СТЕФАН ВУКЧИЋ КОСАЧА И ЊЕГОВ ПОХОД НА ЗЕТУ

земље Стефана Вукчића Косаче

Политичке околности на Балкану почетком XV вијека биле су деликатне па су свакако морале оставити трага како на став босанских војвода, тако и на прилике у Зети. Наиме, Турци су се постепено ширили по српским територијама, па деспот Ђурђе због свих спољно-политичких проблема и притисака није баш могао сву своју пажњу устремити на Зету. Треба напоменути да у тим годинама султанова војска није ишла на зетску територију, можда зато што она није била директно везана за главно бојиште, а врло је могуће да су са њом имали и неки другачији план.
Тај немирни период је обиљежио и још један важан догађај. Наиме, дотаташњи босански војвода Сандаљ Хранић умро је 15. марта 1435. године, а наслиједио га је његов синовац Стефан Вукчић Косача, за кога Владимир Ћоровић у дјелу Хисторија Босне наводи да је био „човек јаке воље али опаке ћуди“. За њега се са сигурношћу може рећи да је био једна од најупечатљивијих личности српског средњег вијека. Стефан је врло рано, још 1419. године, одређен за Сандаљевог насљедника. Тај закључак се намеће када погледамо повељу којом је босански војвода Дубровчанима продао Конавле јер је међу издавачима поред оца и стричева навео и Стефана, што је у средњовјековној пракси показивало да га је вјероватно већ тим чином одредио за човјека који би у будућности требао да га наслиједи. Зашто је баш њега одабрао историографија не нуди јасне одговоре, али врло вјероватно због тога што је био најстарији синовац. Поред тога Сандаљ се трудио и да свог насљедника што боље обезбиједи, стога је желио и да га достојно ожени. Наиме, послије смрти Балше III Балшића он је преко своје жене Јелене преузео на себе бригу о кћерима зетског владара стога је једну од њих удао за свог синовца Стефана Вукчића новембра 1424. године.
Прије него што је преузео власт Стефан Вукчић је наслиједио очеве посједе након његове смрти. Овдје свакако треба напоменути да је у том периоду Босанска краљевина била разбијена на области феудалних господара у чијим оквирима се одвијао државни живот. То је са собом повукло и најоштрија унутрашња непријатељства, а самим тим је било и повећано мијешање спољних фактора. У тим приликама Стефан је слиједио политику свог стрица.
Смрт Сандаља Хранића је донијела олакшање његовим непријатељима који су се трудили да то искористе на најбољи могући начин. Међутим, његов насљедник је био тврд камен. Породични посједи Хранића су били помијешани са земљама Павловића стога је Стефан Вукчић, слиједећи Сандаљев примјер, морао да се бори и против војводе Радослава. До сукоба између њих двојице је дошло одмах чим је стигла вијест о Сандаљевој смрти. Наиме, Радослав је, поред которског кнеза, вршио утицај у Драчевици и Врсињу са намјером да себи припоји ове области. Међутим, он није могао озбиљније да угрози Стефана, иако је користећи његове невоље у Хуму због Угарске успио да освоји незнатан дио земаља. У таквим приликама босански војвода је био принуђен да се обрати за помоћ Османлијама, који су послали један одред султанове војске. Али и поред тога средином априла 1435. године Радослав је био присиљен да тражи од Дубровчана да посредују код Стефана Вукчића за мир, што није успјело јер се сукоб и у наредним мјесецима наставио. Ово ривалство је коначно завршено 1441. године када је босански војвода Стефан Вукчић Косача сатро Павловиће одузимајући од њих Требиње са жупама Врм и Бањани, чиме је заокружио своју област.
