српске православне цркве
Београд
Оригиналан научни рад
Апстракт: У раду се, на основу архивских извора наративног карактера из збирке судије Петра Јовановића која се чува у Архиву Епархије зворничко-тузланске у Бијељини, даје главни пресек токова устаничких
борби у североисточној Босни. Наиме, приступа се критички описима Буне у планини Вучијак 1875. и борбама у Семберији 1876. године. У тим устаничким кретањима значајну улогу су као народни прваци имали свештеници Благоје Џабић, Цвијетин Мићић и Петар Михаиловић. Иако је била на правцу војничког напредовања српске војске из Кнежевине преко Дрине ка унутрашњости, Источна Босна је, сразмерно мање, учествовала у Устанку 1875-1878. године од Босанске Крајине. Са друге стране, ослободилачки
напори тамошњег српског становништва нису били изван оквира општег национално-револуционарног ослобођења Српства у целини.
Кључне речи: Буна у Вучијаку 1875, Борбе у Семберији 1876, поп Благоје Џабић, поп Цвијетин Мићић, поп Петар Михаиловић, варош Бијељина, генерал Ранко Алимпић, капетан Ђока Влајковић.
На простору североисточне Босне, који је угрубо омеђен доњим током реке Босне на западу, Савом на северу и доњим током Дрине на истоку, кроз читав XIX век се запажају мање или веће побуне и друга ослободилачка кретања српског народа против османске власти. Овоме је, на првом месту, допринела близина и непосреднија географска везаност са језгром обновљене српске државности, територијом Србије Карађорђевих и Милошевих устаника (1804-1815) која је временом израсла у стабилнији Пијемонт
српског и јужнословенског национално-политичког обједињавања.
Историја устанка Срба у Херцеговини и у Босни, распламсаног 1875. године, надовезује се на многе сличне покушаје збацивања иноверног и феудалног јарма, наметнутог Србима неколико столећа раније. Устаничка кретања у овим српским историјским областима стоје у вези са ратним операцијама и дипломатским активностима Кнежевине Србије да у рату са Турском ослободи своје сународнике.
Дејства и борбене активности устаника на североистоку Босне нису толико привлачила пажњу првих хроничара и повесничара буне 1875-1878. године. Сви ти рани писци, проповедачи и повесничари, везивали су се за Херцеговину и Босанску Крајину.1 Насупрот томе, класична историографска дела која третирају Устанак 1875-1878. године не заобилазе Источну Босну, која, ипак, у односу на западне просторе, Крајину и Херцеговину, не поседује дипломатски и војнички примат.2
У првој половини XIX века, тачније у периоду након Другог српског устанка 1815, па све до почетка Устанка Срба у Херцеговини и у Босни 1875. године, бележе се покрети везани са истакнуте свештенике, народне
прваке и вође оружаних дејстава против турских власти. Поп Ђорђије Вујичић из Цикота погинуо је са оружјем у рукама у Цикотама код Власенице 1826. године. Свештеник Јовица Илић, главни је актер тзв. „Поп Јовичине буне“ јер је 1834. године подигао села око Дервенте, Детлак и околину.3 На ова догађања надовезују се оружане побуне у Дугој Њиви и на Требави 1858. године, а из Кнежевине Србије већи број чета упада преко Дрине у Босну 1863. године.4
О наведеним историјским догађајима, постоје архивски записи у збирци судије Петра Јовановића из Тузле који се чувају у Архиви Епархије зворничко-тузланске у Бијељини. За нашу тему су још драгоценији списи
