ВЛАСТЕЛА ПАВЛОВИЋА НА ПОВЕЉАМА БОСАНСКИХ КРАЉЕВА

Међу сведоцима на повељи босанског краља Стефана Остоје Вукашину, Барану и Јурју Вукачићу из 1417. године налази се, између осталих, и „conte Tuerco Borovinich cum la sua fraternita“. Реч је о, из извора и литературе, добропознатом властелину кнезу Твртку Боровинићу.

На први поглед, рекло би се да се ради о податку који није нарочито занимљив. Међутим, ако погледамо исправе босанских владара видећемо да је овде реч о првој краљевској повељи у којој се међу сведоцима јавља члан неке од властеоских породица потчињених обласним господарима – у овом случају Павловићима. Твртко Боровинић није био једини властелин Павловића који се на повељама босанских владара помиње у својству сведока или дворских функционера (1417, 1419, 1426, 1433, 1436) – ту су још и Радосав Владимирић (1419), Радоје Владимирић (1461) и Радич Мозолић (1446, 1451, 1459). Сви они су, укључивши и Твртка Боровинића, били у родбинским везама са Павловићима. Оно што ове податке чини занимљивим, јесте да сличне примере не налазимо код Сандаља Хранића и Стефана Вукчића чије најближе окружење је као код Павловића било састављено од рођака.4 Истина, у својству сведока на повељама и босанских краљева и два предводника Косача помињу се чланови породица Влатковић и Семковић; али је ту реч о хумској властели коју су они потчинили и која је користила сваку прилику да се побуни против њихове власти. Интересантан је случај породице Дукојевић чије чланове у својству сведока налазимо на повељама и краљева и Павловића и Стефана Вукчића. Поменуте три породице (Влатковићи, Семковићи, Дукојевићи) се налазе у списковима сведока на владарским повељама током друге половине XIV века, дакле пре коначног уздизања обласних господара, тако да неће бити предмет нашег интересовања.

Последња деценија XIV и почетак XV века донели су крупне промене у структури и хијерархији босанске властеле. Током овог периода дошло је до раслојавања горњег слоја босанске властеле из којег се издвојио један мали број породица, односно појединаца – русашка господа – који је успео да се издигне изнад остале властеле, да загосподари пространим територијама и да знатно ојача свој положај у односу на краља. Током тог процеса будући обласни господари морали су да потчине мању властелу и да на себе привуку верност и обавезу верног служења која је до тада била окренута према краљу. Главну помоћ су им при томе вероватно пружали ближи и даљи рођаци, који су чинили њихово братство или племе. Око обласних господара образује се властеоско окружење захваљујући којем се дотле скромни племићи издижу у друштвеном рангу. Као резултат овог процеса крајем прве деценије XV века створене су три велике области – Хрвоја Вукчића, Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Поменута властела је често играла пресудну улогу у политици босанске државе – од вођења спољне и унутрашње политике, па све до смене и избора владара.

Однос снага и равнотежа моћи који су успостављени у Босни крајем прве деценије XV века нису дуго трајали. Од три обласна господара два су убрзо нестала са историјске сцене: кнез Павле Раденовић је убијен 1415. године, а наредне 1416. године умро је и херцег Хрвоје Вукчић. Судбина њихових области и наследника била је различита. Област Хрвоја Вукчића се расула непосредно после његове смрти, а велики део територија дошао је у руке краља Остоје који се оженио његовом удовицом Јеленом Нелипчић. Наследници Павла Раденовића су успели да се одрже, али нису могли да се пореде са Сандаљем Хранићем и његовим наследником Стефаном Вукчићем. Моћ последњих Павловића била је толико смањена да су практично доспели у вазални однос према Стефану Вукчићу.

