Владимир Петровић: СРБИ И ВЛАСИ КАО СТАНОВНИШТВО ХЕРЦЕГОВИНЕ
Подели:
Турски дефтери, односно пописне књиге представљају драгоцено сведочанство стања какво је затечено доласком Османлија на наше просторе. Без претензија да долазим до коначних закључака изложио бих сопствена запажања до којих сам дошао ишчитавајући Поименични попис санџака вилајета Херцеговина из 1477. године.
Међу хришћанским становништвом Херцеговине присутна је у то време подела на србе и влахе, а ради се о доследној подели која је спроведена кроз цео попис од издвајања влаха у засебан део поименичног пописа који започиње „Законом џемата скупине влаха вијалета Херцеговине“ до разликовања влашке и српске земље. Како бисмо објаснили ову појаву која је за турске пописиваче затечено стање, морамо се вратити уназад у доба када су овим крајевима владали Немањићи.
Србија у доба Немањића
Међу најстаријим изворима који говоре о обавезама зависног сеоског становништва од значаја за нашу тему је „Закон влахом“[1], „Закон стари Србљем“[2] и „Закон Србљем“[3]. Ради се заправо о одредбама из немањићких хрисовуља и повеља којима су оснивани и даривани средњовековни манастири.
Навешћемо обавезе које су биле прописане власима, и то су: давање великог десеткаили давање малог десетка уз обављање разних послова (работа).
Велики десетак је подразумевао десети део броја домаћих животиња које су имали и били су дужни да сваког пролећа дају манастиру по два јалова овна (два брава јалова) и покривач од посебне врсте тканине (покров), а под малим десетком се подразумевало за свако домаћинство годишње по једну овцу са јагњетом и једну јалову, и сваки катун, јединица од 50 домаћинстава, је давао манастиру једном у две године једног коња или 30 перпера (као на пример, у случају Манастира светог арханђела код Призрена). Свако клетиште(домаћинство) давало је још по две јагњеће коже. Власи који су давали мали десетак имали су и друге радне обавезе, као што је превоз различитих врста роба за потребе манастира. Можемо претпоставити да су сличне обавезе влаха према властели представљале део неписаног обичајног права. Војне обавезе влаха су биле прописане војничким законом, од кога је остао сачуван само помен.
Упоредимо то са законом написаним у попису из 1477. године: „На дан који је познат под именом Ђурђевдан сваке године дају с куће по једну филурију и поједну овцу са јагњетом или њену вредност од дванаест акчи, по једног овна или његову вредност од петнаест акчи, те на сваких педесет кућа по један шатор или његову вредност од стотину акчи, осим тога када је рат издвајају на сваких десет кућа по једног ескинџију који такође иде у рат.“
Прослава Ђурђевдана на пољани Влашка у Гори код Призрена
Из овога видимо да су обавезе влаха на подручју Херцеговине, чак век и по након доба Немањића, биле сличне у погледу давања у животињама, па и давања у погледу неке врсте тканине или материјала. Очигледна је разлика увођење филурије, пореза у висини једног дуката по домаћинству, као и могућност замене давања у животињама одређеним износом сребрног новца илити акчи. Сличност је и прописивање обавезе на 50 влашких кућа, што је у то време по бројности народа било равно већем селу и што нам говори да популација влаха ни у периоду пре пописа није била мала. Треба напоменути да су власи давали десетину за баштину која је била ван њихових станишта и за пусту земљу коју су обрађивали. Власи су спадали у султанов хас[4] и заузимају у попису део одмах након пописивања села у поседа султана, у ком креће, по нахијама, набрајање њихових „џемата“ предвођених појединцима, понекад кнежевима и војводама. Запажа се бројност њихових група, као и одређене врсте повезаности група у виду заједничког кретања од зимских до летњих боравишта-испаша. Места у којима зимују и летују су побројана након поименичног навођења сваке „мушке главе“, а по правилу се налазе на удаљености од неколико десетина километара у оквиру једне или пар данашњих општина. Од већег броја локалитета на којима су боравили, сачуван је данас спомен искључиво на она места где су се људи усталили и на којима су настала села истог или сличног имена. Већа је разноврсност њихових личних имена, записана су на пример данас непостојећа имена Ковиљ, Товариш, Тохољ, Скрвоје, Браткул, Шоровија, Пештер, Хатиљ итд, међутим чешћа влашка имена су иста као и код сеоског становништва. Такође, запажа се настојање Османлија да помоћу овог становништва населе пусте крајеве Херцеговине, пре свега западне, признајући статус и привилегије властели која их предводи. Властела је добијала спахилук и баштине у већем броју села, које је потом морала да насели. Спомињу се са таквим задатком војводе Владимир(нахија Мостар) и Дадоје(нахија Приморје), који су се вратили на опустелу земљу.
„Када је споменути војвода Владимир на дату реч и на веру дошао, Хамза бег му је дао баштине на мезрама Добро Село и Бухово у околини тврђаве Љубушки, баштине на мезри Мокро у околини Мостара, баштине на мезри Лединац у околини тврђаве Имотски, и на мезрама Конгора, Хумљани и Цраштани и две мезре Шал и Турјак које обе представљају читлуке… Синан бег му је такође дао тапију на земљу звану Ракит с тим да се у царској земљи настани и у њој борави и настани на споменуте земље оне који их обрађују и невернике који су са њим стигли и да даје наведене земље особама колико год их сад дође са стране.“[5]
На овом месту бих још издвојио групе влаха које су прелазиле велику удаљеност између својих летњих и зимских испаша, а то су групе које су зимовале у данашњим селима на подручју општина Столац и Љубиње, а летовале на планини Трескавици и Височици јужно од Сарајева. Међу њиховим вођама се издваја војвода Петар Храбрен, син Степана Милорадовића[6].
