Валт Дропо

Тешко да је ико од Американаца српског поријекла, осим кошаркаша Пита Маравића и возача болида Елија Вуковића, имао успјешнију спортску каријеру од бејзбол Ол-Стар звијезде Валта Дропе.

Рођен је 1923. године у сеоцу Мосуп у држави Конетикат, у породици херцеговачких емиграната Саве и Маре Дропо. Саво Дропо рођен је у селу Мркоњићи у херцеговачком Поповом пољу 1894. године, у истом оном мјесту гдје је рођен и највећи светац православног југа, Свети Василије Острошки Чудотворац. У Америку се иселио 1913. године и посао у текстилној индустрији пронашао у малом селу Мосуп у држави Конетикат. Његова супруга Мара Давидовић, рођена у Гацку 1900. године, још као дјевојчица отишла је у Мостар код ујака Душана Аџића, одакле ће 1921. године у Брајдруму (соба за невјесте) брода Мауританија запловити ка свом новом животу у већ раније договорени брак са Савом Дропом, кога је до тада видјела само на фотографији. Саво и Мара отпочели су заједнички живот на сопственој фарми коју је Саво купио од уштеђевине мукотрпно зарађене у текстилној индустрији. Прво дијете –син Милтон родио се 1923. године. Само годину дана касније рођен је и јунак ове приче Валтер-Валт. Породица је касније добила и двије кћери Емили и Зорку те још једног сина Џорџа. Одрастајући на селу у идиличном окружју Нове Енглеске, браћа су у тренуцима слободног времена највише вољели да играју амерички фудбал.

Породични пријатељ Чет Валас казивао је: “Играли смо фудбал често. Валт није био спортиста у породици Дропо када смо били клинци. Та титула припадала је његовом брату Милтону. Валт је био спор, никад довољно брз, а био је и превелик. Поред фудбала играли смо бејзбол, тај типично амерички спорт, и као сви дјечаци из старих америчких држава Конетикат, Мејн и Масачусетс сањали да једном обучемо дрес чувених Бостон Редсокса.“

Вјероватно нису слутили да ће се Валтеру та жеља и испунити. По завршетку основне школе, Валт се у Пленфилдској гимназији придружио годину дана старијем брату Милтону и одмах на себе скренуо пажњу спортских скаута. Најупорнији у жељи да младог Србина доведу у своје редове показали су се скаути чувеног универзитета  University of Connecticut или скраћено Уцонн.

Већ на првој години студија свима на универзитету постаће јасно да Уцонн има спортисту какав дотада није виђен. Током друге сезоне на студијама Валт Дропо је као нико прије њега истовремено наступао за три спортске селекције. У екипи америчког фудбала играо је у одбрани, за бејзбол селекцију наступао је као играч прве базе, док је у кошаркашком тиму универзитета играо, са својих 195 центиметара висине, на позицији центра.

„Валт Дропо био је претача свих великих спортиста на нашем универзитету“, казао је Де Роj, специјални савјетник за спорт на овој образовној установи и додао: „Био је прави амбасадор Уцонн-а, гдје год је ишао, носио је нашу спортску јакну.“

После двије године студирања, у љето 1943. године прекида студије и одлази у рат гдје ће остати двије године служећи у инжињеријској јединици. По окончању Другог свјетског рата Валт Дропо се враћа на студије и поново почиње наступати за три спортске селекције свог универзитета. Прво је на себе скренуо пажњу фудбалске професионалне екипе Чикаго Берс која се такмичила у НФЛ. На драфту 1946. они га бирају у 9. рунди, али Валт није хтио да оконча студије прије времена. Следеће године као високо позиционираног 4. пика на НБА кошаркашком драфту бира га екипа Провиденс Стимролера. Иако је позиција на којој је изабран на драфту гарантовала добар професионални уговор, Валт није желио да се бави кошарком. Можда је то из нашег угла велика штета и можда би се данас Херцеговина дичила још једном НБА звијездом, јер управо је током студирања највише показао баш у овом спорту. Његових 20,7 поена по утакмици и данас је важећи рекорд универзитета. Овај податак добија на тежини и због тога што су неки од највећих НБА шутера (као што су Реј Ален и Карон Батлер, НБА Алл-Стар играчи) похађали овај универзитет.

Једна од највећих мистерија МБЛ, професионалне бејзбол лиге је како је Њалт Дропо измакао пажњи скаута. По окончању студија 1947. године, Дропо је почео играти бејзбол у екипама из нижих лига. Тек крајем 1949. као слободни агент потписује уговор са Бостон Редсоксима. Тако је испуњена дјечачка жеља Валта Дропе, сина херцеговачких емиграната да заигра у једној од најбољих бејзбол екипа на свијету.

