(Наставак). Када се овако изгатају и уз гатање по коју чашицу испразне, полазник одлази кући, а домаћин снима веселицу с ражња. Кад ражањ извади, удари њиме домаћицу преко леђа, питајући је: „ђе ти носе кокоши.“ — А она одговори: „у куту у лугу.“ Тако три пута, ово је ударање веле добро од костобоље, те они, који од исте пате потурају се да и њих удари. Када домаћин потури ражањ, сијече веселицу. Најприје отпара лијево плеће, које се једе при ручку, за тим одреже главу заједно са шијом, па је оставља за мали Божић. Још откине бутине заједно, остатак разсијече попола низ хрбат, а остало је посао младих. На Божић у јутру рано се руча. Одма чим домаћин расијече веселицу меће се софра, на којој не смије фалити каља (сухо месо кувано заједно са киселијем купусом). Око софре се искупе сва чељад, држећи свако по једну свијећу у руци, измијешани мушко па женско (на Божић треба сва кућна чељад да заједно ручају) моле се Богу, а домаћин ако зна (а мало који не зна) отпјева „Рождество твоје,“ па онда му свако чељаде по старини година приступа и предаје свијећу, а он се сваким мирбожује са : „М и р б о ж и ј и Х р и с т о с с е р о ди , в а и с т и н у р о д и ; п о к љ а њ а м о с е Б о г у и Х р ис т о в у Рождеству.“ Када се све једно с другим мирбожи домаћин састави свијеће у једну руковет, обавије их црвеном свилом, те засади у ћасу или здјелу жита, поставе их на сред софре горе. Онда сједају за софру опет измјешано: мушко и женско. Кад за софру посједају домаћин узме чесницу и изломи на онолико комада колико има чељади, намјењивајући : ово Марку ово Петруши, ово Глигору, ово Спасенији“ и т. д., а сваки пут дајући прегледа, да ли ђе не вири онај сребрени новчић, који је домаћица у чесницу метнула, јер веле у чијем се комаду нађе, тај је оне године најсретнији у кући. Пошто се чесница издијели, једе свако свој комад, а пази на новчић, т. ј. ако се није при ломљењу нашао. У том се једу и друга јела. Када се мало понаједу домаћин узме бардак с вином и напије: „здрави сте сви наоколо ; како данас сложно за софру сјели, весело пили и јели : цијеле се године у слози веселили, као чобани, што су се при Рожденству Христову веселили, сложно радили, а никада се не уморили, помог’о нам Бог и данашњи год Рождество Христово ако Бог да.“ Сви вичу на то а м и н ! Уз трећу чашу устаје се у славу божију и тјеше се свијеће. Домаћин узме скленицу (мала стаклена чаша) вина, комадић хљеба као добар залогај, па наздравља: „Писмо у добри час и у бољи час, а овом ћемо трећом најбољом срећом у име Бога и свете живоначалне троице, Христа и Богородице. који могу да нам и помогну ; у име лијепе славе божије и данашњег његовог Рождества, и за нашије сретније свијећа, сретно их и у велики добри час прислужили, а у бољи довршили, као сретни и Богу мили Срби, ако Бог да!“ — па онда умочи онај залогај хљеба у вино, те с њима тјеши свијеће, а пошто их утјеши, залогај изједе, вино попије. Кад свијеће још горе, на пламену гледа се: или ће боље родити планина, или поље т. ј. ако се пламен окренуо пољу, родиће поље; ако ли брду, родиће планина. Кад домаћин попије вино, којијем је свијеће, утјешио завати три пута жита, па пригрне уза свијеће, вичући сваки пут „грни жито, роди љето!“ а тако сва чељад за њим. Када се софра дигне, остави се жито и свијеће са главом од веселиће дегод на полицу, и чува се до Малог Божића. Мрве Божићне софре остављају жене и чувају, те веле да је добро кад дијете прихваћа, т. ј. кад.има ону болест, што се зове детиња, те га каде на њима. Сва три дана Божића не мете се кућа. Први дан Божића не иде се никуд од куће, но се обично спава и одмара од ноцњег умора. Други дан иду један другом на честитање, а све до малога Божића де се два сретну мирбожују се, те се многи овом приликом помире, који су прије тога у завади били. Од Божића до нове године слабо се раде домаћи послови, но ако што око хајвана, На нову годину као и на Божић сједну сви за софру и запале свијеће. Домаћин чисти и реже, главу чувајући, да је не разглави, јер веле, да је то велики удес ради вукова. Кости од главе оставе на таван, те их се у многим кућама пуно сакупи.
Месојеђе су од Божића до бијелих поклада. Уз месојеђе су највеселији дани у цијелој години, послова домаћијех није, кућа пуна а ноћи дуге, које младежи добро дођу за сијела. На сијелима искупе се момци и ђевојке, ожењени и невјесте а богме донеклен и стари дедови и жоне сиједе па они сједе, а млађарија се цијеле ноћи забавља забавним играма и гуслама, од игара се највише игра прстена у капе, прстена у руке, млинара, хаџија, ловаца, вука, праве бабу и цуру и Бог те пито што и каквије игара нема. Прстена у капе играју се као по варошима под Филџане, подјеле се сви мушки у двије половице, па онда једна страна сакрије прстен под двије капе а противна страна тражи, па ако наде у првој капи један измеду њих крије прстен под десет капа, које стоје на сред собе међу друштвом, а противна дружина пази, у којој ће капи оставити, па онда тражи, у којој капи мисли се да је прстен, диже се прва,. говорећи хамбар, а ако наде, онда крије она дружина, ако ли не наде онда диже даље говорећи празно. Када нађе прстен колико капа остане недигнутих, онолико поната броји дружина, која заноси; — ако шћера на двије капе а прстен не нађе, онда диже ону капу, у којој мисли да је прстен говорећи: наш, ако га у овој капи нађе, онда крије она дружина. која тражи, ако ли не, онда она која заноси. Која страна прије ишћера уговорени број поната, онда противну страну, која је изгубила карети н. пр. једнога пошаљу да донесе са врела фришке воде, другога пошаљу да обиђе тор и да лаје око њега као пас, трећег посаде насред собе па га брију, застру га најгорим ритама што има у кући а увате комад дрвета па један струже низ браду.
Аутор: Лука Грђић
Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/596877
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.