ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ „ЦРНА КЊИГА“ (10) – СИСТЕМАТСКО ИСЦРПЉИВАЊЕ

Босна и Херцеговина исцрпљивала се за време рата свим средствима. Као асентације и реквизиције су, исто тако, вршене са нимало обзира и све, што се могло извести и употребити, одношено је без икакве бриге чим ће се то надокнадити и како оштетити становништво, нарочито у погледу прехране и одела.

Стока се у читавој земљи реквирирала не само за прехрану становништва Босне и Херцеговине и војске, која се ту налазила, него и за рачун мађарских и хрватских војних лифераната, па чак и за Немачку. Реквизиције се нису проводиле на пазару, где су сене 1917. биле између 34 круне, него обично преко жандара сељаку код куће, где му се онда плаћало само по две круне. А иста та стока, кроз дан-два, продавала се ерару за 810 круна, за онолико, колико су монополисани лиферанти имали за заштиту. У кључком котару, из ког се сваког месеца извозило око 250 говеда, није 1917. никад сељаку плаћена виша сена од 1,40 круна живе ваге по килу. У испостави Бос. Костајнице у десетак села извршена је од јула 1917. до краја фебруара 1918. десет пута реквизиција стоке, па су људима одузимани и задњи волови без обзира на то, како ће се без њих вршити догодишњи пролетњи послови. Петру Долинићу (котар Дубица) одвезан је во у сред поља, из плуга, и реквириран. Цене су често обаране до најниже мере, често и испод ње и давале су се само да прикрију отимачину. У Гацку плаћено је Лазару Егезу за једну кобилу 30 круна, Живку Бабићу за коња 20, Сави Окиљевићу за коња 10, Јегди Суботић за коња 20, Лазару Рончевићу 15 и т. д. А сигурно је, да држава није реквирирала ждребад и старе раге, нити су јој ти требали.

Како је изгледало после тих реквизиција још у пролеће 1917. године види се јасно из ових података. У једном од стоком најбогатијих котарева у Херцеговини, у Љубушком, извесне су опћине имале овакву билансу: Груде са 2745 становника имале су свега 50 говеда, 29 коња, 130 свиња, 251 козу и 1405 оваца; Клобук са 4686 становника само 25 говеда, 40 коња, 195 свиња и 2932 козе и овце; Дриновци са 2660 становника 69 говеда и 35 коња; у жупи Ружићи са 2700 становника 35 говеда и 25 коња. У Горици је био читав крај са 35 кућа, у ком су се налазила само два вола и један коњ. У Лисама од 116 кућа било их је 90 без вола или коња; у Мокром од 280 таквих 150 кућа; у Црначу од 151 таквих 67; у Узарићима од 95 таквих 55; у Кнежпољу од 67 таквих 34. У најбогатијој опћини тог котара, на Широком Бријегу, где има 2728 кућа, било је 1910. 7844 говеда, 1337 коња, 1783 свиње, 49302 овце, 25120 коза; а 1917. беше 5858 говеда, 686 коња, 200 свиња, 12687 коза и око 20.000 оваца. Број стоке је пао у читавој земљи, што се најбоље види, кад се сравни статистика из 1910. са пролетњим пописом из 1917. Број говеда спао је у то време за 49039 комада, број коња за 68.569, оваца за 695059, свиња за 257.375, а број коза сишао је са 1,393.068 на 633.310. Према службеној статистици дала је Босна и Херцеговина за војску 150.731 говедо, 120.000 ситне стоке, 5860 телади и 26.190 свиња.