Веома је тешко одредити границе територије коју је држао Стефан Вукчић Косача, нарочито оне према областима Бранковића и Зети, која је тада још увијек била саставни дио деспотовине. Може се рећи да је то мукотрпан посао највише због тога што су главни извори за историјску географију Херцеговине три повеље које је објавио Лајош Талоци: повеља којом је 19. фебруара 1444. арагонско-напуљски краљ Алфонс V потврдио Стефану Вукчићу његове посједе, затим повеља од 20. јануара 1448. којом је посједе босанском војводи потврдио „римски краљ“ Фридрих III, и посљедња датирана на 01. јун 1454. године такође од краља Алфонса која има сличну садржину. Може се рећи да је главни проблем у томе, што и поред свог труда Михаила Динића, ове повеље нијесу у довољној мјери проучене. Оно што се може без сумње тврдити јесте да је граница према Србији, на подручју данашње Црне Горе, пресијецала ријеку Лим јужно од Пријепоља, а затим је ишла према југу између Коморана и Брезе да би вододјелницом Лима и Ћехотине избила на Тару, а одатле на Морачу. Област Стефана Вукчића Косаче граничила се са Зетом вјероватно на Сињајевини, у развођу горњег тока Таре и Мораче, Простије речено од данашње територије Црне Горе Косаче су држали области гдје су живјели влашки сточари Матаруге, Кричак, Дробњаци, Оногошти, Никшићи, Бањани и Риђани, односно нешто шире подручје од оног што данас обухвата никшићка општина. На том простору је босански војвода држао неколико тврђава и градова. Најзначајнији је био Соко, на саставцима Пиве и Таре, гдје је био смјештен херцегов „славни двор“.
У вријеме када су Турци освајали деспотовину Стефан Вукчић Косача је био при крају своје борбе за одбрану земље коју је наслиједио од стрица. Наиме, султан Мурат II предузимао је нападе на Србију и Угарску, али том приликом није нападао Зету, иако је била дио српске деспотовине. Вјероватно је оставао могућност Стефану Вукчићу Косачи, који је попут свог стрица био султанов вазал, да нападне Зету и припоји је својим територијама. Босански војвода свакако да је хтио то за себе најбоље да искористи, па је у априлу 1439. године послао своје посланике Млецима који су тражили да му се врати некадашњи Сандаљев посјед, Котор. Нудио је у замјену трг Дријева на Неретви, али га је млетачки кнез у Котору одбио због тога што је сматрао да ти објекти нијесу једнаке вриједности. Због овог одбијања Стефан Вукчић је поменутом кнезу почетком јула исте године јасно ставио до знања да је ријешен да заузме Зету. Јасно је да му је у том тренутку ишла на руку обавеза да помогне султану у борби против српског деспота, а свакако није пропустио ни прилику да се позове на права која је имао јер је био зет покојног Балше III.
Ови догађаји су подстакли и деспота Ђурађа Бранковића да у другој половини 1440. године дође у Зету јер се плашио да ће доћи до напада Стефана Вукчића Косаче, а и његове војводе на том простору нијесу ником уливале повјерење зато што су се плашиле за своју судбину. Јасно је да се ситуација у Зети полако захуктавала, тако да су обије стране радиле на томе да себи обезбиједе савезнике. Чини се да је босански војвода са пуно прецизности и система припремао свој поход. Привлачио је зетску властелу на своју страну тако што им је обећавао ситне уступке и посједе. Са друге стране је настојао да ничим не увриједи Млечане, а одржавао је и добре везе са которским кнезом. Јасно је да је пут Стефана Вукчића Косаче да добије раније посједе Балшића водио преко најмоћнијих обласних господара. Као главари зетских брда, Црнојевићи су се и под деспотом Ђурађем Бранковићем трудили да самостално политички иступају и бране тешко стечене територије у горњој Зети. Стефаница Црнојевић се истицао као прва личност међу четворицом синова, тада већ упокојеног, Ђураша Ђурашевића, кога су Дубровчани 1435. године називали Црнојевић. Управо је њима босански војвода посебно ставио на знање своју намјеру да заузме Зету. Тада су се ови обласни господари обратили за помоћ млетачком кнезу у Котору, који се на своју руку одазвао њиховом позиву за помоћ. Додуше, он је због тога био прекорен од стране Сената, јер је основни циљ Млетачке Републике био да сачувају мир са Турцима. Из тог разлога, дејства против Стефана Вукчића Косаче, као султановог вазала, Млечанима нијесу ишла у прилог. Стога су на крају, Црнојевићи били препуштени сами себи и морали су прихватити планове босанског војводе да зазузме Зету. Такође је војвода наставио на своју стану да привлачи ситну зетску властелу дајући им мале уступке. Озбиљније је било сљедеће 1441. године када је крајем априла босански војвода Стефан Вукчић затражио од Дубровчана, који су били на његовој страни, брзопловне фусте или бродове како би блокирао зетско приморје.