под насловима „Буна у Вучијаку 1875. године“ и „Бијељинска буна 1876. године“.5 Побројани списи спадају у жанр летописачких присећања, изразито су наративног карактера, тј. основна нит је аналистичка око које се провлаче елементи епског казивања. Најкохерентнији међу њима и најпотпунији јесте спис „Бијељинска буна 1876. године“ који садржи занимљиву реченицу о пореклу и смислу аутентичности: „Овај спис састављен је по запису Стеве Михаиловића, бившег пароха црњеловског, сина проте Пере Михаи-
ловића. Биљешке је поп Стево написао по усменом казивању свога оца“.6
Стари прота Петар Михаиловић је био изданак генерације православних свештеника из друге половине XIX века која је добро упамтила фанариотску епоху са њеним неславним обичајима и манирима сталеших и
друштвених односа. Из оскудних података може да се састави мозаик његовог животописа: Као син тежака Михаила Наранчића био је рођен 1846. године, а након завршетка Основне школе у Бијељини, од стране митрополита Дионисија I постављен за пароха у семберско село Црњелово. После српског устанка и аустроугарске окупације од митрополита Дионисија II Илијевића је 6. јануара 1879. године одликован чином протојереја. Упокојио се 8. децембра 1900. године.7
На парохији црњеловског свога оца је наследио у свештеничком звању и позиву 6. септембра 1896. године Стеван Михаиловић. Овај свештеник је рођен 26. децембра 1872. године, а након основног школовања у
Црњелову и Бијељини, продужио је образовање у Богословији у Рељеву. Био је од стране митрополита Дионисија II рукоположен за ђакона 16, а за презвитера 17. августа 1890. године. Упокојио се 15/28. марта 1928. године у Загребу.8
У устаничким кретањима у северној и североисточној Босни учествовали су 1875. и 1876. као вођи и предводници наоружаног народа свештеници. У Вучијаку је главну реч водио поп Благоје Џабић, а у Семберији се 1875-1876. године су се истицали поп Цвијетин Мићић и Петар (Перо Михаиловић). Очевидац и страни путописац Шарл Иријарт (Charles Yriarte) проницљиво је записао: „поп живи тако присно са народом свога обреда, налази се у толико блиској заједници с њим да се уопште не треба чудити што су вође покрета били највише грчко-православни свештеници, не само да су они дали знак за устанак него су и узели пушку да воде своје парохијане у битку“.9 Познате интриге на које нису били имуни фанариотски епископи, владајући систем даџбина, очигледна повезаност новца са достојанством духовника, доводила је тада до беде како нижег свештенства, тако и обичних лаика.10 Док су епископи били угнеждени у феудални систем османског друштва, дотле су припадници нижег свештенства били спремни да ураде нешто заради промене свог материјалног положаја и достојанства. Устаничка врења су увек отварала врата нове наде и нових покушаја.
Новосадска „Застава“ у броју 96 од 16/28. августа 1874. године донела је допис из Бијељине о односима у црквеним круговима, илуструјући понашање владике Дионисија према народу и свештенству. Бијељински трговац Јован (Јоцо) Панић је због грамзивости назвао епископа „Сапанђило“ који изнуђује новац од свештеника, а као његове жртве се наводе Ђоко Поповић из Зворника, Мићо Ђорђевић из Бањице, Стево Томић и Јанко Максимовић из околине Бијељине и Перо Мијаиловић (!) из Црњелова.11 Према аутору
новинског чланка наводи се како су „владика Дионисије и прото Димитрије Марковић већ… и последњу кап крви народу испили“.12 На листи оштећеника налази се свештеник Петар Михаиловић који ће кроз две године постати устанички четовођа.
