MАНАСТИР ЛОМНИЦА

У североисточној Босни, у области Власенице (Шековићи), недалеко од манастира Папраће, смештен је манастир Ломница (Ловница) са црквом посвећеној Светом Ђорђу.

По већ увреженом народном предању, и овај манастир задужбина је краља Драгутина, за кога се веровало да је ктитор већине сакралних објеката у српским земљама, нарочито у североисточној Босни која долази под његову управу крајем XIII столећа (1284), када од Угарске, по пријатељској али и родбинској вези, преузима области Усора и Соли, заједно са Сремом, Мачвом и Београдом. Према очуваним записима краљевог биографа, Данила II, велику заслугу у ширењу хришћанства и борби против богумилске јереси, а која је у овим крајевима нарочито била узела маха, приписан је лично потомку лозе Немањића – краљу Драгутину. Отуда и оправданост у народу дубоко укорењеног и генерацијама негованог култа о краљу као ктитору и градитељу безмало свих недатованих православних богомоља. Али, упркос народном веровању, сасвим се поуздано зна да је краљ Драгутин имао удела само у поправци Ариља и Ђурђевих Ступова у Рашкој области, али не и у градњи и подизању нових здања.

Настанак и историја манастира Ломнице и Цркве Светог Ђорђа

Иако је услед недостатка писане, али и материјалне грађе често онемогућено поуздано, па и било какво датовање цркава и манастира у босанскохерцеговачким епархијама, датовање манастира Ломнице изузетно је олакшано с обзиром на добро очувано фреско-сликарство Цркве Светог Ђорђа. То се нарочито односи на ктиторску композицију из 1608/1609. године у којој калуђери Генадије и Акакије придржавају модел своје задужбине, док је иконостас осликан нешто раније – 1578. године. Међутим, поменута композиција само указује на време када је црква живописана, што и не мора увек бити поуздан ослонац изградње храма. А најчешће и није, с обзиром на то да се дешавало да протекну чак и десетлећа од зидања до осликавања, а све је дакако зависило од финансијских могућности ктитора или чак монаштва и околног живља који су својим прилозима и донацијама обезбеђивали коначан завршетак богомоље.

Извеснији показатељ, дакле, јесте датум осликавања иконостаса, ако се зна да су постојали приоритети у живописању појединих делова унутрашњости храма, где је иконостас, заједно са олтарским простором, заузимао кључно и важно место у хијерархији богослужбених потреба.

Исте те, 1578. године, завршено је и преписивање манастирског типика „при Арсенију јеромонаху“. Такође, из тог периода су и репрезентативни примерци црквеног намештаја (1579/1580). Сви ови подаци навели су истраживаче и историографе да настанак манастирске Цркве Светог Ђорђа сместе у 1570. годину, иако га историчар уметности и добар познавалац босанскохерцеговачког средњовековног црквеног градитељства Здравко Кајмаковић смешта чак у средину XVI века.

Већ од следећег столећа, манастир Ломница се учесталије помиње у писаним изворима. Последњих година XVII века, у аустријско-турском рату, страдао је и био похаран. Иако не постоје прецизни подаци о степену и размерама пустошења, о стању ствари сасвим довољно говори чињеница да од почетка XВИИИ века Ломница престаје бити манастиром и на неко време функционише као мирска црква.

Народно предање које говори да је црква манастира Ломнице, баш као и Манастира Папраће, настала на већ постојећем црквишту, и то обновљена пред крај XVI века, када су се за слободнију градњу остварили и економски али и политички услови, особито после обнове Пећке патријаршије (1557), поткрепљују и новија открића заснована на теренском истраживању манастира и његове околине. Наиме, у непосредној близини данашњег храма пронађени су остаци сакралне грађевине, за коју се претпоставља да потиче из XIII века, и да су је градили Немањићи.

У време Другог светског рата, манастир Ломница доживео је судбину већине босанских богомоља. Наиме, веома је оштећен у бомбардовању немачке авијације.

Иако није у целости археолошки испитан, у новије доба манастирски комплекс је обновљен, још додатно обогаћен помоћним објектима: конацима и звоником, док је испред западне фасаде цркве дограђен дрвени трем.

Архитектура Цркве Светог Ђорђа

По својој архитектонској концепцији, Црква Светог Ђорђа у Ломници припада типу једнобродних грађевина издужене основе. Црква је издељена на два неједнака дела: припрату на западу и наос на истоку, а оба дела повезује у једну целину пуни зид, пробијен репрезентативним порталом. Исти такав правоугаоно засведени портал, са трослојном лунетом изнад архитрава, степенасто урезаном у месо зида, смештен је на западном зиду припрате, што је био и једини улаз у храм. Овакав начин засвођавања уочљив је такође и на бочним полукружно завршаваним прозорима на јужној и северној фасади храма.