Од три горе поменута обласна господара најмање података имамо о породици и пореклу кнеза Павла Раденовића. Подаци који говоре о његовој најранијој младости у исто време указују и на пут којим је стицао моћ. Из једног Дубровачког писма сазнајемо да је Павле у најранијој младости живео у двору краља Твртка који га је гледао као „своје дете“. Податак да је одрастао и одгајан на краљевом двору сведочи да му је породица била доста угледна. Једна белешка дубровачког хроничара Растића, који пише да је кнез Павле био краљев љубимац, такође може да нам укаже на олакшицу, па чак и владареву помоћ, коју је овај имао приликом утемељивања моћи своје породице. Ипак, кнез Павле „праву“ моћ стиче након што је 1391. године по овлашћењу краља Стефана Дабише и сабора, заједно са војводом Влатком Вуковићем, предузео поход против Санковића и својој области у источној Босни придодао део њихових територија. На даље јачање кнеза Павла свакако је утицао и брак његове рођаке Кујаве са краљем Остојом (овај брак се први пут помиње фебруара 1399. године). Врста и степен овог сродства су непознати, али ипак, брак између једног Котроманића и рођаке кнеза Павла свакако сведочи и о угледу који су родоначелник Павловића и његова породица, односно племе, уживали.

Не зна се како је кнез Павле дошао до поседа и привилегија. За разлику од њега, Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић су имали добру полазну основу за осамостаљивање коју су им оставили њихови претходници. Може се претпоставити да су на исти начин моћ стицали и Павловићи. Војвода Радослав Павловић у једној повељи (1427) помиње „градове и жупе и земље“ добијене од краљевства босанског. Према неким тумачењима, обласни господари су се јавили управо у периферијским, најкасније стеченим земљама што је отварало могућност да се оне неповратно отцепе од Босне у којој су провеле сасвим незнатни део свог историјског развојног пута. Ова тврдња није најтачнија, с обзиром да су се главне земље Павла Раденовића простирале од Добруна на истоку до Врхбосне на западу са главним центрима у градовима Борач и Олово и да су још у XIII веку улазиле у састав босанске државе. Главнина поседа племена на чијем челу су били Павловићи налазила се у источном делу земље „Босне“.

Кнез Павле Раденовић убијен је 1415. године завером краља Остоје и Сандаља Хранића. Након што је успео да се ослободи заточеништва Павлов син Петар је заратио против убица свог оца. Краљ Остоја се убрзо након смрти Хрвоја Вукчића развео од краљице Кујаве и оженио његовом удовицом Јеленом. Ово је свакако још више продубило сукоб између Петра Павловића и краља Остоје. Ипак, почетком 1417. године дошло је до помирења и њих двојица се заједно окрећу против Сандаља Хранића, кога је Петар сматрао главним кривцем за смрт свога оца.У пролеће исте године највероватније је настала и повеља краља Остоје браћи Вукачић на којој је као први међу сведоцима уписан војвода Петар Павловић. Међу сведоцима се, као што смо већ истакли, нашао и кнез Твртко Боровинић. Поставља се питање како се један до тада непознати властелин, припадник једне мале источнобосанске породице, нашао међу сведоцима на повељи краља Остоје. Пејо Ћошковић је указао на могућност да је успон кнеза Твртка могао бити везан евентуалним родбинским везама са Котроманићима или његовим личним способностима. У историографији је изнето мишљење да је појављивање Твртка Боровинића на овој повељи последица његовог брака са Катарином, унуком Хрвоја Вукчића, првог мужа тадашње босанске краљице Јелене Нелипчић. Женидба са Катарином је свакако допринела његовом угледу и омогућила му успон на друштвеној лествици. Овај брак сведочи да кнез Твртко није био особа без угледа, али и о опадању моћи и важности породице херцега Хрвоја. Приликом тумачења природе овог брака као да се заборављало да је породица Боровинић била у родбинским везама са Павловићима.

Претпостављамо да до склапања брака између Твртка Боровинића и Катарине вероватно није могло доћи без сагласности Петра Павловића. Овај брак можемо посматрати и као склапање савеза између Павловића и Хрватинића. Обе породице су претходних година доживеле губитке, тако да им је овај савез могао бити користан. Не треба заборавити ни жељу војводе Петра да се освети Сандаљу Хранићу за убиство оца, због чега се вероватно и измирио са босанским краљем. Стога је могуће да је Твртков брак био део настојања Петра Павловића да ојача свој положај. У сваком случају, јављање кнеза Твртка међу сведоцима на повељи из 1417. године мора се довести у везу са тадашњим политичким приликама. Не можемо га тумачити само орођавањем са Хрватинићима, већ морамо у обзир узети и родбинске везе са Павловићима, као и тренутну политичку ситуацију.