Подручје планине Вучјак, северно од Добоја, уз доњи ток реке Босне, према Сави, а источно од Дервенте и Брода било је позорје устаничких покрета 1875. године. Вођа тих покрета беше поп Благоје Џабић, син свештеника Павла Џабића који је погинуо у поп Јовичиној буни 1834. године. Уз попа Благоја у наоружане редове су стали његов син Лука Џабић, затим из Винске Гавро и Тодо Рушкић, Васо Видић, из Горњег Клакара Лазар и Ђуро Веселиновић, а из Доњег Клакара Лазо и Пејо Ђурић, Ристо Миљић и Јово Јоцић. Сви ти завереници, укупно њих 12 на броју састало се у кући Васе Видића у Винској на недељу дана пред Спасовдан 1875. године.13
На том састанку „је решено да заметну буну ради ослобођења од Турака и сједињења са Србијом и решено је да буну отпочну паљењем беговских конака и војничких караула крај Саве“.14 Поред попа Благоја Џабића главну реч је водио Гавро Рушкић, сеоски кнез из Винске. Саветовању у планини Вучијак су присуствовали „капетан“ Ђорђо Костић, Ристо Крумпир из Кораћа, Гавро Дејановић из Мајевца, те Ристо Јејић и Спасо Келечевић за које се говорило да су „Крајишници“.15 Забележено је да је један одред устаника на ушћу речице Љубогоште у Саву примио оружје из Аустрије, које су им у Славонском Броду набавили трговци Коста Пана и неки Бјеловитић и Радосављевић. Након тога устаници су попалили карауле у Лијешћу (на самој
Сави) и беговске чардаке Доњем Кладару (источно од Модриче). 16
Устаници у Вучијаку нису били добро наоружани, нити добро организовани. Њиховим вођама је недостајало војничког теоријског знања и практичног искуства. У сукобу са редовном турском војском – редифом, устанички одред који је бројао око 1000 људи, а од тога је била наоружана само 1/3 ватреним оружјем, претрпео је озбиљан пораз у реону села Доњи Клакар. Битка која се заметнула на падинама Вучијака, на коси коју народ и дан-данас зове „Битка“ или „Турска коса“ однела је много више живота устаника него Турака. Побуњенике је предводио „капетан“ Ђорђо Костић.17 Лошем исходу по устанике допринело је спречавање аустријских власти да оружје пристиже у Босну, затим грчевита везаност устаника за своја села,
одакле је проистицала немогућност одважнијег кретања, као и боља организација и надмоћ у наоружању турске војске.
Идејни вођа устаника планине Вучијак поп Благоје Џабић побегао је у Срем, где је умро исте 1875. године. Турска редифа која је однела победу отишла је даље на запад, према Крајини, оставивши иза себе башибозук. Устаници су се донекле прибрали, напали су нередовне турске трупе у Врелима и потукли их на месту званом Градина.18 Наредних месеци су се наставили међусобни сукоби ниског интензитета.
Први покушаји побуне Срба у Семберији и доњем Подрињу, подстицани су из Кнежевине Србије, опробаним методама, тј. слањем ускочких чета, што је и било у јесен 1875. године. Четовођа Јован Панић са нешто више од 300 другова прешао је Дрину 3. септембра 1875. године у реону села Главичице. Ова чета је покушала да побуни околна српска села, али у тој замисли није успела. Ту чету се дигао да гони локални башибозук, а из
Бијељине редифа са два ескадрона коњице и две чете пешадије.19 Панићева чета се у току ноћи заклонила у манастиру Тавна где је дошло до кошкања, а чета се раштркала и замакла у Мајевицу планину. Ујутро, 4. септембра 1875. године Турци су наставили да пуцају по манастиру, а игуман Александар је изашао у сусрет турској војсци молећи да не пали и не роби светињу. Башибозук је у манастиру све опљачкао, спаљене су економске зграде и конаци манастира Тавна, а „када је све било уништено и манастир спаљен, врате се турске чете кућама робећи, палећи и убијајући успут где кога стигну“.20
Упад чете Јована Панића у Босну био је погубан по манастир и братство Тавне. Турске власти су покренуле судски процес у Тузли против игумана Александра Симића, двојице калуђера и учитеља који су били оптужени за сарадњу са Србијанцима. Игуман је био осуђен на петнаест година робије, коју је делимично издржао у Видину, а калуђери и учитељ су били задржани у затвору до 1877. године.21
У чети Јована Панића налазио се и Ристо Јејић „босански емигрант и учесник у неким ранијим сељачким устанцима… позната личност у ранијим српским тајним организацијама“.22