Стећци породице Милорадовић у Радимљи код Столца
„Закон стари Србљем“ и „Закон Србљем“, записани за време краља Милутина у повељи манастира Грачаница и за време цара Душана у повељи манастира Светих архангела код Призрена, сарже одредбе којима су регулисане обавезе зависног сељачког становништва (меропаха и сокалника). Србљи, по каснијем закону, су имали обавезу да раде два дана у недељи за свог властелина, односно укупно 104 дана у години уз одређене работе да му косе сено, окопавају виноград и да годишње дају цареву перперу. Поред црквених постојале су још две групе зависних сељака-ратара властеоски и владареви чије обавезе нису засебно записане у овим изворима. Ширењем немањићке државе на југ почиње да преовладава израз меропах за зависног ратара, док цар Душан уводи израз себри који означава свеукупно зависно становништво у које улазе власи и меропси.
Обавезе ратарског становништва, из пописа Херцеговине, су биле личне и натуралне. Од личних обавеза хришћани су плаћали „испенџу“ 25 акчи од којих је била ослобођена раја у тимарима што је јединствен случај у пописима, док су муслимани плаћали порез на „чифт“ 22 акче. Постојале су још неке врсте пореза које су плаћали муслимани, и то су: порез на бенак, односно порез на посед мањи од чифта, порез за неожењене муслимане 6 акчи и порез на ожењене муслимане беземљаше тзв. „џаба“ 6 акчи. Раја је давала десетину на све ратарске и повртарске културе, а у новцу је плаћала за сено, сламу, стоку, свиње итд. Раја је плаћала и порез на глобе такозвани нијабет.
Док су обавезе влаха остале сличне у периоду пре и после турског освајања, на основу изнетог приметно је да су се обавезе сељака промениле и да је већи значај дат новчаним плаћањима него раду на имању спахијa.
Доласком Османлија почиње да се употребљава израз раја за зависно сељачко-ратарско становништво који потискује израз срб(љ)и, а ово се најбоље види у делу пописа мезри, односно пустих села на подручју Херцеговине где се упоредо користе оба назива. У нахији Гацко пописана су следећа пуста села као станишта Срба: Радиновићи, Неданићи, Луковица, Рудопоље, Наданићи и Тихово. Мезре Бивоље Брдо и Турковићи у близини Благаја су означене као „српске земље од давнина у поседу Владислава и његовог сина кнеза Херака“, а у нахији Почитељ пописане су мезре Гојановићи, Ричица, Кукрица, Опличича, Плешивац, Свитава, Саница, Козица, Горња Љубница, Доња Љубница, Скочин и Дретељ, као српске земље које су сада у поседу влаха.
Потврду да се на подручјима херцегове земље током 15. века, до освајања, одржала стара подела потчињених становника на Србе и Влахе можемо наћи у следећим изворима који вуку порекло из рубних крајева његове земље и Далмације:
Грб Николића по Орбинију потомака Мирослава, брата Стефана Немање
Гргур Николић 6. јула 1418, издаје повељу којом укида царину пред Стоном на Заблатку сваком тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона.
Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске поседе браћи Ђурђевићима. Ти поседи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах.
Повеља бана хрватског Ханса Франкопана, настала само две године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханс потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби: И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина и да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара.[7]
Коначно, потврду постојања ове поделе налазимо у повељи самог херцега из средине 15-ог века:
У повељи херцега Стефана Вукчића Косаче из 1450. године којом се регулише мир између њега и Дубровника и где се гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смеју ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[8]
Описано стање становништва Херцеговине не одудара од других крајева који су пописивани у првим деценијама након турских освајања. Изрази срб(љ)ин и меропах у свим крајевима је заменио израз раја, а власи су пописивани чак и у посебним дефтерима као пример се може навести Поименични попис влаха Смедеревског санџака из 1528. године. У попису Смедеревског санџака власи су пописани стално насељени по селима, што јасно говоори да се ради о становништву које је напустило сточарство као основни облик занимања за разлику од влаха Херцеговине који су, по пописаном стању, још увек водили полу-номадски живот са кретањима зима-лето. Потврда већег кретања или трајне миграције влаха у смеру од југа ка северу и западу, на подручја западне Србије и Босне, у попису из 1477. године се не може наћи, као што је претходно наведено српско(рајинско) становништво западне и јужне Херцеговине се са турским освајањима повукло и на њихова места су хришћани спахије населили своје влахе који нису били дошљаци у тој области. За разлику од периода средњовековне српске државе где су прописане обавезе које су власи давали цркви, а из чега се претпоставља да су сличне обавезе дуговали и властели и владару зависно од тога на чијој су земљи живели, у турским дефтерима из 15. и 16. века стање је такво да су власи најчешће плаћали порез – филурију искључиво султану и да су били у његовом поседу, што је био случај и на тлу Херцеговине. Израз влах је ишчезао са слабљењем централне власти која је давањем овог статуса становништву гарантовала лакши положај и себи сигуран извор прихода, као и са настојањима спахија да влахе „укмете“ и претворе у рају што је на крају у већини случајева постигнуто. Сачувао се само као погрдан израз којим су муслимани називали хришћане у Босни, док је српско име код православаца постало опште за цео народ-нацију без обзира на друштвени статус.
О војнуцима и хришћанима спахијама у Херцеговини читајте у наредном чланку.
[5] Поименични попис санџака вилајета Херцеговине 1477. године превод Ахмеда С. Аличића
[6] Милорадовићи су племићка породица из Столца чије задужбине су православне цркве у Клепцима, Тријебњу, Ошанићима и манастир Житомислић. О овој теми више у неком наредном тексту.