Након смрти краља Остоје, краљевску круну је понео његов син Стефан који је преко мајке Кујаве био рођак Павловића, а самим тим и Боровинића. На повељи новог краља од 5. марта 1419. године којом потврђује привилегије Дубровнику међу сведоцима је војвода Петар Павловић, али нема властеле из његове „државе“. Почетком исте године у краљевом окружењу у Подвисоком налазио се и кнез Радосав Владимирић. Он је заједно са Михаилом Кабужићем од дубровачких посланика, који су од новог босанског владара покушавали да добију потврду повластица, тражио у име краља Стефана Остојића кућу и земљу које су некада припадале Хрвоју Вукчићу.На повељи краља Стефана Остојића од 4. децембра исте године којом потврђује Дубровчанима даровање жупе Конавли и града Сокола од стране Сандаља и Петра међу сведоцима су кнежеви Твртко Боровинић и Радосав Владимирић. Повеља је издата у време када је владало примирје између краља, Сандаља Хранића и Петра Павловића. Истина, ова исправа је остала без практичних последица због наступајућих догађаја. Присуство Твртка  Боровинића и Радосава Владимирића међу сведоцима указује на то да се Петар Павловић сложио са текстом повеље, односно са уступањем поменутих територија Дубровнику. У супротном, тешко би се могло објаснити присуство властеле и саплеменика војводе Петра у својству сведока на овој повељи. Војвода Петар Павловић је погинуо у пролеће 1420. године у сукобу са Турцима који су у Босну дошли на позив Сандаља Хранића. Са Турцима је дошао и Твртко II уз којег је убрзо стала већина властеле. Промене на престолу утицале су и на властелу Павловића. На повељама краља Твртка II из 1420. и 1421. године нема нити чланова породице Павловић нити њима потчињене властеле. Крајем октобра 1420. године дошло је до мира између војводе Радослава Павловића и Сандаља Хранића чиме су Павловићи практично признали Твртка II за краља.

Твртко Боровинић је почетком 1421. године још увек био на страни свргнутог краља Стефана Остојића са којим се налазио у Високом. Кнез Твртко се у том тренутку налазио на супротној страни од војводе Радослава Павловића. Грађа не даје податке о томе да ли је због таквог поступка дошао у сукоб са војводом Радославом. Каснија дешавања не указују на такву могућност. Пејо Ћошковић сматра да је тешко рећи колико је овај потез Твртка Боровинића ствар његовог избора, а колико чињеница да је својим поседима био везан за Високо које је било упориште Стефана Остојића. Сматрамо могућим да се Твртко тако понашао услед родбинских веза са краљем Стефаном Остојићем и краљицом Кујавом. Исте везе, међутим, нису спречиле војводу Радослава Павловића да напусти свог рођака и стане на страну краља Твртка II. Да ли се из овог може извући закључак да је краљица Кујава била из породице Боровинић? То је у домену нагађања, али би објаснило зашто је Твртко остао веран краљу Стефану Остојићу у тренутку када су га практично сви напустили. Краљ Твртко II је политику градио на схватању да је он први по рангу међу обласним господарима и у односу на њих задовољавао се њиховим формалним исказивањем потчињености и верности. Као увек отворено средство одржавања равнотеже и своје власти имао је могућност да Косаче и Павловиће, који су и иначе били закрвљени, окрене једне против других.Можда у том смислу треба посматрати и касније јављање властеле Павловића у служби босанских краљева. Сандаљ Хранић и његов наследник Стефан Вукчић били су далеко моћнији од Павловића који су временом потпуно пали у њихову сенку. Стога су босански краљеви природно желели да Павловиће више вежу уз себе како би их имали као савезнике у сукобу са Косачама. Разлог су могле бити и  евентуалне родбинске везе између Павловића и Котроманића. Подсећамо да се у одређеном броју извора може срести тврдња да је „последња“ династија средњовековне Босне по имену Христић, потицала из фамилије

Јаблановић, односно Павловић.