Деспот Ђурђе Бранковић се није дуго задржао у Зети и по његовом одласку на том простору фактички није остао ни један његов представник. Са друге стране војвода Стефан Вукчић је радио са својим савезницима и септембра 1441. године запосјео је горњу Зету. За тај његов успјех донекле је био заслужан и Стефаница Црнојевић који му је помогао. Наиме, босански војвода заузео је крајеве око ријеке Мораче, градове Соко и Медун. У заузетим или предатим утврђењим и насељима, како би учврстио своју власт, доводио је своју посаду, а и властелуу тим подручјима је потпуности је придобио за себе.
Стефану овај поход није био довољан стога је он желио да заузме и доњу Зету, односно цијелу област која је на тој територији припадала српском деспоту. Овакав развој догађаја се није свидио ни Млецима, који су се сјетили одредби мира којег су склопили са Стефаном Лазаревићем, па су 28. октобра 1441. године наредили капетану Скадра да са коњицом што је брже могуће заузме Бар, Будву и друга мјеста која су била дио Деспотовине. Такође су наредили поменутом капетану да упути гласника Стефану Вукчићу који је требао да му пренесе поруку да не напада та мјеста јер ће у супротном Република, сходно споразуму са Лазаревићем, морати да подузме одбрамбене мјере. Из Венеције је такође био послат поклисар војводи којим су га опомињали да се окане заузимања Зете. Млеци су поред тога кренули са пропагандом међу становништвом Будве, Бара, Дриваста и других деспотових градова, говорећи им да Република жели да им помогне и да би требали да према њој покажу добру вољу. Поред тога, Сињорија (млетачка влада) је донијела одлуку да Млеци, као и скадарски капетан, требају да одржавају везу са Стефаном Косачом преко которског кнеза.
Руководство Млетачке Републике намјерно је занемарило чињеницу да само двије године раније је Стефан Вукчић тражио стричев Котор и да је за њега Сињорији нудио ушће Неретве, као и то да су се сами Которани њима повиновали, што јасно није био случај са Баром, Будвом, Дријевима и другим градовима. Млетачка се правила глува и на пет захтјева које је почетком августа 1441. године поднио Стефанов посланик. То је довело до тога да босански војвода током преписке са Котором током новембра 1441. године затражи да се Млечани повуку из Зете. Убрзо затим которски кнез је послао извјештај млетачком Сенату да је Косача одбијен од Будве, Луштице и осталих предијела доње Зете, који су брањени од стране Млечана. Уз то је кнез навео да је примио и поруку од деспота Ђурђа Бранковића да прихвати поменута зетска мјеста. Млетачка власт је била задовољна овим развојем ситуације, па је наредила да у међусобној сарадњи кнез Котора и капетан Скадра покушају одржати у власти бивша деспотова мјеста. Такође, су хтјели да под своју власт ставе и Стефаницу Црнојевића, што је по њиховим прорачунима он могао прихватити.