Жито је реквирирано од сељака за 5070 хелера, а он га је у пролеће морао куповати под ужасним уветима по 58 круна. Чак у државним уредима продаван је 1917. кукуруз по 94 хелера, а мешано брашно по 1,90 круну. До 1917. процењивали су количину плода на њивама жандари и према тој просени, за коју би се у најближем случају могло рећи да је субјективна, имали су сељаци платити трећину аги, а остали суму предати држави, оставивши за себе тромесечни оброк од 10 кг. по особи. 1917. наредила је влада, да просену врше људи изабрани од народа, – то је имао бити напредак и побољшица – а њима би се од стране власти додао нижи који орган као писар без права гласа. Локалне власти, веома заинтересоване у питањима трговине са житом и изнуђивања, изиграле су ту наредбу, као и све остале, па су код обезглављеног, већином женског света или код уплашеног мушког, који није имао воље да се мрази са жандарима, успевали да протуре као изабранике своје људе, или да, ако се догодило друкчије, при неписменим изабраницима даду виши утицај писарима. Пописници ти ни су имали посебне плаће, него су од сваког уписаног вагона жита имали по 80 круна награде. Сасвим је онда природно, да је у њиховом интересу било уписивати што више жита, без обзира како ће при том проћи сељак и савесност. Посебне контроле није било. А сељак је био дужан предати жито не према том, колико га је било, него колико га је било уписано. Једини му је спас био, да подмити „комисију“, а ако то није могао последице су за њ биле често врло кобне. А било је и горих ствари. Често се пута догађало, да су писари, на своју руку, мимо проценитеља, уписивали суме, какве су они хтели, редовно на штету сељака. Тако су, на пример, Васи Кочи у Бачванима (кот. Бос. Нови) проценитељи одредили жито са 5 мет. центи, а писар Василије Тубић уписао седам и по. Остоји Марјановићу просенили на дванаест и по, а тај му уписао 20; Стојану Букви 3, а уписали му 7. Остоја Марјановић требао је, према том списку, дати држави више, него је уопште имао жита. Кад то није могао учинити послата је патрола, да му безобзирно прекопа кућу. Одузето му је све, што се нашло, чак и тромесечни породични оброк, и опет се, наравно, није могла достићи уписана сума. Ради тога, јер је Остоја био у војсци, кажњена је његова жена са 5000 круна глобе и са два месеца затвора. У кући, из које је пет мушких служило у војсци, и где су биле четири жене са осмеро деце, није остало ни кило жита да се прехране! Исто се догодило са још 27 породица у том селу, а сличне су се ствари јављале и из других крајева. Како из Мракодола (котар Нови), где је бесавесни Васо Зец упропастио превеликим уписом пет кућа Ђенадића. Остоји Шековићу из Побрђана (кот. Нови) уписано је место 3 читавих 7 метричких сенти, Марији Ракић у Мракодолу место 1727, Јовану Ракићу у истом селу место 2538. Мара Јаковљевића из Мракодола глобљена је са 4000 круна јер није могла предати оне суме жита, која јој је превисоко била уписана. У селу Велагићима (кот. Кључ) уписао је Мумин Кујунџић преко изричне речи проценитељеве уједном случају место 25 сенти. А може се мислити, шта је све то значило уједно доба, кад се ради 20 кила жита ишло у бели свет и кад је живот породица зависио од на граме одмерених оброка! Ствар није била само у глоби и у одузимању залиха, него и у још тежим казнама. Жандари су често пута, по свом обичају, при таквим преметачинама били врло брутални (наредник Косановић из Кнежисе, кот. Дубица, мучио је жену Симе Кондића у Слабини; кот. Нови, тукао је и натерао, да голим телом седне у врућ шљивов ком!), а што је било још горе одредили су, да се свима тим „непокорним“ и свима, који су од невоље крили жито, не сме издати из централе ни зрно за прехрану. Споменути Ћенадићи морали су од децембра 1917. до нове жетве, пошто им је одузето све, јести млевене отучке од кукуруза. Петар Шарић (кот. Кључ) сакрио је 1916. своје жито, које се посла тога нашло. Не само њему, него и читавој његовој породици било је од тог дана забрањено, да учествују у прехрани из опште централе тако, да је читава кућа морала да скапава од глади, зар није било другог начина, да се тај човек казни и зар се казна морала протезати и на недужну децу? Слично се догодило, да истакнемо још један пример, Мати Модрићу из села Блажевића (кот. Кључ). Он је превозио жито са железничке станице до централе. Једнога дана фалило му је на колима 50 кила кукуруза, не зна се како. Он је био присиљен, да их плати, – против чега се не би имало ништа приговорити – али су истодобно и он и сва његова породица били искључени од прехране из централе.