И то како је заиграо. Била је то сезона за памћење. Никад до дан данас један дебитант није одиграо такву премијерну сезону. Валт Дропо није силазио са насловница спортске штампе у Америци. Редали су се наслови: “Сензација из Бостона“, „Велики Валт поново неумољив“, „Дропо обећава побједу“….

Предводио је лигу у врло важним статистичким категоријама. Као играч Прве базе сакупио је највише освојених база – 368. Лигу је предводио и у Ран бетовима којих је сакупио 144, а у чувеним оптрчавањима или Хом рановима био је трећи. Скоро једногласном одлуком жирија понио је титулу новајлије године, а у избору за најкориснијег играча сезоне заузео је високо шесто мјесто, а као шлаг на торту, Дропо је гласовима навијача изборио наступ на Ол-Стар утакмици. Управа и навијачи Ред Сокса били су екстатични, добили су једног од најталентованијих играча у земљи, све је говорило да Бостонци не треба да брину за будућност, али у наредној сезони њихови снови ће се распршити. Наиме, у једном судару са противничким играчем, Дропо је сломио ручни зглоб. Била је то тешка повреда. Цијели Бостон је очајавао, љекарске прогнозе нису биле оптимистичне, ипак „Њежни див“ како су медији прозвали Валта Дропу због његове доброћудне нарави и високог стаса, смогао је снаге да преброди тешку повреду и пред крај сезоне вратио се у тим.

Али, пауза и повреда учинили су своје, Дропо више није могао играти на истом нивоу као у својој првој сезони. Управа Ред Сокса је 1952. трејдовала Дропу у Детроиз Тајгерсе. Било је ту још бљесака великог талента. Валт би повремено одиграо фантастичну утакмицу, као што је био случај у сезони 1952. када је на једном наступу у дресу Тајгерса остварио досад необорени рекорд од 12 узастопних поена на мјесту ударача или кад је исте сезоне на четири утакмице везао 15 оптрчавања, што је такође важећи рекорд МБЛ лиге, али дани славе полако су пролазили. Валт је до краја каријере одиграо укупно 13 професионалних сезона, али ни у једној потоњој његова игра није била на нивоу оне легендарне дебитантске.

Много година касније, 1989. године у изјави за најтиражнији амерички спортски магазин Спорт Илустрејтид, Валт Дропо се осврнуо на своје спортске дане:

“Сваки спортиста има период када му све иде од руке, шта год радио, како се год понашао, све ће бити најбоље за тебе. Такво моје вријеме било је 1950. године. И данас размишљам је ли боље једном полетјети у небо или увијек  бити на терену, а никада погледати према звијездама.“

На питање новинара о кошарци, Дропо је одговорио:

„Никада не бих био добар кошаркаш. Био сам само висок. Тада је то било довољно.“

Валт Дропо није занемарио породични живот. Оженио се 1951. године са Елизабет Вајс и са њом изродио троје дјеце, сина Џефрија и кћери Карлу и Кристину.

По окончању спортске каријере Дропо се бавио пословима осигурања и посједовао фабрику пиротехничких средстава у којој је зарадио милионе долара. Био је поносан на своје српско поријекло и често је то истицао. У дневним новинама The Day од  30. маја 1993. у тексту Стивена Слосберга, Дропо је казивао своје мишљење о грађанском рату у бившој Југославији:

„ Ја сам играч прве базе, нисам политичар, али волим историју и добро знам шта се тамо збивало у вријеме нациста. И каква је то идеја да су Срби агресори. Објасните ми како можете бити агресори ако браните своју кућу. Ми нисмо варвари, а ви новинари сте заборавили ко је био савезник Сједињених Америчких Држава у вријеме Другог свјетског рата.“

Дропо је био један од идејних, али и оперативних покретача оснивања српске православне цркве Светог Саве у Бостону. Много година раније Дропе су били први чланови српске цркве у Норвичу. Интересантан је податак да Валт Дропо до поласка у основну школу није знао енглески језик, у кући су говорили само српски.

Валт Дропо умро је природном смрћу 2010. године у своме дому у мјесту Пибоди.

Двије године прије смрти задесила га је велика породична трагедија кад је после двогодишње борбе са канцером мозга преминуо његов син Џефри. Та трагедија сигурно је убрзала његов крај. Опојан је у цркви Светог Саве у Бостону, а сахрањен у породичној гробници у сеоцу Мосуп, у Конектикату. Локалне новине из оближњег Норвича донијеле су наслов на ударној првој страници: „Најдражи син Мосупа враћа се кући“.

Тако се завршио живот нашег земљака у далекој Америци. И он је од праха и постаће прах, али остаће оно чаробно љето 1950. године када је Велики Валт, џин меког срца, ушао у легенду.

АУТОР: Раде Ликић

ИЗВОР: radelikicblog