Солунски борци
Војвода Степа Степановић: „Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог… Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју вјеру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бјекство…“
Свједоци смо да се путем појединих медија, врши гнусна пропаганда којом се настоје изокренути стварне чињенице. Високопатриотски догађаји се проглашаваји злочиначким, а можда ће се издајницима прогласити и добровољци са подручја окупиране Босне и Хецеговине који су се борили против Аустроугарске тираније и терора.
Аустро-угарска восјка
У љето, 1914. године Аустроугарска је предузела опсежне војне вјежбе на планини Романији. Војни маневри имали су за циљ да застраше Србију и њен народ. Надвојвода Фердинанд долази у Сарајево. Одабрао је Видовдан као велики српски празник и кренуо да обиђе одреде који су вршили војне маневре преко Пала, Романије, Сокоца, Рогатице до Дрине. У пратњи генерала Оскара Поћорека идући према Градској вјећници на надвојводу Фердинанда је извршен атентат. Аустроугарска је послије Сарајевског атентата 28. јуна 1914. године, поставила Србији ултиматум од дванаест тачака. Између осталог било је наведено да Аустроугарска полиција учествује у истрази поводом атентата. Србија као суверена држава је такав ултиматум одбила.
Тачно 28. јула 1914. године Аустроугарска је објавила рат Србији. На територији под Аустроугарском управом, започела је општа мобилизација. Срби који су успјели да побјегну преко Дрине одмах су се прикључили српској војсци. Унутар Аустроугарске војске формирају се Ханџар дивизије које су махом биле попуњене муслиманима и дјелом Хрватима. Почињу и репресалије над српским становништвом.
Свештеника Димитрија Јевђевића Аустроугари доводе из Праче у Сјетлину, везују га за стуб на жељезничкој станици. Возови са војском која путује на фронт стају на станици, а војници везаног свештеника подвргавају руглу, понижавању, псовкама и пљувању. Такво гнусно понашање трајало је пуна три мјесеца, након чега је свештеник стријељан. Основни узрок таквом понашању је био Трифко Грабеж. Који након Сарајевског атентата са дјевојком полази возом из Сарајева према Вишеграду код сестре. Воз којим су путовали стаје на станици у Прачи, гдје се Грабеж сусреће са Доброславом Јевђевићем. Разговор њих двојице је прислушкивао један жандарм. У току ноћи жандарми блокирају кућу Димитрија Јевђевића и из ње у Сарајево одводе Доброслава Јевђевића и Трифка Грабежа.
Цвијан Пекић (Рогоушићи) је 1914. године одведен са Пала у добојски логор гдје проводи шест мјесеци. Својим потомцима је испричао да је у логору било заточено преко 600 Срба махом жена и дјеце. Због исцрпољености био је пребачен у зеничку болницу из које по наговору медицинског особља успјева побјећи. Већина заробљеника из логора је одведена за Аустрију.
Велики број Срба је био мобилисан у Аустроугарској војсци. У првим борбама на територији Србије сви Срби се предају и прелазе на страну српске војске. Са подручја Романије на пробоју Солунског фронта учествовали су: Стеван Шкиљевић (Гласинац), Рајко Хршум (Сочице), Вук Хршум (Сочице), Илија Елета (Крива Драга), Спасоје Станишић (Понор), Ристо Брезо (Буђ), Раде Фуртула (Коњиц), Недељко Шкобо звани Гавро (Ранчићи), Ђоко Брезо (Буђ), Никола Хршум (Буђ), Илија Пекић (Рогоушићи), Јово Андрић (Трново) и многи други.
Аустроугарска увиђајући да Срби масовно прелазе у српску војску, започиње слање Срба на Руски фронт. Гдје се сусреће са истим проблемом, јер се Срби почињу предавати Русима који их бродовима шаљу за Грчку. Један од тих Срба био је и Манојле Андрић (Трново).
Чувени догађај на пробоју Солунског фронта, који је Ристо Брезо као учесник пробоја испричао: „Да је неки Боровина родом са Сокоца у јуришу убио девет непријатељских војника, а десети је убио њега. Генерал српске војске када је пролазио, скинуо је шапку и заплакао. Тај Боровина је физички изгледао као Херкулес.“
Романија
Са подручја Романије на стотине добровољаца је учествовало у пробоју Солунског фронта. Они су махом били актери у свим већим биткама, преласку преко Албаније, затим на Крф. Велики број њих је и сахрањен у Плавој гробници.
Добровољаци са подручја Романије били су и носиоци највиших војних одликовања за храброст. Недељко Шкобо звани Гавро био је одликован Карађорђевом звијездом и орденом Обилића.
Са подручја Пала ради Сарајевског атентата на смрт су били осуђени Доброслав Јевђевић (Прача), свештеник Симо Беговић (Пале) и осам других. Међутим, нису стрељани. Цар Фрањо Јосиф умире 1917. године, насљеђује га угарски краљ Карло. Тада је казна осуђеницима на смрт Јевђевићу, Беговићу и другима била преиначена у казну затвора.
Добровољцима са Романије образ и част су били на првом мјесту. На све начине су покушавали прећи ријеку Дрину и придружити се храброј српској војсци. Романијци су прославили име свог краја широм свијета, борећи се на Солунском фронту раме уз раме са Французима, Енглезима, Грцима и другим савезницима. Романија је одувијек била постојбина часних, поштених и правдољубивих домаћина, којима је било лакше изгубити главу него образ.
Овај текст посвећујем свом чукун ђеду Стевану Шкиљевићу, који је учествовао у пробоју Солунског фронта.
Аутор: Владимир Вучковић
(Текст преузет са адресе: http://www.palelive.com/prvi-svjetski-rat/romanijo-goro-od-junaka )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.