Према посебној владиној наредби било је сено у котаревима Приједор, Нови, Дубица и Градишка реквирирано „без обзира на потребе приватника“ тако, да су многи сељаци остали без крме за стоку и били принуђени, да је пошто пото чим пре продају. Сено је требало за војне лиферанте, који су тако дошли до двоструког добитка: могли су јефтино изхранити своју стоку и доћи, исто тако, врло јефтино, по сенама, које су они хтели, до новог блага. При реквизиции сено се плаћало по 13 хел. кило, док је тржна сена била 1,201,50 круне. А што је још горе: сено се није исплаћивало по мери на вази, нити се уопште тако мерило, него су га, да упросте посао, „стручњаци“ одмеравали од ока, наравно увек на штету сељака. Како се при реквизицијама и иначе мало пазило, нека покаже овај пример. Село Корићани (кот. Травник) лежи око 1200 метара над морем и има пашу, у најбољем случају, од маја до октобра. 1917. године то је село имало због велике суше само 2072 метр. сенте сена и 2821 комад велике и мале марве. За прехрану преко читаве зиме не долази дакле на главу ни пун метар сена. А ипак реквирирала се и одатле читава трећина сена, 710 метр. сенти!

Трговину са шљивом закупила је Привилегована Земаљска Банка, која сама одређује цене како хоће. Њен добитак 1917. износио је 14,000.000 круна. Кад се сравне сене, које сељак добива за своје главне производе са сенама, које мора да плати за индустријске артикле, за прехрану и остало, онда се јасно види, да он неминовно иде својој пропасти. Њему се шљива плаћала измену 2440 хел., духан измену 23,50 круне, а он је морао да плати клупко конца по 4050 круна и метар најобичнијег сукна по 90120 круна!

Тежак је и иначе имао највише да поднесе. За чиновништво се бринула влада и оно само за се искоришћавајући своје положаје за мито и криомчарење; грађанство се, добрим делом као вештије и окретније бавило лихвом, криомчарењем и трговањем, а само је тежак био упућен сам на се и осуђен да својом муком зајази и једне и друге. Он је подносио све непријатности. Ево, на пример, само једне. Све централе за прехрану биле су по варошима. Тежаци су по свој оброк брашна морали долазити сами и из најдаљих села и чекати онда у граду по читаве сате, чак и по читаве дане да дођу на ред и да им се да или не да њихов део. Фра Ћирил Иванковић јавља, да су његови жупљани из Ружића често пута у Љубушком по осам дана чекали, да добију своју квоту. А и до те се није увек могло доћи, јер се најпре имало подмирити чиновништво и град. Фра Милас, жупник из Дриноваца, тврди, да у његовој жупи једна породица са 11 глава за 14 дана није могла добити ништа, а једна друга са 9 глава, да није добила ништа за 18 дана! Сличних случајева било је више. А живети се морало. У љутој невољи дизали су се тад људи из најдаљих наших крајева, из Требиња, Билеће, Љубушког, Гламоча, Петровца, да иду у Славонију, не би ли тамо нашли штогод жита, – било се пресрећно са 5060 кила – да донесу кући и прехране породицу. Није се питало за умор и трошак. Продавао се задњи комад блага или задња крпа из куће, да се само може поћи до железнице и побринути се за храну. А и онда колика невоља! храна се могла пронети само криумчарењем, које је било спојено с много опасности, или у изузетним случајевима пропуштањем појединаца. А помислите, колико је морао бити очај оних, који би прошли толики пут, платили толики трошак, купили жито, па кад им га на граници заплене жандари или финанси и потроше за своје сврхе! Како натраг? Без новца, без хране, у гладну кућу, где све чека на његов залогај? Да избегну томе и да спасу животе кренуле су биле читаве породице из петровачког и гламочког котара, да се селе у Славонију у Угарску и да се тамо сигурније прехране. Број тих исељеника рачунао се на 70008000 душа. Колика је морала бити беда у земљи показују довољно ови подаци: читава жетва износила је 1914. у Босни и Херцеговини 5,655.330 метр. сенти житарица, 1916. само 2,799.760 а у 1917. тај је број спао на 1,544.290. За одређену квоту по глави (7 кила брашна месечно за градове, 10 на селу, 19 за тешке раднике) требало је за читаву земљу 21,158 вагона жита, а земља је имала свега, кад се одбију усеви, 10807. Све се остало морало увести, а како је с тим ишло у доба опште дезорганизације и у приликама, кад се то сматрало као нечија добра воља, може се Бех мислити.

