ТОМА А. БРАТИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКИ СВЕШТЕНИК, ИСТОРИЧАР И ЕТНОГРАФ

Аутор: Боривоје Милошевић

Тома А. Братић (6. октобар 1871, Фојница код Гацка – 9. новембар 1929, Мостар) спада међу најистакнутије херцеговачке духовнике свог времена и плодне истраживаче херцеговачке прошлости. Поријеклом је из краја у коме је функција усмене књижевности била веома јака и гдје је епски и гусларски дух имао велики утицај на психу људи. Његов отац Аћим је био угледни херцего-вачки свештеник и дугогодишњи парох у Фојници.3 Братић је основну школу похађао у манастиру Житомислић, у којем је радио и као учитељ. Након што је завршио Богословију у Рељеву, радио је као парох у Благају, мостарски прото-презвитерат. Оснивач је Земљорадничке задруге у Благају. Био је вјероучитељ у основним школама у Мостару и члан Врховног духовног суда у Београду. У чин протојереја је произведен 3. јуна 1924. Братић је био ожењен Јеленом, кћерком херцеговачког вој-воде Зимоњића.
Братићеви историјски радови махом су за те-му имали буне и устанке који су потресали Херце-говину у другој половини XIX вијека, а посебно ис-такнуте личности и догађаје из тог времена. Његова књига Живот и дјела Богдана Зимоњића (Панчево, 1895) заснована je на подацима које је добио од Бог-дановог сина Стевана, познатог сакупљача народ-них умотворина из Херцеговине. Иако је Братић био зет војводе Зимоњића, он се у овом историо-графском дјелу трудио да испоштује принцип објек-тивности. У предговору је навео како му је најсветија дужност да пише само истину, “па ако сам се ђе о ово начело огријешио, огријешио сам се нехотице“. Братићев рад мјестимично прераста у политички интонирану расправу са они-ма који су главну кривицу за пропаст устанка у Херцеговини свалили на Богда-на Зимоњића. Он сматра да је Вукаловићев устанак започет без унапред смиш-љеног плана, да није захватио цијелу Херцеговину и да је био ограничен на од-брану. Братићево дјело, према приказу Босанске виле, “носи на себи печат мар-љивости, објективности и озбиљног старања“. Како је биографија војводе Зимо-њића у уској вези са српским устаничким покретима у Херцеговини, то Брати-ћево дјело уједно представља драгоцјену историјску грађу. “Нема сумње, да је посао кога се Братић латио, и тежак и одговоран, али у толико и похвалан“, на-води се у приказу његове књиге.
Послије Херцеговачког устанка и аустроугарске окупације Стеван Зимо-њић је неко вријеме живио у Црној Гори, да би се потом вратио у родни крај у којем је живио мирно и повучено. Од 1886. почиње његова стваралачка фаза коју карактерише прикупљање народних умотворина и писање мемоарских текстова. Зимоњић је водио стални и тачно датирани дневник из Херцеговачког устанка, на основу којег је Тома Братић у листу Бранково коло објавио чланак Како се развио херцеговачки устанак 1875. године. У овом раду је Братић објавио и писмо 22 херцеговачка главара које је војвода Богдан Зимоњић 24. априла 1875. предао црногорском министру Маши Врбици. У писму су изложени разлози који су главаре навели да подигну устанак, а црногорски кнез Никола је замољен да подржи устанике. Братић је неколицину радова у вези са устанком у Херцеговини објавио и у Босанској вили. Иако мањи обимом, од великог значаја је текст из 1910. године у којем је Братић описао територијалну структуру херцеговачких племена, њихово војно уређење, снагу појединих јединица, те улогу и значај племенских старјешина у устанку.
У Босанској вили су повремено штампани Братићеви текстови посвећени великанима српске књижевности, од којих је нарочито занимљив чланак из 1897. године, посвећен угледном српском свештенику и писцу Јовану Сундечићу. У истом часопису је двије године касније објавио приказ књиге К. П. Побједоносцева Мисли о цркви, држави, вјери, народној просвјети итд., коју је на српски језик превео Нићифор Дучић и објавио је 1899. у Београду. Братић је био дугогодишњи и плодни сарадник Дабро-босанског источника. На стра-ницама овог листа најчешће су објављивани његови чланци из филозофије религије, а занимљиво је да се у некима од њих Братић дотакао социјализма и комунизма, назвавши их “умним болестима“ савременог друштва. Овај лист је повремено објављивао и Братићеву народну поезију.