У архивалијама Епархије зворничко-тузланске налазимо податке да су браћа „Јејићи“ упадали у Босну 1863. године, где је имала сукобе са Турцима на Стражи, највишем врху западног дела Мајевице.23 Илија и Ристо Јејић, названи тако по имену свога оца Јеје били су родом из Црквине (махала Ајдучица), трговали су свињама, а „били су силовити па су насртали на Турке“.24 Учествовали су у Протиној буни (Буна проте Стевана Аврамовића из 1858. године), а након њене пропасти ратовали су у чети хајдука Глише Прибојца.25 Илија Јејић је погинуо у Горњем Жабару („жив је ухваћен издајом“), а Ристо Јејић је наставио са побуњеничким активностима против Турака. Исто тако, треба поменути да је једна Србијанска чета упала
исте 1863. године у Бирач. Њу су крили свештеници Ристо Савић из Стрмнице и Марко Старовић из Шековића, који су „хранили оностранце, како су Бирчаци називали четнике из Србије, све до њихова пораза на Борогову“.26
Везе свештенства пореклом из Босне, не само из њених источних и североисточних делова, са Кнежевином Србијом, примећују се кроз читав XIX век. Дајемо, овом приликом, неколико карактеристичних персоналних
примера: У дворској цркви Кнеза Милоша Св. Петра и Павла у Топчидеру служио је Србин из Босанске Крајине свештеник Павле Карановић.27 У списима Архива Српске православне цркве у Београду, у фонду Београдске конзисторије забележен је случај избеглог свештеника из Босанске Посавине, Симеона Илића из Човић Поља, који је напустио свој завичај испред зулима, искусивши „мржњу и освету србски крволока – Турака“.28 У редовима војних свештеника на фронту 1876-1877-1878. године налазили су се Алекса Поповић „свештеник из вароши Сребренице у Босни“, као и Јаков Опачић „свешеник из Босне, вароши Прњавора, окружја бањалучког“.29
Устаничко врење привлачило је жељне слободе из свих крајева Српства. Свештеник Никола Јовановић-Ђаковић, православни намесник орашко-градачачке нахије организовао је и спроводио делатност слања добровољаца у Србију 1876. године, који су преко Шапца и тамошњег трговца Јована Шкорића постајали војници на фронту. Ово није пролазило мимо подозрења и истраге Турака који су проту позивали на одговорност, а он им је одговарао: „да се некуда изгубило само неколико бескућника и бећара, који
су и иначе лутали по свету“.30 Генерал Ранко Алимпић је у јуну 1876. године упутио проглас „Ратну прокламацију“ упућену „Браћи нашој у Босни“ где позива „православне, католике и мухамеданце“ да устану против Османлија и ставе се под барјак Милана IV Обреновића.31 Подручје насељено Србима, уз Дрину, реку Саву, у Семберији и Посавини, око Мајевице, Требаве, Вучијака и планине Озрен тонуло је полако у атмосферу обавијености ратном психозом.
Семберију је узбунио долазак јединица српске војске на Дрину. На чело народа су се ставили свештеници Петар Михаиловић из Црњелова и Цвијетин Мићић парох вршански „из Ступња“, а иначе родом из Доње Чађавице. На збору у Црњелову испред куће свештеника Петра Михаиловића је одлучено да се крене у борбена дејства, иако српска војска још није прешла Дрину и нису сви били озбиљније наоружани. Ови устаници су попалили неколико беговских чардака у семберским селима. До жешћих борби је
дошло у Семберији између 20. и 22. јуна 1876. године. Делегација семберских Срба, предвођена поменутим свештеницима и бијељинским трговцем Мићом Николићем званим „Чавка“ ухватила је везу са генералом Ранком Алимпићем, и то преко капетана Ђоке Влајковића који је са добровољцима
седео у мачванском селу Бадовинци.32
Поп Петар Михаиловић је проглашен вођом „босанских добровољаца“, односно заповедником семберских чета, које су у крајњој линији одговарале командним структурама Војске Кнежевине Србије. Семберци-
ма је преко Дрине допремљено 800 пушки белгинки, барута и олова.33 На ове снаге Србијанци су желели да рачунају приликом напада на Бијељину. Српска војска под командом Ђоке Влајковића напала је Бијељину 21. јуна 1876. године.34
Међутим, тај напад је био безуспешан, па је акција поновљена 23. јуна, у којој су учествовали и побуњени семберски Срби под командом четовође попа Петра Михаиловића. Добровољачке чете су нападале Бијељину из правца Велике Обарске. Поред Петра Михаиловића истицали су се као вође устаничких чета: Мићо Николић-Чавка, трговац из Бијељине, Симо Катић из Броца, Јово Шкорић, трговац из Бијељине, а родом из Балатуна, Лазар Јевремовић-Новаковић, трговац из Бијељине, затим Јован Мијатовић