Последица тога била је глад, и то најужаснија. Ево примера. Породица Лаловића из Загорја код Калиновика била је пре рата врло имућна. На почетку рата убили су војници сву четворицу одраслих мушких у тој кући. Остала је само удовица Милица Лаловића са децом. Још недорасла сина узели су јој у војску, а њу су с децом отерали из куће. Побегла је у околицу Мостара, где је проживела око годину дана. Кад јој је најзад успело да се врати дома, нашла је пусту и разваљену кућу, у којој више није било ничега. Пређе с тога у једну колибу, где је некако провела лето, али кад је дошла зима и глад, наста страховита невоља. Јела је с децом траве и корење, козлац и липову кору, али ни тога не би довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су му нокти на рукама и ногама; отицали су као брешчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је преко зиме 1916. сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева исто су тако страшне вести о помору од глади. У Храсну (кот. Мостар) умрло је у пролеће 1917. 18 особа од глади; у љубушком котару, у Ружићима 21, у Тихаљини 14, у Дриновцима 41, у Вељацима 6, у Грудама 8, у Међугорју 10, у Ракитном 4, у Горанцима 3, у Клобуку 5, у Хумцу 11, у Витини 3. У Дриновцима од 41 умрлих 21 је било са шездесет година и више, а 6 испод десет година; у Тихаљини од 14 умрлих 7 изнад 60 година, а 4 испод 10; у Вељацима, Грудама, Хумцу и Витини од 28 умрлих беше 13 изнад 60, а 4 испод 10 година. У гламочком котару било је села, која од 30. октобра 1917. до 18. јануара 1918. нису добила ни зрна жита из државних централа. У четири села тога котара, у месецу децембру, умрло је 11 особа од глади, од тога 7 у самој Прекаји. Фра Б. Јерковић из Храсна јавља, да је у његовој жупи лекар констатовао само један случај смрти од глади на домаћину једне куће (мај 1916.), док је он по дана пре тога сахранио његову жену и кћер, који су умрли сигурно из истог разлога. Фра Никола Иванковић обавештава, да су њему самом и отац и мајка умрли од глади, док је он био у Бечу не могући им помоћи. Сам господар Босне, генерал Саркотић, признао је јавно, да по жандарским извештајима, „није могао набројити више од 200 случајева смрти од глади и то у пограничним подручјима“ (Хрватска Ријеч, бр. 205,1917.) И несумњиво би број тих страшних вести био још већи, да није дошла срећна мисао спасавати децу од глади и слати их на прехрану добрим људима у Хрватској, Славонији, Срему, Бачкој и Банату, где су били збринути и заштићени. Захваљујући активности племенитих женских из одбора СХС било је до 1. августа 1918. 12270 деце из Босне и Херцеговине доведено у те крајеве и дато на прехрану.

И помор је уопште био необично велик због силних патња и изнурености становништва, као и због лоше прехране. У годинама 1914-1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година, што прелази нормалу готово за двоструко. У извесним парохијама разлика је измену случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред. У жупи Храсно, да се вратимо на познате извештаје, где се о тим стварима водила прилежна евиденција, од 1.1. до 25. X. 1917. било је 33 рођених и 66 умрлих (+ 9 код војске; свега 75); у Ружићима 1917. 35 рођених, 76 умрлих (+ 15 код војске); у Посушком Грацу 1916. 49 рођених, 54 умрло (+ 20 код војске), 1917. до 20. XI. 29 рођених, 58 умрлих (+ 8 код војске); у Дриновцима 1916. 60 рођених, 71 умрлих (+ 6 код војске), 1917. до 15. XI. 37 рођено, 82 умрло (+ 2 код војске); у Граднићима 1916. 131 рођено, 150 умрло (+ 28 код војске), 1917. 105 рођено, 135 умрло (+ 9 код војске); у Черину 1917. 51 рођен, 98 умрло; у Ракитном 1916. 60 рођен, 77 умрло (+ 26 код војске), 1917. до 2. XII. 50 рођено, 79 умрло (+ 18 код војске); у Посушју 1916. 82 рођена, 84 умрла (+ 11 код војске); 1917. 78 рођено, 86 умрло (+ 16 код војске); у Грудама 1916. 50 рођено, 44 умрло (+ 10 код војске); 1917. до 15. XI. 39 рођених, 61 умрлих (+ 17 код војске); у Ваљацима 1916. 54 рођена, 42 умрла (+ 9 код војске), 1917. 33 рођена, 43 умрла (+ 10 код војске); у Тихаљини 1917. до 15. XI. 31 рођено, 67 умрло; у Клобуку 1916. 54 рођено, 69 умрло (+ 7 код војске), 1917. до 25. XI. 55 рођено, 59 умрло (+ 16 код војске);у Хумцу 1916. Порођено, 98 умрло (+ 41 код војске), 1917. 102 рођено, 133 умрло (+ 16 код војске). Тако је од прилике било и по читавој осталој земљи. По службеној статистици био је већ 1915. број мртвих већи него број рођених (57.844 рођ., 62.792 умр.);

1916. био је број порода 39.228 а помора 56.939; 1917. било је 15.092 умрлих више него рођених, (46.114 пол)., 61.246 умрлих). При том нису урачунани сви губици код војске (нарочито не за 1917. и код заробљеника), који би ову разлику чинили још речитијом и још страшнијом.