У служби новог краља Твртко Боровинић се јављa 1426. године. Занимљиво је да краљ Твртко II не само да није предузео мере против Твртка када се утврдио на престолу, већ га је узео и у службу. Претпостављамо да до овога није могло доћи без сагласности војводе Радослава Павловића коме је одговарало да у краљевом најближем окружењу има блиског рођака. Да ли се на основу реченог може изнети претпоставка да је Твртко Боровинић својевремено остао уз бившег краља Стефана Остојића са допуштењем војводе Радослава? Тиме би се могло објаснити и зашто је Твртко II касније узео у службу кнеза Твртка иако је овај остао до краја уз његовог претходника. Краљу је одговарало да уз себе има блиског рођака породице Павловић, ожењеног унуком Хрвоја Вукчића, који је уз то био још и веома способан. Истовремено, и Павловићима је одговарало да у краљевом окружењу имају свог рођака. Кнез Твртко је у служби Твртка II остао до краја живота. Као сведока на повељама босанских краљева налазимо га још 1433. и 1436. године. На повељи краља из 1426. године која је сачувана у латинском преводу и препису Ивана Томке Марнавића помиње се као „praefectus seu marescaleusaulicus aulae nostrae princeps Tvartko Bogonivitius“, односно као дворски кнез. Титулу дворског кнеза касније је носио још један рођак Павловића – на две повеље краља Стефана Томашевића из 1461. године као дворски кнез помиње се и Радоје Владимирић. Носиоци ове титуле били су дворски службеници са сасвим одређеном службом на двору. Титула дворски кнез јавља се после проглашења краљевине, и највероватније је носио управник или старешина владаревог двора. У сваком случају ову титулу су могле носити само личности од поверења и блиске владару.

Твртко Боровинић се у периоду 1428–1433. године помиње као кнез босански, а 1436. године као „palatino regni nostri Bosnae“, односно као велики кнез босански. Касније ће титулу кнеза босанског носити и Радич Мозолић. Титуле кнез босански и велики кнез босански говоре о Твртковом успону у хијерархији средњовековне босанске државе, али није јасно шта оне представљају и у чему је њихова суштинска разлика. Иако наведене титуле са територијалном одредницом подсећају на владарску титулу њихови носиоци су само укључени у узан круг угледника на државном сабору. У литератури је примећено да се током трајања Конавоског рата (1430–1432) губи сваки траг Твртковом деловању, тако да не знамо какав је став имао према тим догађајима. На повељи којом је почетком марта 1433. године краљ Твртко II потврдио мир између војводе Радосава Павловића и Дубровчана међу три сведока је и Твртко Боровинић, кнез босански. Твртко се ускоро опет нашао на супротној страни од Павловића. Када се у Босни појавио као претендент на престо Радивој, Твртко Боровинић је за разлику од војводе Радослава Павловића остао уз краља Твртка II пратећи га у његовом избеглиштву. Због тога је можда био награђен титулом палатина, односно великог кнеза босанског.

На повељама краља Стефана Томаша од властеле Павловића као сведок се јавља само Радич Мозолић. Случај Радича Мозолића је интересантан јер се у све три повеље јавља са различитим титулама. На повељи из 1446. године носи титулу кнеза босанског, на повељи из 1451. је само кнез, док на повељи из 1459. носи титулу војводе. Присуство Радича Мозолића на повељи из 1451. године баца нешто другачије светло на догађаје тог времена. Наиме, у пролеће 1451. године херцег Стефан Вукчић Косача је заратио против Дубровника. Херцегу је војно помогао и Петар Павловић, који је касније безуспешно убеђивао Дубровчане да то није тачно. Дубровчани су покушавали да привуку на своју страну краља Томаша саветујући му да придобије Павловиће. Сима Ћирковић је сматрао да краљ Томаш није успео у томе. Исто је закључио Борис Нилевић који истиче да Павловића нема међу присутном властелом на повељи од 18. децембра којом босански краљ склапа савез са Дубровником против херцега Стефана. То се уклапа у слику створену у историографији да су последњи Павловићи били у пуној зависности од херцега Стефана Вукчића према коме су били скоро у вазалном односу. Међутим, присуство Радича Мозолићана на повељи од децембра 1451. године сведочи да су војвода Петар и кнез Никола Павловић напустили херцега Стефана и прикључили се његовим противницима. Последњи рођак Павловића који се помиње на повељама босанских краљева је већ поменути кнез Радоје Владимирић који се на две повеље краља Стефана Томашевића из 1461. године помиње као дворски кнез и пристав од двора. Чланови породица Боровинић, Владимирић и Мозолић јављају се у својству сведока и на повељама Павловића. Од Боровинића то су кнежеви Остоја (1423, 1427, 1432, 1439, 1442), Тврдисав (1423, 1432, 1439,1442) и Вукмир (1454); од Владимирића кнежеви Радосав (1423, 1427,1432), Вукашин (1423, 1427, 1432), Јурко (1427, 1432, 1433), Радоје (1439,1442), Јурај (1442, 1454) и Вукас (1454); од Мозолића кнез Вукашин (1423, 1427). О властели и рођацима Павловића који се јављају на краљевским повељама, осим у случају Твртка Боровинића, нема много података. Најчешће је реч о поменима као дворских достојанственика или у списковима сведока на владарским и повељама Павловића. Од поменуте властеле чланови породице Владимирић – Радосав и Радоје – помињу се и на повељама краљева и на повељама Павловића, док се, за разлику од њих, Твртко Боровинић и Радич Мозолић помињу само у владарским повељама. Док се чланови породица Владимирић и Боровинић у исто време помињу на повељама и краљева и Павловића, код Мозолића то није случај. Позната су само два члана ове породице – Вукашин, сведок на повељама војводе Радослава Павловића, и Радич, сведок на повељама краља Стефана Томаша.