и Јован Давидовић из Босанске Крајине, заправо из околине Босанског Новог, затим Јово Џинић из Бијељине, писар митрополита Дионисија II, а из Велике Обарске су биле четовође: Цвијетин Шовић, звани Ћућо, кнез Стево Ивановић, Васо Ломбић и Васо Рогозиновић.35 Устаници су се у два шанца утврдили у атару Велике Обарске, тачније „у шанцу од шљивика Цвијетина Шовића и од ћуприје у близини српске школе“.36
Са побуњеницима преговоре је водио Мухарем-бег Османбеговић из Бијељине, али они нису уродили плодом. Битка код Велике Обарске се десила 23. јуна 1876. године. Од виђенијих устаника („усташа“) погинули су: Ђоко Лакетић из Броца, Саво Рогозиновић, Стево Ивановић, Васо Ломбић и Васо Рогозиновић из Велике Обарске. Памти се јуначка смрт кнеза из Велике Обарске Стеве Ивановића, који је био рањен у оба бедра и клечао непокретан на бојном пољу. Субаша Омер-бега Салихбеговића Бајро Џивић
полетео је да му одсече главу по „турском адету“, али га је кнез смртно оборио хицем из пушке белгинке. На недокусуреног рањеника напао је, затим, млади бег Глибановић из Челића, али је и њега обрљански кнез погубио. Тада су, Турци, упутили групни плутон и савладали семберског кнеза, као каквог античког јунака: „И тако славно погибе кнез Стево заменивши своју главу као прави српски јунак“.37 Главни турски напад на српску бојну линију припремили су топови, што је утицало да устаници крену у повлачење. Тада је погинуо и вођа Мићо Николић-Чавка. Његову главу су одсекли и изложили на коцу на видном месту у Бијељини.38
Турци би однели и већу победу над устаницима, да нису поделили снаге, пославши Имзи-бега Сточевића из Бијељине, да оде у Рачу са намером да тамо спасе и преузме војни материјал. Срби су га пропустили, а
онда су га, док се враћао са покупљеним материјалом напали 24. јуна 1876. у Балатуну код воде Сушице.39 У боју против Имзи-бега учествовали су понајвише српски устаници из Међаша и Трњака, иако се бег држао јуначки, изгубио је контролу над својим војницима који су се разбежали по селима Даздарево и Тријешница, а на крају је и сам погинуо.40
У устаничким борбама у североисточној Босни, нарочито Семберији, видно место заузима и бој код Драгаљевца (на 16. километру од Бијељине према Брчком), тачније код куће Зарије Вишњевчевића. Ту је
бројније и вештије турске снаге сачекао са својим одредом поп Цвијетин Мићић, али је претрпео пораз 3. јула 1876. године. Његова одсечена глава је три дана била изложена у Брчком док је није откупио аустријски конзул Србин из Лике, Омчикус.41
У другој половини 1876. године Семберија је запамтила бојеве који су се одиграли између Турака и српских устаника и то: код Врела у Батковићу, на Дашници, у Полоју у Црњелову, на Пољани у Црњелову, у Батковићу код кућа Бирчаковића, код Томашевца и у Свињаревцу. Устаницима су помагали и одреди из Србије, који су се морали повући натраг преко Дрине, када је дошло до пораза на главном бојишту у долини Мораве, код Ђуниса у јесен 1876. године. Народ је био, због ратних операција и турских осветничких похода, приморан да се сели у Србију и у Срем, одакле се на своја огњишта вратио тек после окупације 1878. године.42
Битке и окршаји у околини Бијељине познате су и најпрекаљенијим устаницима из „јужнобосанског устанка“. Тај окршај помиње у своме „Животопису“ војвода Перо Крецо, саборац Голуба Бабића и Петра Мркоњића,
у контексту трговине са једним устаником Крајишником који је оставио кости под Бијељином: „Ја ујагмио ново седло коњско, те га дам Пери Бањцу за 2 дуката и данас ми није платио, јер је 1876-те исти погинуо на Бијељини. То ми је мој брат Димитрије Крецо приповједао да је исти Перо остао код џамије с поља у Бијељини“.43
Замишљени продор српске војске преко Источне Босне, Семберије и Посавине, ка побуњеним и ослобођеним територијама на западу, осујећен је у зачетку. Српској војсци нису много помогли ни локални добровољци. Историчари устанка објашњење налазе у чињеници да су „густо збијене и увек ратоборно расположене муслиманске масе Босанске Посавине биле су у стању да туку код Бијељине дрински корпус генерала Алимпића 1876; да разбију једну аустријску дивизију код Тузле под Сапаријем 1878… и у зачет-
ку угуше сваки покрет своје раје“.44
1 Владимир Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. (Грађа за новију српску историју
рата за ослобођење, Нови Сад 1884.