Стефан Вукчић Косача се током 1441. године марљиво припремао за поход и нарочито је водио рачуна о својој младој морнарици. Израђивао је бродове и барке у Дријевима, са циљем да се Млетачкој и било ком другом непријатељу може супроставити и са мора. Са правом су и Дубровчани страховали од могућности његовог напада јер су били окружени његовим земљама, али није било разлога за бригу јер војвода није спремао пловила на брзину и није био толико спреман да се упусти у морски поход против њих. Поред тога, имао је проблем гдје да смјести своју флоту па су му Дубровчани били потребни како би му дозволили да један дио арсенала усидри код њих. Међутим, није добио пристанак јер Дубровник је хтио остати неутралан предосјећајући сукоб око Зете са Млечанима, које нијесу жељели разљутити.
Постепено се однос са Млечанима још више заоштравао. Наиме, они су апеловали на султана да им изда потврду о праву да преузму раније поменута деспотова мјеста, као и да забрани војводи Стефану Вукчићу да напада млетачку територију. Међутим, сви њихови покушаји су били безуспјешни јер је марта 1442. године босански војвода заједно са Стефаницом Црнојевићем кренуо у поход на Бар. По свему судећи заузео га је без великих тешкоћа и 20. септембра 1441. године управу на њим су предузели Марко и Мирко Борис, који су били господари Обода. Ако узмемо у обзир оскудне дубровачке вијести прије би се могло закључити да је међу Баранима било унутрашњих сукоба и нереда, него да је војвода Стефан са својом војском морао жестоко опсиједати град.
Када се међу Млечанима сазнало да је босански војвода загосподарио Баром и развио широку дјелатност на придобијању остатка Приморја, Сињорија је схватила да се мора отпочети са преговорима како са њим, тако и са његовим савезницима Црнојевићима. Овога пута Република је планирала да употријеби и војну снагу уколико то буде неопходно, стога су радили на припремању своје флоте. Направили су план да њихов капетан Алвиз Лоредан отплови у Зету и усидри се у Боки Которској на дуже вријеме, што је он и учинио 11. јуна 1442. године. Било је одлучено да се силом или милом заузме Бар који је био у рукама босанског војводе. Међутим, тада се догодило нешто неочекивано. Наиме, у Млетачкој су се појавили посланици Стефана Вукчића који су говорили да је њихов господар спреман да им препусти читаву доњу Зету и Дриваст. Тренутна вјера Млечана у овај приједлог разбила се јако брзо јер су дошле вијести из Котора по којима је босански војвода почетком јуна 1442. године, заједно са Стефаницом Црнојевићем опустошио Будву. Тада су одлучили да се супроставе и наредили су преко которског кнеза становништву да се наоружа, како би се Котор оспособио за одбрану.
Током тог периода дошло је до расцијепа и у породици Црнојевића јер је Стефаница помагао босанском војводи, остала три брата су одбила да имају са њим било какву сарадњу. Млетачка је у томе видјела кључ за свој успјех у Зети и узела је под своју заштиту Црнојевиће. Република је знала да је овај догађај могао дјеловати заразно и на остале господаре горње Зете, па се трудила да и њих окрене против босанског војводе, а такође су радили и на завјери Барана и Дриваштана против Стефана.
Након тога је услиједио почетком јула 1442. године период преговора између Млечана и Стефана Вукчића Косаче, које је су са млетачке стране водили Марко Зено, капетан Алвиз Лоредан и которски кнез. Они су одлучно захтијевали Дриваст, Будву и оне Црнојевиће који су пристајали да ступе у њихову службу. У том периоду Будву је држао зетски митрополит, који је није предавао ни Млечанима ни Стефану, преговарачи су одлучили да му понуде неке награде уколико Републици преда град. Босански војвода током ових преговора није имао успјеха па је одлучио да напусти Зету, јер није имао снаге и средстава за дуго ратовање. То је Венецији омогућило да на миру спроведе своје планове. Веома брзо Будва, која је била нешто раније опустошена од стране босанског војводе, предала се поданицима крилатог лава 1. августа 1442. године. Которски кнез је сам водио бригу о овом граду, а успио је да припоји свом дистрикту и Луштице, Богдашиће и Љешевиће. Шта се догодило са зетским митополитом, који је као што сам напоменула држао Будву, није познато. Убрзо након предаје Будве пришли су Млечанима и три брата Црнојевића, а которски кнез, Марко Зено и капетан Алвиз Лоредан признали су им посједе. Њиховим примјером су кренули и становници Ластве у Паштровићима.