Властела Павловића се у својству сведока помиње у седам владарских повеља. И то Твртко Боровинић четири пута (1417, 1419, 1433,1436), Радич Мозолић три пута (1446, 1451, 1459) и Радосав Владимирић једанпут (1419). Само на две, од ових седам повеља, међу сведоцима су и чланови породице Павловић (1417, 1446). У првој из 1417. године Твртко Боровинић је уписан међу сведоцима иако се ту налази и име Петра Павловића. То је једина повеља у којој су Павловићи и неко од њима подређене властеле равноправно уписани као сведоци. Ситуација је другачија у повељи из 1446. године где се као сведоци помињу Иваниш Павловић и Радич Мозолић. Овде је Радич Мозолић уписан као кнез босански, тако да верујемо да се међу сведоцима нашао због титуле коју је носио, а не због племенских веза. На још једној повељи властелин Павловића се помиње као сведок у својству кнеза босанског. Реч је о повељи којом је 1433. године краљ Твртко II потврдио мир између војводе Радосава Павловића и Дубровчана у којој је сведок кнез босански Твртко Боровинић. Твртко Боровинић је као дворски достојанственик сведок и на повељи из 1436. године, али је она настала у посебним околностима током привременог избеглиштва краља Твртка II у Угарској. У повељама из 1419, 1451. и 1459. године међу сведоцима нема Павловића, већ само њихове властеле. Претпостављамо да је она у ове три повеље наступала у име читавог племена.

На неколико повеља на којима су Павловићи сведоци њихова властела се јавља у својству дворских достојанственика (1426, 1446, 1461). Ни овде се не супротстављају интереси Павловића и њихове властеле, као ни интереси Павловића и босанских краљева. Павловићи су, као „русашка господа“, иако самостални у свом „госпоцтву“ били одани идеји о босанској држави као недељивој целини те су себе сматрали њеним саставним делом. Стога је и било могуће да се њима подређена властела, припадници њиховог племена, нађе на краљевом двору где је обављала разне дворске службе. Уосталом, Павловићи су од присуства својих рођака у краљевом окружењу могли да имају само користи. Претпостављамо да је тиме јачао њихов положај и утицај на двору. Неминовно се намеће и поређење са племеном Косача. Из наведених примера види се да су рођаци Павловића активно учествовали у политичком животу босанског краљевства. За разлику од њих, Косача из „четири куће“ нема нити на краљевским повељама нити у дворској служби. Из овога би се могао извући закључак да су споредне гране Косача унутар племена биле у подређенијем положају него што је био случај са рођацима Павловића унутар њиховог племена. Односно, да су рођаци Павловића у оквиру свог племена имали већи утицај од „четири куће“ у племену Косача. Али би се такође могло закључити и да је власт и ауторитет Сандаља Хранића и Стефана Вукчића унутар племена Косача, али и према босанском краљу, била јача у поређењу са Павловићима. Укључивање чланова породица Боровинић, Владимирић и Мозолић међу сведоке на краљевским повељама и вршење дужности дворских функционера везано је за њихове родбинске односе са Павловићима. Без њих, тешко да би чланови ових малих и локалних властеоских породица могли да напредују у друштвеној хијерархији средњовековне босанске државе.

Сајт „Племенито“

Текст преузет из: ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, Kњ. LXIV, Београд, 2015, стр. 223-236, аутор текста: Срђан Рудић.