Братић је у раздобљу од 1902. до 1908. био један од најактивнијих сарадника Гласника Земаљског музеја. У текстовима етнографског карактера највише се бавио народним обичајима, вјеровањима, народним ношњама, свадбеним и погребним обичајима и народном медицином. Ови радови имају изузетан значај за познавање приватног живота херцеговачких Срба у XIX вијеку. У “Просвјетином“ календару је 1911. објављен Братићев рад Из Мемоара Богдана Зимоњића у којем су, између осталог, описане многе злоу-потребе којима су биле склоне фанариотске владике у Херцеговини. Неколико листова је 1894. објавило вијест како Тома Братић има намјеру да објави књигу Лука Вукаловић у српским народним пјесмама, али се она ипак није појавила у штампи.
Братићев реферат Српско свештенство и његов рад у народу, који је поднио на главној Скупштини свештеничког удружења у Мостару, штампано је 1911. као засебно дјело. Ова брошура се током Првог свјетског рата нашла на списку сумњиве и непожељне литературе, чије је посједовање повлачило за со-бом оштре санкције. У раду су изнијете заслуге свештенства за развој српског школства у Босни и Херцеговини, те се напомиње како је 1911. године, од укупно 280 повјереника друштва “Просвјета“, њих 95 било из свештеничког сталежа. Забиљежио је како су, од 58 протоколисаних земљорадничких задру-га, њих 25 основали српски свештеници. Братић је током рата био прогањан од аустроугарских власти. Ухапшен је крајем јула 1914. године заједно са оцем Аћимом, док је Томина кћерка Анета, ученица трећег разреда Више дјевојачке школе, осумњичена за злочин велеиздаје.
Братић је био један од најангажованијих јавних радника по питању по-бољшања материјалног статуса парохијског свештенства. У Босанско-херцего-вачком источнику је 1897. објавио приједлог за оснивање посебног фонда за потпомагање свештеничких удовица и сирочади. Према његовом приједлогу, било је потребно да се у свакој епархији формира по један фонд којим би руко-водио нарочит одбор под надзором митрополита. Фондове би требало стварати од улога самих свештеника и то тако да сваки свештеник улаже по 10 форинти годишње. Осим тих редовних прилога, требало је рачунати и на ванредне добровољне прилоге појединих дарежљивих особа. Новац је потом требало уло-жити у неку банку или код српских трговаца уз сигурне гаранције. Припомоћ би се дијелила годишње, и то само камата, док би главница остала нетакнута. Братић је 1908. у истом листу упозорио да је вријеме да свештенство дигне глас у одбрану своје части “која му је понижена плаћом нижом од жандарске“. Подсјећао је како је у раздобљу османске управе парохијско свештенство има-ло право да купи бир, што му је уз наплату свештенорадњи била плата. Свештенорадње нису биле таксиране или уједначене, него су се равнале према мјесним обичајима, имовном стању и погодби странака. Братић се жалио да су творци црквено-просвјетне уредбе укинули бир не водећи рачуна о томе хоће ли се моћи свештенству надокнадити оно што је са биром изгубило. Због вели-ке скупоће основних животних намирница, свештенство је пало у велико сиромаштво, јер законска плата од 1.200 круна није ни изблиза задовољавала њего-ве потребе. Нешто боље стајали су они свештеници који су имали додатни хо-норар од предавања вјеронауке у основним школама. Како би осигурали нор-мално издржавање своје породице, многи свештеници су се морали задуживати или су се бавили трговином, што је поткопавало њихов углед у друштву. Због тога свештенику “глад дјеце и голотиња убија дух и полет, па не само да не може водити бриге о корисним народним стварима, него је омрзнуо и на сам себе и проклиње час свога рођења“, навео је Братић, напомињући како није нормално да жандар или лугар имају већа примања од свештеника. Он је из-нио конкретан план о повећању свештеничких плата, при чему се ослањао на приједлог свештеничког удружења који је 1911. упућен црквеном Управном и Просвјетном савјету у Сарајеву. Према том приједлогу основна свештеничка плата требала је износити 1.600 круна. Послије 25 година службе, свештеник је, укључујући неке доплатке и стаж, могао имати плату од 4.000 до 4.200 круна, што је опет било мање од плате коју су имали државни службеници на најни-жој чиновничкој љествици.
Интелектуално снажан, добро образован и трезвен, Братић је у једној личности спојио узорног свештеника и вјероучитеља, марљивог истраживача херцеговачких старина и плодног јавног радника у борби за бољи статус пра-вославног свештенства у друштву. Његов син Богољуб (19. октобар 1896 − 1. октобар 1957) био је истакнути судија, публициста и јавни радник. Као симпа-тизер Младе Босне, током Првог свјетског рата робијао је по затворима у Мос-тару, Сарајеву и Травнику. Након рата је дипломирао и докторирао на Правном факултету у Загребу. Сарађивао у више листова: Јутарњи лист, Нова Хрватска, Хрватска ријеч, Дом, Савременик, Српско коло и Бразда. Од 1953. до смрти радио је као судија Врховног суда СР Хрватске.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републике Српске“, бр 6, стр 157-161)