На другој страни, у Сакдру, предузео је широку акцију Франћеско Квирин. Док је вршио војне припреме он је преговарао са дружинама из Дриваста, Бара, Матагужа и Горње Зете. Не чекајући напад општина Дриваст је послала своје представнике да преговарају са Квирином, који је прихватио све услове за предају града и 5. августа 1442. године се обавезао да ће поништити све млетачке пресуде против појединих становника. Послије заузимања Дриваста, Франческо Квирин је вршио припреме за напад на Бар. У својим настојањима је успио да знатан дио Забојане призна власт скадарског кнеза и на своју страну су превеле многе ратничке дружине. Пошто је свачки еписком Павле помагао Млечанима, Стефан Вукчић Косача је одлучио да попали све његове куће у Свачу.
Имајући у виду ову подршку коју су Млечани добили, јасно је да је Франћеско Квирин кренуо на Бар са увећаним снагама. Уз пут су му прилазиле и нове групе и дружине, а он док је држао бар под опсадом, током септембра 1442. године, није много размишљао како ће их наградити зато што су се одметнули од босанског војводе. Због свих ових догађаја босански војвода Стефан Вукчић је увидио да море подузети неке мјере, па како би добио на времену преко которског кнеза је нудио преговоре и тражио пропуснице за своје посланике. Сенат, како је био упознат са успјесима у Забојани, одлучио је да не издаје пропусницу до септембра јер су рачунали да ће Бар до тада бити заузет. Међутим, Стефан Вукчић се неочекивано појавио са војском. Према вијестима из млетачких хроника скадарски кнез је противнику нанио велике губитке, али ипак није успио да заузме град. Босански војвода се са својом војском приближио Скадру и то је свакако омело млетачко заузимање Бара. На крају се повукао из Зете и замолио је Дубровчане да посредују код Венеције за мир, али су га они одбили па Сенат за ту његову намјеру није ни сазнао. Са друге стране и они сами су се плашили да се босански војвода не врати са својом војском па су јануара 1443. године савјетовали скадарском кнезу да склопи мир, чак и у случају да се морају одрећи Бара.
Међутим војвода Стефан није поштовао примирје које му је било пријеко неопходно. Прије 8. јануара 1443. године извео је нов напад на скадарску околину. Ратно стање између војводе и Републике је потрајало још неколико мјесеци, све док Млечани нијесу током прољећа 1443. године на јуриш заузели Бар. Након тога им се покорио и Стефаница Црнојевић, за кога је Сенат нешто раније наредио кнезу у Котору да га преведе митом на њихову страну, па се на тај начин застава земље крилатог лава завијорила од ријеке Бојане до Котора. Поред тога Сенат је донио одлуку да се опустоше сви Вукчићеви посједи, као и да се испита могућност рушења неке његове тврђаве коју је дизао у близини Котора.
Сасвим је јасно да Стефан Вукчић Косача више није имао могућности да било шта предузме у доњој Зети. Није био ни у бољој позицији у горњој Зети гдје су му остали утврђени градови Медун и Соко, са посједима Стефанице Црнојевића. Међутим, ту није био крај његовим мукама јер је новембра 1443. године умро српски краљ Твртко, а његов насљедник краљ Томаш је заузео Стефанов трг Дријева. Поред тога, окупио је око себе властелу која је била непријатељски расположени према Вукчићу у намјери да га у потпуности уништи. Овај краљ, у пријатељству са Републиком, омогућио је Млечанима да од Стефана одузму градове Омиш и Пољица. Војвода се није могао надати у том тренутку ни турској помоћи , јер су се они борили против угарског краља, српског деспота и Јанка Хуњадија. Стога је у потпуности јасно зашто босански војвода није више био у могућности да посвећује пажњу Зети.