Извештаји о стању деце били су страховити. „У овдашњем крају“, пише котарски пристав из Слуња Сава Јаковљевић женском одбору СХС 20. децембра 1917., „по српску је дјецу зло. Има их по цестама, шумама, стијенама и гдје год се човјек макне. Очеви су им у војсци или су изгинули, а мајке им у Славонију отишле. Дјеца су тако остала на цести“. Сама влади блиска Bosnische Post, бр. 128 од 1917., наводи, да „босанска дјеца гладују“ и да је њихова невоља у источној Босни ужасна. У селу Раткову (кот. кључки) убио је Ђорђе Шајић, дечак од седам година, свог трогодишњег брата Душана, да га спасе од мука ради глади. У два транспорта деце, која су ишла на прехрану, умрло је троје од глади. Готово без одела, са подераним кошуљама, без гуњчића и често без гаћа, потпуно изгладнела деца су долазила у Загреб, преко читаве зиме, толико беспомоћна и клонула, да их је требало просто враћати у живот. А власти су се толико немарно бринуле о њима, да је један транспорт деце из Херцеговине, 512 на броју, ишао теретним возом од Мостара до Брода, од 3. априла у 1 сат по подне до 5. априла у 7 сати пре подне, дакле пуна 42 сата, за један пут, који се иначе преваљује за 1820 сати. Од Коњица, где су вечерала у 7 сати првог дана до Завидовића, где су дошла други дан у вече у 5 сати, деца читавим путем нису више ништа добила да једу. Такав рад сматрао се још помагањем читаве акције!

Каквих је све примера насиља и суровости било код органа власти нека покажу ови случајеви. Судац Јосип Храбар навео је у 123. бр. Српске Зоре, да је љубински котарски предстојник Франц Мајербергер за 1916., 1917. и 1918. годину реквирирао по 14 литара млека дневно за своју потребу и њим хранио своја три пса и магарицу. Млеко је узимао бадава и никад никому није било плаћено. „Свет је у помањкању хране јео хљеб од кљенове коре, дапаче је било случајева да су људи јели хљеб направљен од земље и истучених костију помешан са лојем. То је мени као тадашњем суцу било добро познато јер сам имао сијасет пријава смрти услед тог јадног круха. Једна сирота жена је имала једну краву од које је музла млеко за свог јединца синчића који друге хране осим тог млека није имао. Она је ипак морала носити предстојнику Мајербергеру млеко и ускраћивати једину храну свом јединцу“. О свим неделима тог престојника поднесена је пријава бившој Земаљској Влади;

проведена је и истрага, која је све то утврдила; али је ипак све остало по старом. Мајербергер је означавао суца као „југословенског агитатора“ и непријатеља Мађара и то је за оно време било доста да га потпуно заштити. Био је само премештен из Љубиња у Сарајево.

Многи чиновници, нарочито престојници по котаревима искоришћавали су ову оскудицу и време без контроле у најсебичније трговачке сврхе и зулуме. Читав низ билећких грађана са ужасом је приказивао рад њихова управитеља Венсела Собека. Тај је човек узео читаву апровизацију котара у своје руке и настојао, да читаву трговину с намирницама проведе сам. „Гладан народ није смио питати… за цијену, а кад би која сиротиња изустила коју ријеч о цијени и изразила своје негодовање ради прећеране цијене, то је Собек обичавао мјесто усменог одговора својим корбичем немилице тући јадну сиротињу… Њему је био главни принцип издати животне намирнице ономе који боље плати, а не онима, којима је морао давати. Тада постојећи трговачки конзорциј у Билећи наручивао би на свој рачун жита, брашна и т.д., но кад би та роба стигла, то је Собек исту робу у своје магазине у дворишту котарског уреда смјестио и сам собом продавао, наравно уз лихварску цијену, а тако исто је радио и са житом, које је дошло на котарску примоћну закладу“. Поред тога, бојећи се пријаве и тужбе, он је вршио честе зулуме, да застраши публику или да се освети. Тако је, на пример, затворио Јоку Мирковића, мајку од шестеро деце, јер је посумњао да се она потужила ради неправедне деобе хране и злостављања. „И ако су сви грађани доказивали невиност Јоке Мирковић и молили Собека, да је пусти из затвора, Собек без милосрђа и без икакових људских осјећаја одбио је ту молбу, а Јока Мирковић морала је са својим дјететом од неколико мјесеци и при сиси 10 дана невино одлежати“. „Луку Капора, Тома Анђелића, трговце из Билеће, те свештеника Риста Бјелетића и још других 16 виђених грађана и сељака исти је Собек одмах након њиховог повратка кући из Нежидера, где су били интернирани, на своју руку предао војсци на рад, те су морали 6 мјесеци радити на цести по граници Црне Горе“. Порезника је денунцирао као великог Србина само за то, „што га је као порезни чиновник морао опорезовати ради његове трговине са храном“. (Српска Зора, бр. 83,