2 Код Васе Чубриловића, Босански устанак 1875-1878. (друго издање), приредио Здравко
Антонић, Београд 1996, 84-85; а код Милорада Екмечића, Устанак у Босни 1875-1878. (треће
измењено издање), Београд 1996, 111-138. Код другог аутора убацивање чета у Источну Босну из
правца Србије посматра се као синхронизам неких устаничких дејстава око Ливна 1875. године,
а и шире у Босанској Крајини. За нашу тему су интересантни и секундарни извори: Ђузепе
Брабанти-Бродано, Гарибалдинци на Дрини, превео Миодраг Т. Ристић, Београд 1958, 211-242,
где се говори о кретању српске војске ка Босни, у крајевима на десној обали Дрине, тачније
око Лешнице, Лознице и Крупања. Правац кретања и битке српске војске у Семберији описане
су у биографији генерала Ранка Алимпића: Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са
догађајима из најновије српске историје, написала његова удовица Милева, Београд 1892, 560-
619.
3 Опширније: Aleksa Ivić, Ustanak popa Jovice Ilića (1834.) i buna leskovačkih i vranjanskih Srba
(1842.), preštampano iz „Književnog juga“, Zagreb 1919, 1-14.
4 Душан Кашић, Преглед историје Зворничко-тузланске епархије, 25-27, у: Српска православна
епархија Зворничко-тузланска – шематизам, Тузла 1977. У збирци судије Петра Јовановића у
Архиву Епархије зворничко-тузланске издвајају се списи: „Погибија попа Ђорђа Вујичића из
Цикота 1826. године“, „Буна попа Јовице Илића из Детлака 1834. године“, „Битка на Дугој Њиви
и Требави 1858. године“, „Четнички упади у Босну 1863. године“, као и списи од нарочитог
интереса за овај наш рад, а то су: „Буна у Вучијаку 1875. године“ и „Бијељинска буна 1876.
године“.
5 Петар Јовановић је рођен 23. јануара 1913. године у тежачкој породици, од оца Аксе и мајке
Стоје (рођ. Алексић) у Прибоју. Завршио је Православну богословију у Сарајеву, а дипломирао
је на Православном богословском факултету у Београду 29. маја 1940. године. У чин ђакона
је био рукоположен о Савиндану (27. јануара) 1944. године у Београду. Рукоположење је у
име епископа зворничко-тузланског Нектарија Круља обавио епископ злетовско-струмички
Викентије Проданов. Године 1945. „напустио је свештеничку службу и прешао у свјетовну“.
Одлуком Епархијског црквеног суда у Тузли од 1. децембра/18. новембра 1954. „брише се из
списка-каталога свештенства и ставља се у ред световњака са свим правима и дужностима“.
Обављао је дужност Окружног судије у Тузли. Списе од историјског значаја, укључујићи и неке
црквене летописе предао је Епархији зворничко-тузланској 14. фебруара 1974. године (Архив
Епархије зворничко-тузланске, Архивске књиге, бр. 1, Индекс свештенства Епархије зворничко-
тузланске, стр. 225. sub voce Перо Јовановић).
6 Архив Епархије зворничко-тузланске, Збирка судије Петра Јовановића, Бијељинска буна 1876.
године, 7.
7 Архив Епархије зворничко-тузланске, Архивске књиге, бр. 1, Индекс свештенства Епархије
зворничко-тузланске, бр. 11, стр. 5. sub voce Петар Михаиловић.
8 Индекс свештенства Епархије зворничко-тузланске, бр. 55, стр. 26. sub voce Стеван
Михаиловић
9 Šarl Irijart, Bosna i Hercegovina – putopis iz vremena ustanka 1875-1876, preveo sa francuskog
Vladimir Osipov, Sarajevo 1981, 126.