Током промјене односа на Балканском полуострву, Стефан Вукчић Косача је добио турску помоћ јер се српски краљ Томаш за вријеме противтурских припрема у Угарској приближио краљу Владиславу. На тај начин је босански војвода поправио свој положај у Босни и остало му је још да поправи срдачне односе са Ђурђем Бранковићем. Свакако да је то одговарало и српском деспоту јер му је требао савезник, између осталог, и за обнову изгубљених посједа у Зети. Њих двојица су се у октобру 1444. године измирили и склопили савез који је дефинитивно угрожавао млетачки положај у Зети. Већ у новембру исте године деспотове снаге су ушле у Медун и Соко, тврђаве које су до тада држале Вукчићеве посаде. Може се претпоставити да је и истакнута зетска властела без тешкоћа примила промјену и без отпора прихватила власт Ђурђа Бранковића. Млетачка је веома брзо била информисана о овим догађајима преко скадарског кнеза, али је Сенат одлучио да не сакупља одмах војску док не прибере више података, а и жељели су да живе у миру са српским деспотом. Током преговора са Млечанима Стефан Вукчић није успио да поврати градове Омиш и Бар, али је ипак добио од њих обећање да ће добити натраг своје куће у Млецима, Задру и Котору, уз редовну исплату которске провизије. Сви ови договори су овјерени и уговором који је датиран на 23. август 1445. године.
Након тих догађаја војвода Стефан се 1448. године приклонио Турцима и српском деспоту Ђурђу Бранковићу у нападу на краља Томаша. Управо тај раскид са српским краљем Стефан је искористио да истакне своје високо мјесто у босанској држави па се исте године прогласио херцегом. Свакако да је ова титула имала утврђену вриједност у европској феудалној хијерархији и у потпуности је одговарала Стефановом положају јер сам није био везан за неки одређени град већ за шире подручје. Првобитно се називао херцегом хумским и приморским што се може видјети из његових преписки са Дубровчанима. Нешто касније титулисао се „Херцегом од св. Саве“, чиме се очигледно позивао на традицију и насљеђе Немањића, јер је у свом посједу држао манастир Милешеву гдје се налазио гроб св. Саве. Могуће је и да је дошао на ову одлуку јер је Растко Немањић управо владао Хумском земљом. Поменута титула се у дубровачким изворима може пратити од почетка 1449. године, нарочито од априла мјесеца. Дефинитивно овај чин говори у прилог чињеници да су Косаче искључиво и само српска властелинска породица.
Херцег Стефан је од прољећа 1449. до јесени 1450. поново ратовао са краљем Томашем, а почетку 1451. године њих двојица су се краткотрајно измирили. Иако је у очима савременика херцег био турски човјек, он је тај свој положај скупо плаћао јер је морао, поред осталог, чак да плаћа султану како би потврдио своје посједе. Због свега тога суочавао се са великим трошковима, па је велику позорност поклањао тражењу финансијских извора. То се највише односило на убирање царина и пореза за робу која се преносила кроз његове земље, монопол на промет соли, као и производња вунених тканина у Новом, који је био један од градова у коме је најчешће столовао. Ова његова политика водила је у све затегнутије односе са Дубровником, а криза је досегла свој врхунац у јулу 1450. године када су Дубровчани забранили својим трговцима да тргују по херцеговим земљама. Забрана је Стефана тешко погодила, иако је пословао и са другим градовима, па је покушао преговорима да среди ситуацији али све је било неуспјешно. Стога је, након што је добио допуштење од султана Мехмеда II, пред крај јуна 1451. године заузео Конавле, осим Сокола и Цавтата, а у јулу Жупу Жрновицу. То је довело до нових преговора које су покренули Дубровчани који су довели до примирја. Истодобно су Дубровчани против Стефана подузимали дипломатске кораке, а на руку им је ишао раздор између Стефана и његовог сина Владислава, који им је обећао да ће се побунити против оца. То је довело до нових сукоба, па је херцег с војском кренуо у опсаду града, док су Дубровчани окупили око себе краља Томаша и деспота Ђурђа, којим су предлагали да од султана откупе деспотове земље. Све ово је навело херцега да се чвршће веже за Венецију, којој је без успјеха нудио да заједно нападну Дубровник. Иако је султан наредио Стефану да прекине са нападима на Дубровчане и да им врати све што је отео ипак до мира није дошло. Стефанови непријатељи су након тога у марту 1452. године склопили савез са властелином са подручја Хума Иванишем Влатковићем против херцега, а њему је тежак ударац задала побуна сина Владислава који је успио да завлада читавим Хумом.

