Босна је стара српска земља. По својој психологији, култури, целом животу. Пет векова ропства оставили су дубок утисак на њеној души. Она је примала ударце, била убијана, падала и клецала, увек носећи у себи неку велику веру, неки велики, топли инстикт. После мука и падања освежавана је својим срцем, опет почињала живети, ћутљива, спора и закопчана. Њена историја посљедњих сто година пуна је пропиања крви, ватре и дима. Док су делови нашег народа у другим крајевима улазили у културу, одбијајући од себе оне многобројне варварске приносе ропства, ми смо били бичевани, остали примитивни, неизрађени и голи.
Када се у нашој земљи рађао нови живот, ми смо били опет гломазни, троми и апатични. Наша душа лебдела је у меланхолији и резигнацији. Босанска трубадурска песма умрла је у нашој земљи, кроз коју сада звоне измешане мелодије туђих далеких раса. Нова култура са новим животом ушла је у наше области, заћутала и срушила старо, носећи модерно. Али ми смо, док се све око нас мењало, остали непромењени. За последњих тридесет година врло мало се развио наш друштвени тип. Тај тип пун је мрачних, дубоких трагова ропства, онога што се у далеком времену преживело и препатило. У нашем селу, паланци, школи, на збору, свугде провире тај стари елеменат, свугде веје стара атмосфера. Мислимо, радимо, живимо на ситан начин, увек са малим рачунима и без великих, светлих уверења, која покрећу, прикупљају, гибљу. Наш живот даје тежак утисак студени и апатије. У својим врховима ми смо најчешће само непрерађен, груб материјал, која треба сложити, прикупити, постројити. Доле, у дубинама својим, ми смо примитивни, сурови и варвари. Имамо ознаке младих и непробуђених.
У последњем моменту код нас је настало мало духовно колебање. Време је унело нових струја, створило мешања и одступања од старог. Тамне силуете нових типова лебде пред очима. Живот се грана, мисли се пречишћују, култура на парче улази у нашу земљу. Негде у наше дубине сплазава она патријархална душа (…) Носећи у себи два замућена живота, оба непотпуна и недовршена, ми смо у стању великих духовних криза. Растварање и састављање, рушење и дизање. Једва приметно и магловито код нас се стара нови свет под утисцима европске културе. Али све је неизвесно, нестално, цео покрет врло млад, без јака корена. Треба га удубити, дати му крви, обојити га енергијом.
… Велика дела стају великих мука. Културно пењање код нас, које је отпочело, треба наставити енергијом која лежи неексплоатисана у нама самима. Наша земља пуна је мртвих и непробуђених снага, које треба унети у живот, њима се користити, применити их. Али, такође она је ситни, груби себичњак, неиздигнут и без сунчаних видика, и њен егоизам цео је мрачан, варварски. Буђење наше земље, њен улазак у културу, ослобођење њено из духовног ропства, које се само делимично отпочело, родиће нову душу, која ће се издвојити из садањег хаоса, и која ће бити хумана, топла и далека.
Млади босански покрет за обнову своје земље мора се темељити на дубокој, огромној љубави према народу и великој творачкој вери у самог себе. Никаква сила не сме ту љубав угасити и никаква невоља ту веру пољуљати. Тако спорим и малим радом извршиће се највећи процес у животу народа, ослобођење његово из тамнице и дизање његово до духовне слободе и моралне независности. Наша мала земља, изломљена и напаћена, ропска и пуна мрака, може једино поћи тим путем. У стању духовних и економских криза, она се пење новом сунцу, носи нову веру и ствара нови живот. Оно што јој се даје само је мали принос њеној обнови, њеном великом Васкрсу који долази…
Календар Просвјета, 1911.
Овај чланак преузима се из књиге Преглед српске књижевности у Босни и Херцеговини у 19. вијеку Бања Лука 2010; аутор: Младенко Саџак.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.