10 Исто, 125.
11 „Застава“ о Босни и Херцеговини 1874-1876, приредио Хамдија Капиџић, трећа књига,
Сарајево 1954, 15-16. Стеван Томић је био свештеник у Балатуну.
12 Исто, 15.
13 Архив Епархије зворничко-тузланске, Збирка судије Петра Јовановића, Буна у Вучијаку 1875.
године, 1
14 Исто.
15 Исто.
16 Исто.
17 Исто. Потез „Турска коса“ налази се у јужном атару села Доњи Клакар, у засеоку Шумари,
на граници са суседним селом Горња Врела. (Топографске карте СФРЈ 1:25.000, Секција 375-3-4
Славонски Брод – Доња Бебрина).
18 Буна у Вучијаку 1875. године, 1-2.
19 Васо Чубриловић, н. д, стр. 84. Може се рећи да је „на западној граници Србије увек… од
почетка устанка било добровољачких чета“, тј. од септембра 1875. године, види: М. Екмечић,
н. д, 281.
20 В. Чубриловић, н. д, стр. 85. „Говорило се да је тада нестало преко сто хришћанских душа“.
21 Исто.
22 М. Екмечић, н. д, 130.
23 Четнички упади у Босну 1863, 1.
24 Исто, 2.
25 Исто.
26 Исто, 1-2.
27 Василије Перовић, Београдска црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд
1982, стр. 70. Свештеник Павле Карановић је „био родом из Босне, одакле је побегао у Србију,
због турског зулума, оставивши тамо незбринуту своју породицу“.
28 Радован Пилиповић, О српском пребегу из Босне 1873. године (Необичан канонски пријем пре
140 година), Теолошки погледи 1 (2013), 194.
29 Архив Српске православне цркве, Конзисторија митрополије Кнежевине Србије, Извештаји
о учешћу у ратовима 1876-1877-1878; Извештај Алексе Поповића, 24. јулија 1878. и Извештај
Јакова Опачића, 13. јула 1878.
30 Архив Епархије зворничко-тузланске, Збирка судије Петра Јовановића, Бијељинска буна
1876. године, 1.
31 Кад они владаху цареви наши Душан и Лазар, онда су наше двије лијепе земље, Србија
и поносна Босна, биле заједно као двије сестре у једнога оца“. Живот и рад генерала Ранка
Алимпића у свези са догађајима из најновије српске историје, написала његова удовица Милева, Београд 1892, прилог II. (Даље: Живот и рад генерала Ранка Алимпића… ).
32 Бијељинска буна 1876. године, 2.
33 Пушке „белгине“ или „белгинке“ су у суштини пушке острагуше белгијске производње,
са паљењем на капислу, види: Petko Luković, Naoružanje i organizacija snabdevanja oružjem u
Bosanskom ustanku 1875-1878, Vesnik Vojnog muzeja, br. 11-12, Beograd 1966, 195-197.
34 Бијељинска буна 1876. године, 2. Уп. М. Екмечић, н. д, 281-283. План генерала Ранка
Алимпића је био да се преко Семберије и Посавине споји са устаницима у Босанској Крајини.
(Види: Живот и рад генерала Ранка Алимпића…, стр. 560 и даље).
35 Бијељинска буна 1876. године, 3.
36 Исто. Предстража је била распоређена „код кућа Радовановића“.
37 Исто, 4.
38 Исто. Бијељински Срби су потплатили једног Турчина да им донесе Мићину главу, која је
сахрањена у црквеној порти. Тек је касније његово тело сахрањено у порти код цркве у Великој
Обарској.
39 Бијељинска буна 1876. године, 5.
40 Исто. Муслимани су после окупације 1879. године Имзи-бегу подигли турбе у Трњацима, на
месту где је погинуо. Уп. Живот и рад генерала Ранка Алимпића…, 567 и даље.
41 Исто. Глава попа Цвијетина Мићића била је сахрањена у гробљу у Брчком, а тело на месту
погибије. Посмртни остаци су заузимањем Николе Шкорића, пароха вршанског сахрањени код
Вршанске цркве.
42 Исто.
43 Перо Крецо, Животопис, рукопис, 11.
44 В. Чубриловић, н. д, 85.