Олакшање за херцега Стефана је наступило када је Венеција на његов наговор од српског краља заузела Крајину, али сина ипак није успио поразити. Сви ови сукоби су окончани потписивањем мирова 1453. са Владиславом и 1454. године са Дубровчанима, а да ни једно од питања која су оптерећивала њихове односе и изазвала рат није било ријешено. Касније је поново дошло до сукоба са српским краљем, који су ријешени почетком 1454. године, иако је неповјерење међу њима остало. Како су Турци почели упадати у његову земљу, измирио се и са новим српским краљем Стефаном Томашевићем 1461. године. Након пада Босне 1463. године његове земље су постепено освајане од стране Турака, па су херцегу остали посједи око доње Неретве, те градови Нови и Рисан са околином, а у унутрашњости град Кључ. У март 1466. године се разболио, да би 22. маја исте године у Новом и умро. Колико се може тврдити херцег Стефан Вукчић Косача није себи одредио насљедника, али је то једино могао бити његов средњи син Влатко јер је са најстаријим Владиславом, као што сам напоменула, био у сукобу, а трећи најмлађи син Стефан је још увијек био дијете.
Херцег Стефан Вукчић Косача је био православни црквен човјек, а његов духовник и скоро стални повјерљиви пратилац је био милешевски епископ Давид. То се види и по грађењу православних храмова као што је, нпр., његова задужбина црква Светог Георгија у Сопотници код Горажда, гдје и данас стоји натпис на каменој полочи изнад улаза: „У 6954 (1454) ја раб Христу Богу господин херцег Стефан подигох храм Светога Великомученика Христова Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног Владици мојему Христу“. Стефан је подизао и друге цркве, као цркву Светог Луке у Смоковцу у Боки, цркву Светог Срђа и Вакха изнад Херцег Новог, и како изгледа најстарији дио храма манастира Добрићева испод Сокола. Добро је познато да се у латинским, прије свега дубровачким, изворима херцег ипак означава као „патарен“, заправо сљедбеник учења цркве босанске. Међутим, у начелу, поменути извори у овом смислу имају донекле ограничену вриједност. Опрезнији истраживачи уочавају већу или мању тенденциозност латинских извора који Косачу оптужују за патаренство. Слично је било и у случају херцегових потомака, а и знатно касније. Управо због тога можемо наићи на многе податке који упућују да је Стефан био припадник цркве босанске, међутим јасно је да је он само био упућен на сарадњу са способним и утицајним представницима поменуте цркве без икаквих конфесионалних увјерења. Самим тим треба споменути да су и херцегове везе са католичанством биле, по свему судећи, мотивисане искључиво политичким разлозима и тицале су се само интереса. Са друге стране у српским писаним изворима се нигде не спомиње као јеретик. Свакако није на одмет споменути да област са које потичу Косаче, Горње Подриње са Фочом, је улазило у састав српске средњовјековне државе и било је под окриљем западних српске аутокефалне цркве. Имајући то у виду може се закључити да је у тој областо православље имало дубоке, повремено озлијеђиване, али увијек обнављане коријене. Рекло би се зато да је сасвимм оправдано закључити да је Стефан Вукчић Косача, као и његови преци, припадао православљу и да је његова породица искључиво српског поријекла.

Аутор: Милена Михаљевић