1919.).

Власти саме чиниле су врло мало да ту општу беду умање. Мислећи, да ће зло изгледати мање ако га занечу, оне су просто забрањивале свако извешћивање о томе, чак и пријаве смртних случајева од глади, и систематски су угушивале сваку јавну дебату о том. На лични захтев генерала Саркотића, поглавара земље, нису ни загребачке новине смеле доносити никаквих вести из Босне, које би стање приказивале у правој светлости. Самовоља власти била је безгранична. Тако су се, на пример, могле да врше и овакве ствари: престојник у Санском Мосту Ото Дајч основао је био са 160.000 круна општинског новца свињску клаоницу, која је, невешто вожена, довела до дефицита. Да га надокнади он је, поред јавног лихварења са животним намирницама у граду, издао наредбу, да би протурио неке суве смокве својих помагача, да нико из централе не може добити брашна, ако не купи и тих смокава, и то комад по 32 хелера! Бедни свет, и тежаци и грађани, морали су вршити ту заповест, и ако су за свој новац имали несумњиво пречих потреба. Или овако: на прузи Срнетица-Јајце силом су гонили свет на рад и плаћали му надницу, уз тадашње сене, по цигле две круне! Ратне потпоре, издаване породицама мобилизованих, биле су оскудне и према сенама за намирнице више него недостатне. Луца Орешковића из села Блажевића (кот. Кључ) добивала је за се и своје осам деце само 50 круна месечно. Иван Буљан Стојанов из Чапљине служи с братом Јуром у војсци, има шестеро чељади, а ти примај у 30 круна потпоре. Јуре Селчић има у војсци два сина, код куће 11 глава и добива 28 круна. Сава Зуровац, чији је муж Митар погинуо, а она остала с петеро нејаке деце, добивала је 26 круна месечно. Јања Вранкић, старица од 74 године, чији син Анте од почетка рата служи у војсци, прима заједно са осмеро унучади 31 круну. И т.д. Листа би ова могла да се отегне у бескрајност, све са примерима овакве врсте.

Злоупотребе су чињене нарочито и са уписивањем ратног зајма. Трговца Ристу Ђајића у Фојници код Гацка дао је невесињски престојник затворити, пошто му је 17 пута вршио кућну преметачину, и онда га послати на фронт. Од његове жене, која је с читавом породицом остала незбринута, тражио је ипак уписивање ратног зајма, претећи јој, да ће иначе скратити читавој породици давање хране из апровизацијоног уреда. Таква је претња, наравно, морала деловати. Свештеник Павле Убавић из Герзова, оптужен ради велеиздаје у Бањој Луци, зовнут је једног дана, пошто је био решен оптужбе, али још придржан у затвору, на суд, где му је саопштено, да је добио неку тражбину, али да му се она одмах уписује у ратни зајам. Он је, збуњен, морао пристати.

У школи су учитељи натеривали децу, да уписују зајмове и ко је год од родитеља имао ма какав сталнији приход морао је пристати на то. Bosnische Post, бр. 234, 1915., јавно је прогласила ту идеју. Исто су тако присиљавани и чиновници и на рачун тога су им деломично одобравани предујмови, који су се онда у ратама имали враћати.