Судећи по добро очуванoј ктиторској фреско-композицији, на којој се сасвим јасно види архитектонско решење модела храма којег придржавају монаси Акакије и Генадије, припрата је највероватније грађена у исто време када и црква.
Црква Светог Ђорђа у целости је засведена полуобличастим сводом којег подупиру бочни прислоњени лукови. Припрата је незнатно ужа од наоса јер у западном делу свод придржавају по један прислоњени лук слева и здесна, док то у наосу чини дупли ред лукова. И управо за дубину једног недостајућег прислоњеног лука простор припрате је ужи, што овом здању у геометријском смислу пружа осећај извесне динамичности и ритма у рашчлањавању форми.

Простор наоса издељен је с три правилно распоређена травеја од којих се онај крајњи, на истоку, завршава споља петостраном апсидом, док је са унутрашње стране апсида полукружна. Изнад средишњег травеја образована је слепа калота на пандантифима као замена за куполу, а коју споља камуфлира двоводни кров. Носиоци сводне конструкције – прислоњени бочни лукови – ослањају се у централном делу на издужене пиластре, а њих опет повезују попречни лукови.

Олтарски простор уобичајено је издељен на централни, полукружни апсидални део, док се у бочна одељења: проскомидију и ђаконикон улазило лучно засвођеним отворима, пробијеним на пиластрима, што је остављало утисак сажетог крста са куполом. Одељења проскомидије и ђаконикона била су стога тек плитке нише, али су се у њима, упркос скучености, обављале уобичајене богослужбене радње.

Црква је грађена од кречног малтера и локалног, необрађеног ломљеног камена, слојевито слаганог у водоравне низове. Нешто квалитетнијим зеленим каменом (такође локалног порекла) обрађени су оквири свих отвора: прозори и врата. По начину обраде, облицима и скромној декоративној пластици, отвори на ломничкој цркви могли су имати узор у цркви манастира Троноша у Србији.

Фреско-сликарство и иконостас Цркве Светог Ђорђа

Веома добро очувана зидна декорација унутрашњости Цркве Светог Ђорђа дело су неколико живописаца. Старији и квалитетнији слој фресака осликавао је мајстор Лонгин, око 1580. године, док су нешто касније фреске (1607/08) радови четворице сликара осредњих могућности, који ће оставити своје потписе на фрескама: двојица Јована, те Никола и Георгије. Купола и источна половина сводне конструкције дело су монаха Лонгина, а које је радио заједно са пећким сликарем Андрејом. Ове фреске представљају најбоља Лонгинова остварења у којима је изразио своју пуну сликарску зрелост и уметнички сензибилитет. Преостало осликавање храма завршили су поменути сликари, будући да је Лонгин изненада морао напустити радове, а којима се, нажалост, више никада није ни вратио.

Посебна вредност ломничког сликарства јесте веома добро очуван иконостас, који се убраја међу највредније иконостасне целине на тлу Босне под турском управом. У православној цркви иконе, са својим симболичким својствима, представљају неопходан сегмент живљења сваког верника. Већина очуваног српског иконописа У Босни потиче из периода после обнове Пећке патријаршије када је наступила и велика обнова верског живота, али и уметничког стваралаштва у српским земљама. Углавном су то дела путујућих иконописаца, неретко и анонимних зографа, чак и приучених монаха и сеоских сликара-лаика, а који су радили по поруџбинама. Иако су иконе учестало поручиване и из других крајева, већином из суседне Србије, али су у виду донација стизале и из Русије, Грчке, са Крита или из Венеције. Очувано је и неколико икона доспелих са Запада (Италија, Немачка).

Иконостас манастира Ломнице (1580) дело је изузетно талентованог пећког монаха, иконописца и зографа, мајстора Лонгина, о ком је, срећом, очувано обиље података, што осветљава његов изузетно плодоносан тридесетогодишњи стваралачки рад. Ломнички иконостас састоји се из два засебна дела, а изузетно је троредан. У првом реду представљене су две престоне иконе, веома добро очуване: Богородица са анђелима и пророцима, те представа Христа у Деизису са апостолима. На бочним странама осликане су иконе Светог Георгија (патрона цркве) и Светог Димитрија, док је у средишњем делу, над дверима представа Недремано око. Лонгин је великомученике Георгија и Димитрија на овим иконама осликао као ратнике са мачем у десној и крстом у левој руци. Узор за овакву неуобичајену представу, Лонгин је вероватно нашао у руским иконама с представама светих мученика.
У другом реду, од некадашњих дванаест, очувано је седам празничних икона, док је трећи ред највише страдао. Наиме, од тринаест икона с представама апостола, данас постоји само четири иконе стојећих апостола деизисне композиције. Непосредно након Лонгиновог одласка из манастира Ломнице, рад на иконостасу довршио је анонимни дуборезац и иконописац, урадивши двери и Распеће на самом врху иконостаса, а судећи по стилским особеностима, верује се да је и интарзирана певница, на којој је урезана 1580. година, дело истог овог мајстора.

(Tекст преузет са странице: Лаура Барна, приповедач, романсијер, есејиста, на адреси: http://laura.in.rs/lomnica/ )