Поглавар земље, Стјеран Саркотић, упућивао је сам циркуларе и јавне позиве „црквеним великодостојницима, манастирима и жупницима, политичким областима и учитељима, порезницима и цариницима, финансијској стражи и жандармерији, управитељима ерарних и приватних индустријских предузећа“ да „делују“ „на све њиховом делокругу приступачне, односно има подређене кругове становника и намештеника“, да што више уписују за ратни зајам. А шта је такав позив, с том одвише јасном стилизацијом, у оно време апсолутне силе имао да значи, мислимо да не треба поближе објашњавати.

Комесар града Сарајева, кад је општина грцала у дуговима, уписао је за IV. ратни зајам 500.000 круна. Исти је случај био и са мостарском. Пупиларни фондови, не тражећи одобрења заинтересованих, уписали су на своју руку 825.000 круна на прва четири ратна зајма. Тако је чињено и с многим другим фондовима. Инвалидски фонд уписао је 100.000 круна за IV. ратни зајам; исто толико и фонд Црвеног Крста. Котарске примоћне закладе уписале су на прва четири зајма 640.000 круна. У Сарајеву је ратни зајам, иначе, уписиван код владина повереника, односно градског комесара. Тај је звао појединце себи и често диктовао суме за упис, које су се ту морале и исказати. Исто су то чинили и многи престојници у земљи. Тако је скупљено за седам ратних зајмова 217.000.000 круна у Босни и Херцеговини.

Кад нису успеле све комбинације за сазив ужег босанског сабора и кад се у земљи видело и сувише очитог устезања, да се уђе у разне меџлизе, где ће требати људи из народа да својим именима заштићују погрешке режима и деле одговорност с њима за дела учињена без њих и преко њих, влада је најзад одлучила да посебним начином дође до таквог једног тела. „Наредбеним путем“ створила је такозвано Прехранбено Вијеће у јануару 1918. и позвала га на преговоре о храни месец дана касније, кад је хране готово нестало и кад се у главном није имало о чем много разговарати. А како је и од кога је састављено то веће види се најбоље по том, што је Бању Луку заступао један жандар, Ахмет Хаџикадић, који је за ту прилику добио нарочит допуст и дозволу да се обуче у грађанско одело и што је, мимо све друге Хрвате и католике тог окружја, ишао као народни изасланик немачки колониста из Рудолфстата Оскар Бекман. А такво веће може се већ мислити, како је смело, знало, могло и хтело бранити интересе гладног народа и указати отворено на праве узроке његова положаја! Занимљиво је даље и ово. Јуна месеца 1918. била је у Брчком једна шира анкета шљивара и шљиварских трговаца. Ови су поднели преставку владином поверенику, да према привилегованој Земаљској Банци, која је монополисала сав извоз, и према њеним прекупцима заштите своје интересе, који су истодобно интереси свих продусената шљиве у источној и средишњој Босни, интереси неколицине хиљада наших људи. Владин повереник им је одговорио у име старије власти, али поводом његова одговора није смела пасти ниједна реч ни дебате ни критике Од каква су онда смисла била та већања, анкете, саборисања и све друге формалности? Не значи ли то просто, да се као у свему другом, и ту морала ропски слушати реч војног заповедника земље и да се по том систему безусловне покорности имала милитаризирати и трговина, као што је то већ било учињено готово са свим другим?

Наслеђе разривене Аустрије, и морално и физички и материјално, имаће дуго да тишти нашу нову државу. И ако је рат ублажио многе опреке, проширио паше видике, продубио наша осећања дао нашим погледима нов и пунији и свеснији садржај, он ипак није лишио свет свих старих страсти и није могао да подједнако делује на све интелекте. И по свом постанку, и по начину свог вођења, и по невољама које је изазвао он је отворио многе ране и оставио их незасељене све до најновијих дана. С још увек много предубеђења ми улазимо у нови живот, заражени моралом, који нас је узајамно тровао. И ако би можда било наивно говорити о потпуном препорођају, који је имао да наступи у нашем друштву, свакако је потребно истакнути, да се можда и одвише, и не несвесно, надовезује на старо, које је у много случајева било и мало добро и мало похвално и нимало на понос наше националне културе. Ми не смемо дозволити, у највишем свом интересу и у име те културе, за коју се данас одушевљавамо да се ма кад у будућности могну поновити страховити примери наших међусобних одношаја, које је на извесним местима тако сурово документовала хисторија овог рата. Слобода само развија врлине и она ће, надамо се, онако исто интензивно прочистити наше душе, као што је светлила у нашим идеалима.